Uspon i pad Jevgenija Prigožina

Za Antenu M piše: Miroslav Samardžić

Kremljinologija nije nauka već nagađanje o tome šta se dešava iza zidina Kremlja. Tradicionalna ruska autoritarnost ostavlja širok prostor za spekulacije što medijima omogućava da komercijalno eksploatišu ruske političke prilike. Prigožin i zbivanja oko njega su idelana tema.

Prigožin je bivši kriminalac koji je na robiji proveo devet godina. Tragedija ruskog društva i države devedesetih omogućila je takvim tipovima da se finansijski i politički uzdignu i postanu moćni. Počeo je kao ugostitelj, ali, kada je  bujanje privatnih armija svuda u svetu zahvatilo i Rusiju, Prigožin se prihvatio tog najunosnijeg posla. Njegova privatna vojna kompanija “Vagner” postala je poznata zbog ratova u Siriji, Africi i Ukrajini.

Neoliberalna (kontra)revolucija poništila je čuvenu Veberovu definiciju po kojoj država ima monopol legitimnog nasilja na svojoj teritoriji. Poslovi bezbednosti i ratovanja više nisu delatnost kojom se bave isključivo države već to rade i privatne firme. Biznis kao i svaki drugi. Ipak, za razliku od zapadnih država u kojima privatne vojske, bar za sada, nemaju značajan uticaj u unutrašnjem političkom životu u Rusiji je sasvim drukčija situacija.

Najbolji poznavaoci ruskih (i sovjetskih)  političkih prilika oduvek su tvrdili da vlast u toj zemlji nije isključivo koncentrisana na vrhu, u rukama jednog diktatora, već da postoje brojni centri moći između kojih izbijaju sukobi. Sam vrh vlasti obično arbitrira u borbma između različitih frakcija i nastoji da svoju poziciju sačuva i učvrsti veštim manevrisanjem između sukobljenih strana, pružajući podršku čas jednoj čas drugoj frakciji. I Putin je vladao na takav način. U sukobima unutar vladajućih elita on je bio suvereni vrhovni arbitar koji je odlučivao ko će šta dobiti i koliko.

Posle propasti SSSR-a u Rusiji je zavladala kleptokratska buržoazija koja se obogataila ne uspešnim poslovnim poduhvatima već pljačkanjem nacionalnog bogatstva i privilegovanim poslovima sa državom. Tokom svoje duge vladavine Putin nije promenio sistem kojii je nastao tokom Jeljcinove vlaslti, već je disciplinovao oligarhe i dozvolio im da nastave po starom, pod uslovom da nemaju političke ambicije i ne suprotstvlaju se šefu države. Putin se naročito trudio da fragmentira bezbednosni sektor kako unutar njega ne bi nastao neki autonomni centar moći koji bi mogao i njega da ugrozi. S tim ciljem je i osnovan Vagner čija funkcija je bila da disciplinuje vladajuću elitu. Strahom, naravno. Dakako, Putin nije osnovao samo jednu privatnu vojsku, ima ih više izvan državnnog sistema bezbednosti. Za protivnike režima bio je zadužan oficijleni državni represivni aparat.

Kada se prošle godine ispostavilo da ruska vojska nije u stanju da ostvari planiranu brzu pobedu u Ukrajini značaj Vagnera i njegovog šefa je naglo porastao. Uvidevši da je postao važan i moćan Prigožin je zahtevao i veći uticaj u vojsci. Njegov sukob sa ministrom odbrane Šojguom i načelnikom generalštaba Gersimovom nije se prvenstveno ticao načina ratovanja. Spor je izbio oko toga ko će dobiti više novca iz vojnog budžeta.

Prigožin je iskoristio nesposobnost vojnog vrha kako bi ojačao svoj položaj. Pri tom je većina onoga za šta je optuživao vrhovnu komandu uglavnom bilo tačno. Kada mu je postalo jasno da će Putin podržati pomenutu dvojicu i da će on ostati kratkih rukava, organizovao je kratkotrajnu pobunu krajem juna.

Pobuna je pokazala koliko je ranjiv Putinov režim. Prigožinovi plaćenici marširali su na Moskvu a da nisu naišli ni na kakav ozbiljan otpor. Dok je Putin optuživao Prigožina da je izdajnik koji je otadžbini zabio nož u leđa žitelji Rostova su pravili selfije sa pripadnicima “Vagnera”.

Prigožin svakako nije bio naivan čovek, on je vrlo dobro znao ko je Putin i kako, ne samo u Rusiji, završavaju oni koji se upuste u neuspešnu oružanu pobunu. Ralf Valdo Emerson pisao je da kad napadneš kralja - moraš da ga ubiješ. Ali, Prigožin nije ni krenuo na Putina, već je hteo da izdejstvuje da ovaj smeni njegove protivnike u vrhu vojske. Priznavao mu je vrhovnu vlast.

Zapadni vojni analitičari procenil su da je u maršu na Moskvu učestvovalo oko 5.000 plaćenika i da je bilo neophodno angažovanje četiri divizije da bi oni bili vojno pobeđeni. Putin ili nije mogao da mobiliše toliko snaga ili je bio neodlučan i pribegao je pregovorima uz posredovanje šefa druge države, Lukašenka, kako bi pobuna bila okončana. Ali takav pristup za Putina je predstavljao poniženje.

Zašto je Prigožin zaustavio pobunu? izgleda da nije dobio očekivanu podršku u vojsci, a “Vagner” nije bio ni izdaleka sposoban da napadne Moskvu. Osim toga, ne treba izgubiti iz vida da je Prigožin pre svega gangster, a ne političar ili vojnik. Možda je dobio neke finansijske ustupke. Ali sama činjenica da je takav čovek postao važan i bogat govori o tome u kakavom je stanju Rusija danas.

Mada gotovo niko ne veruje da je Prigožinov avion pao zbog kvara, veliko je pitanje ko je odgovoran za njegovu smrt koja, doduše, još uvek zvanično nije potvrđena. Putinova pozicija je junskom pobunom oslabljena i nije nemoguće da je Prigožinu došao glave neko drugi. Već i ranije su postojale spekulacije da su neki atentati u Rusiji bili organizovani mimo Putina. Postoji mišljenje da je za ubistvo opozicionara Borisa Nemcova 2015. odgovoran  Kadirov.

Prigožin je očigledno verovao Putinu i nonšalantno se ponašao u samoj Rusiji. U avionu sa njim bili su i njegovi najbliži saradnci. Budući da se radi o ljudima koji znaju šta je bezbednost, očigledno su smatrali da nisu ugroženi. Izgleda da oni nisu pomišljali da Putin možda više nije suvereni vladar u Rusiji. Smena generala Surovikina i hapšenje nekih pristalica agresvnijeg načina ratovanja protiv  Ukrajine i Zapada ukazuje da je tandem Šojgu – Gerasimov ojačao svoje pozicije.

Ako Putin nije odgovran za Prigožinovu smrt onda to znači da postoji neki drugi centar moći u Rusiji koji Putin ne kontroliše. U tom slučaju ni on sam se više ne oseća bezbednim. Ali, njemu odgovara da u Rusiji misle kako je on naredio ubistvo Prigožina, jer je to upozorenje svima koji bi u budućnosti pokušali da mu se suprotstave. Ako je napred rečeno tačno to znači da je Putin izgubio poziciju suvernog šefa kome su sve frakcije vladajućih elita podređne i lojalne. U tom slučaju sukobi unutar vladajućih krugova će se u narednom periodu intenzivirati.

Iz sukoba sa Prigožinom Putin bi izašao kao pobednik da je, posle zaustavljanja pobune, smenio nesposobni vojni vrh, što nije učinio. Šojgu je inače građevinski inženjer bez vojnog obrazovanja. Smatra se da je Gerasimov autor „genijalnog“ plana za napad na Ukrajinu. Najaveću po teritoriji evropsku državu Rusija je napala sa najviše 190.000 vojnika očekujući brzu pobedu. Poređenja radi Brežnjev je Čehoslovačku 1968. napao sa 800.000 vojnika. Čehoslovačka je imala pet puta manju teritoriju od današnje Ukrajine i četiri puta manje stanovnika. Pri tom, u Moskvi su znali da neće biti otpora, a posebno da Zapad neće ni prstom mrdnuti.

Ukrajinski rat pokazao je da je Putin neodlučan vladar bez jasne geopolitičke vizije. Nekompetentno je vodio rat, ali ni na diplomatskom planu nije bio naročito uspešan. Veliki broj država u kojima živi većina svetskog stanovništva nije podržao uvođenje sankcija Rusiji. U većem delu sveta takođe raste nezadovoljstvo zapadnim imperijalizmom, ali Moskva za sada nije uspela u dovoljnoj meri da iskoristi takve tendencije.

Ministar Pleve nagovorio je 1905. cara Nikolaja Drugog da povede rat sa Japanom kako bi sprečio izbijanje revolucije u Rusiji. Rat je izgubio, a revolucija je izbila. Potom se upustio sa potpuno nespremnom vojskom u rat sa Nemačkom i Austrougraskom i izgubio vlast, a potom i glavu.

Malo je verovatno da će u Kremlju doći do brze smene vlasti, ali sam pokušaj oružane pobune  predstavljao je snažan izazov Putinovoj vlasti. Prigožinova smrt više deluje kao dokaz degeneracije ruske države nego kao obnavljanje Putinovog autoriteta. Za njegov opstanak u Kremlju važno je što se u Vašingtonu više boje od njegovo pada nego od ostanka na vlasti. Ukoliko bi umesto Putina na vlast došle pristalice totalnog rata to bi moglo dovesti do nuklerane katastrofe. Oslabljeni Putin za Zapad je najbolje rešnje. Osim toga, ni Kini ne bi odgovarao haos u Rusiji.

Urajinski rat pokazao je da je Rusija vojno znatno slabija nego što se mislilo. Njena slabost imaće implikacije i u Srbiji. U političkom životu male zavisne zemlje može da opstane samo ona politička stranka ili grupacija koju podržava neka velilka sila. Srpska desnica ostaje bez takve međunarodne podrške.

Vučić naravno razume o čemu se radi. On je političar koji ne drži do ideologije i priklanja se jačem. A to znači da uskoro možemo  očekivati uvođenje sankcija Rusiji.

 (Autor je politikolog iz Zrenjanina)