Duh litija, pustahiluk i hajdučija

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Litije su odavno završene, ispunile su svoju funkciju, kleronacionalistička kontrarevolucija je uspešno okončana, pa više nema potrebe da se verni narod okuplja u procesijama i šeta tamo-amo. Međutim, duh litija je živ i zdrav, nalazi se u naponu snage i ispoljava se takoreći svakodnevno.

Litije su predstavljene kao borba za slobodu i to je u izvesnom smislu tačno, samo što se radi o specifičnom poimanju slobode. Litijaški poredak podrazumeva slobodu male oligarhijske grupe koja ostatku zajednice može da čini šta joj se prohte, neograničena nikakvim zakonima. Sloboda litijašenja je sloboda iživljavanja nad slabijima, nemoćnima, siromašnima, potlačenima, nad svakim ko nije u mogućnosti da pruži otpor nasilniku.

Duh bezakonja

To što se ideolozi litijaškog Srpskog sveta neprestano pozivaju na srpski narod, etnička prava i slične floskule, u praksi ne znači da će sve osobe srpske nacionalnosti uživati nekakva posebna prava, da će živeti u nekakvom povlašćenom položaju, naprotiv. U stvarnosti, litijaško-patriotski sistem znači vladavinu privilegovane manjine nad razvlašćenom i obespravljenom većinom. A u tu većinu ne spadaju samo drugi narodi, već i Srbi.

Na vrhu se nalaze vrhovni vožd, politički moćnici, povlašćeni partijski “biznismeni”, ugledni kriminalci, crkveno rukovodstvo, medijski poslušnici, ratni i ostali profiteri, jednom rečju – kartel. Svima ostalima namenjen je ropski položaj, ne baš kao u vreme Osmanskog carstva, prosto su druga vremena i okolnosti, ali lideri Srpskog sveta svakako nastoje da stanovništvo tretiraju kao sirotinju raju. Litijašenje se ne bori za slobodu koja se ostvaruje kroz zakon, već za slobodu zavereničke grupe od zakona, duh litijašenja je duh bezakonja.

Slovo o slobodi

Nastojanja da se ograniči vlast autokrata, despota i njihove oligarhije u Srbiji traje tačno 218 godina, bez većeg uspeha. Još je Božidar Grujović, sekretar prve ustaničke Vlade, Praviteljstvujuščeg sovjeta 1805. godine pokušao da ustanovi temelje zakonitog, građanskog, evropskog poretka u “Slovu o slobodi”, izlaganju prirpemljenom za sednicu Sovjeta, ali ondašnji glavari za to nisu imali nimalo razumevanja. Njima je srcu bila bliža ideja da obore dahije, pa da zasednu na njihova mesta i nastave sa despotskom, samovoljnom upravom. Umesto stranog okupatora – domaći uzurpator, dotle dobacuje ovdašnja ideja slobode.

Grujović je ovako pisao: “Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo i voinstvo i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom”. Kao što već decenijama gledmao u svakodnevnoj praksi, gospodari, poglavari, ministri, načelnici crkve i vojske ne da nisu pod istim zakonom kao ostatak građanstva, već za njih nikakvi zakoni ne važe.

Zabrana sećanja

Grujović je još pisao: “Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine; tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom”.

Posle dva veka svedoci smo da su reči Bože Grujovića bile proročke. Autoritarna samovolja vladajuće vrhuške dovela je upravo do stanja koje opisuje Grujović: vilajet je umro, nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra. A čega ima? Ima samo pustailuka i ajdukluka, ali pod drugim imenom – pustahiluk i hajdučija, mada nose i druge nazive kao što su “srpski nacionalni identitet”, “srpska duhovnost”, “kosovski zavet”, “patriotizam”, “reka slobode”, “buđenje naroda”; “antibirokratska revolucija” itd.

Nije ni čudo što je Grujović zaboravljen, izbrisan iz istorije kao da ga nije bilo. Nije to slučajnost, zabrana sećanja sprovođena je aktivno, sistematski, sa predumišljajem. Kako navodi Novica Milić u “Kritici srpskog uma”, Grujovićev neizgovoreni govor štampan je samo u prvom izdanju “Memoara” prote Mateje Nenadovića, a iz svih potonjih izdanja je volšebno iščezao.

Pravo na gaženje

Kako pustailuk i ajdukluk izgledaju u praksi? Primera je bezbroj, recimo posvađaju se u Budvi, u gluvo doba noći unuk brata Slobodana Miloševića i sin Vučićevog kuma Petra Panića, bivšeg Šešeljevog telohranitelja što se onomad “proslavio” premlaćivanjem advokata Nikole Barovića. Na snimku se čuje urlanje, povici tipa “On je Vučićev kum, ubiće vas! Sve će vas ubiti!” i slični veseli usklici, na kraju mladi Milošević automobilom pregazi druga, slučajno, jer je bio pijan.

Tužilac oceni da je reč o običnoj saobraćajnoj nezgodi, sve prođe bez krivične prijave, smao sa novčanim kaznama, i čitava stvar se zataška. Čudo da je neko uopšte reagovao. U novom, osveženom, litijaškom poretku pripadnici oligarhije imaju pravo da gaze koga hoće, ako im se prohte – i jedni druge, šta tu organi reda i zakona ima da se mešaju. Zna se ko je iznad, a ko ispod zakona, za koga zakoni važe, a ko može da ih krši po ličnom nahođenju. Zašto se tužilaštvo i sud uopšte upliću u poslove i dane srpske eltie i njenog još elitnijeg potomstva? Ko ih je za to ovlastio? S kojim pravom se bave pravom?

Žudnja za zločinstvom

Mitropolit Joanikije održi prigodnu duhovničku besedu, pa mudar kakvim su ga đavo i Amfilohije dali, podseti na slavnu prošlost, tvrdeći kako su” Crnogorci bili lakomi na sječenje turskih glava”, a potom izvede originalni zaključak: “To je anegdota, ne znam da li je istinita ili nije. Ali, ipak, nešto znači. Podsjeća nas na neke stvari iz naše prošlosti. A ono što je bilo u prošlosti, to je negdje i danas prisutno u nama“.

Poenta je u poslednjoj rečenici: sopstvenu žudnju za zločinstvom i klanjem inovernika, “lažnih ljudi lažne vjere” – kako reče Amfilohije, mitropolit opravdava prošlošću, davno prohujalim ljudima i događajima koji danas nisu prisutni jer vreme ima tu neobičnu osobinu da protiče, a sve stvoreno da propada i nestaje, što bi i Joanikije znao da je kojim slučajem sklon hrišćanskoj teologiji, a ne đavolskom nacionalizmu.

Teologija lupetanja i bulažnjenja

Nije mitropolit nesklon specifičnom načinu rezonovanja koji bi se mogao nazvati teologijom lupetanja i bulažnjenja, pre neki dan je ponovo briljirao. “Lovćenska kapela se žrtvovala, ali ona nije uništena već se na nebo vaznijela i djeluje sa neba“, bubnu Joanikije i ostade živ. Litijaška sloboda ne podrazumeva samo slobodu da povlašćeni u materijalnom, fizičkom svetu vrše nasilje nad drugima, već i slobodu od okova logike, mišljenja, jezičkih i svih drugih pravila.

Te mrske, očigledno antisrpske regule, pogotovo logičke, ionako su uvezene sa trulog Zapada u nameri da nas rasrbe, da nam otmu nacionalni identitet oličen u malju popa Mace i srodnim rekvizitima, pa je mitropolit jedva dočekao da se oslobodi tih negvi i da maha svojoj neobuzdanoj mentalnoj samovolji. Lupetaš koliko te volja, izgovaraš sušte budalaštine i besmislice, sve to proglašavaš duhovnošću i verskim sadržajima, i još se nađe poprilična količina pastve koja u to veruje, ili bar sebe ubeđuje da veruje: kakva milina!

Na tom prokletom Zapadu episkop zvani biskup ne samo da mora da bude hrišćanin i da propoveda u jevanđeoskom duhu, već je prinuđen i da izgovara smislene rečenice. A kod nas – apsolutna sloboda, otvoriš usta pa šta ispadne. A obično ispadne neka teška glupost, apsurd ili blasfemija.

Dozvoljeno napastvovanje

Ni kolašinski sudija koji je Milicu Živković osudio da plati kaznu u iznosu od 82 eura, jer se branila od silovatelja – nije pogrešno shvatio duh litijaške kontrarevolucije. Doduše, ima tu i tradicionalne mizoginije i seksizma, ali to su ionako kameni-temeljci svetosavsko-litijaške ideologije. Iz presude se može zaključiti da napadnuta ženska osoba nema pravo da udara silovatelja. A kako onda da se odbrani od manijaka? Možda nema pravo ni da se uopšte brani, ali to nije precizirano u presudi.

Potčinjenost i diskriminacija žena su srce patrijarhata, u tome duh litijašenja nije usamljen, već je deo znatno šire crne internacionale. A još je bliži litijaškom duhu tužilac koji u napastvovanju devojke na trgu u gluvo doba noći ne vidi “elemente krivičnog

dela”. A da ozakonimo napastvovanje i nasrtanje na osobe ženskog pola, da se pravosudni organi ne bi mučili?

To su samo neki usputni primeri vladavine litijaškog duha koji je osvežio Crnu Goru do neprepoznatljivosti. Primere iz Srbije nema svrhe navoditi, ima ih milion, cela zemlja se odavno pretvorila u poprište pustahiluka i hajdučije.

Možda da ipak batalimo litijašenje, svetosavlje, četničiju, veličanje koljača, nasilje naše svagdašnje i ostala bezakonja, pa da se vratimo Boži Grujoviću, kad ga je već iz zaborava izvukao Dragan Stojković iz izdavačke kuće Most Art i ponovo objavio njegovo “Slovo o slobodi”? Kasnimo samo dva veka, prava sitnica, ali bolje ikad nego nikad. Ako se uskoro ne vratimo na tu početnu tačku i ne krenemo u pravcu suprotnom od onog kojim već stotinama godina jezdimo put provalije, bojim se da uskoro neće imati ko ni da se vraća.