Kad se dva voda vojske na Kosovo vrate

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Pesnici se već decenijama žale kako poeziju niko ne čita. Pesničkih knjiga nema na listama najčitanijih i najprodavanijih knjiga, većina knjižara nema poseban odeljak za ovaj književni rod, a izdavači se baš i ne otimaju o pesničke rukopise, kako domaće, tako i prevedene. Kao da više niko ne veruje da stihovi imaju nešto bitno da mu kažu, a kamoli da je poezija najviša forma jezika.

Međutim, u poslednje vreme mogu se uočiti fenomeni koji svedoče da su mladi ljudi ipak skloni poeziji. Ne samo da čitaju pesme, već i svoje omiljene stihove ispisuju po zidovima gradova i varoši širom Srbije i takozvanih srpskih zemalja. Ljubitelji poezije su rešili da izvuku stihove iz zapećka, da ih učine delom javnog prostora i građanske svakodnevice, da prepletu književnost i život, sasvim u duhu avangardnih pokreta. 

Svi će prepisivati poeziju 

Rukovodeći se sloganom „Poeziju na ulice!“, mladi ljudi su se prihvatili boja i lakova, i poetizovali nebrojene stambene zgrade, zvanične institucije i druge urbane prostore. Ta pojava je toliko uzela maha da je gotovo nemoguće proći gradom, a da ne naletite na neki stih. Možda se staro pesničko proročanstvo „Svi će pisati poeziju“ neće ostvariti, ali nije daleko dan kada će se realizovati nešto slično: Svi će prepisivati poeziju. Doduše, akcija anonimnih prepisivača stihova za sada pati od jednoličnosti, monotonije i svedenosti, jer oni neprekidno ispisuju jedan te isti vers, ali od nečega se mora početi. 

Najpopularniji stih koji krasi silesiju fasada glasi: Kad se vojska na Kosovo vrati... Mnogi pogrešno misle da je u pitanju fragment izvorne narodne pesme, a zapravo se radi o stihu čiji je autor blaženopočivši mitropolit Amfilohije Radović. Černorizački poeta je mnogo voleo da peva, pogotovo pesmu „Ječam žela“. Naravno, dok je bio živ, otkad se upokojio nema baš mnogo vremena za vokalne interpretacije. 

Kako saznajemo od dobro obaveštenih izvora iz Nebeske Srbije, koji su želeli da ostanu anonimni, mitropolit je u svom novom obitavalištu zauzet nekim drugim aktivnostima: čas se krčka u užarenom kotlu, čas se kupa u reci od krvi, čas tegli džakove pretrpane novcem tamo-amo, čas se roštilja u gorućem grobu, i sve tako, ukrug, jovo nanovo, bez kraja i konca. Kome je do pesme u tami najkrajnjoj gde ga neprekidno zaglušuju plač i škrgut zuba?

Amfilohijeva prerađevina

Elem, dok je obitavao u ovoj dolini plača koju je redovno zalivao tuđim suzama, Amfilohije je imao običaj da zapeva, pa se tako okomio na narodnu pesmu „Ječam žela“. Mitropolit nije bio zadovoljan originalnom verzijom (nepoznati usmeni pesnik nije stvarao poeziju po strogim crkvenim estetskim kriterijumima), pa je bio primoran da je preradi u skladu sa svojim umetničkim i ideološkim shvatanjima. 

Tako je Amfilohije od jedne ljubavne, svatovske pesme načinio militantnu, ratnohuškačku pesmu koja poziva u vojnu i klanje. Da ne bi sve ostalo deo usmenog predanja i povremenih vokalnih izvođenja, mitropolit je novu verziju pesme objavio u svojoj knjizi „Kosovo je glava Lazareva“. O ostalim delovima tela pokojnog kneza Amfilohije nas nije obavestio, tako da do dana današnjeg nismo saznali da li je Republika Srpska Lazarevo levo plućno krilo, Vojvodina – njegov pankreas, a Crna Gora – treće oko.

Mladi navijački naraštaji oduševljeno su prihvatili mitropolitovu prerađevinu, što bi se reklo – pronašli su se u tekstu, pa pod okriljem noći apliciraju svoj omiljeni stih u ulične grafite. Ne rade to mlađahni ljubitelji poezije besplatno, našli su sponzora koji ne želi da mu se pominje ime, ali bi se reklo da ima neke veze sa državom i režimom. Kako su nedavno objavili iz Udruženja „Krokodil“, crtanje jednog grafita košta oko 700 evra, samo u par dana jula pojavilo se preko 50 natpisa prosečne veličine 40 kvadratnih metara, što će reći da je cela akcija popularizacije poezije koštala najmanje 35.000 evra. To je minimalna cifra, ne računamo dnevnice i noćnice za mlade crtače, teško je poverovati da – što bi rekli majstori – ne naplaćuju ruke. 

U rđavoj beskonačnosti

Udruženje „Krokodil“ pokušava da reši problem širenja mržnje i ratnog huškanja putem ruženja javnog prostora ratobornim grafitima. Zajedno sa još nekoliko nevladinih organizacija spremaju predloge izmena i dopuna zakona koji regulišu oblast govora mržnje u javnom prostoru i vandalizovanja zidova, kao i peticiju koju će građani potpisivati, sve će to biti spremno do kraja godine. 

Zbog svoje borbe protiv militantnog nacionalizma redovno su na meti ostrvljenih pseudopatriota, čašćavaju ih uvredama i difamacijama, dobijaju pretnje na društvenim mrežama, ali i sumanute tužbe od državnih organa zbog uklanjanja grafita sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u Beogradu. Ne zaustavljaju se nasilnici na tome, nedavno su nadomak zgrade u kojoj živi Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava ispisali uvredljivi seksistički grafit, sa jasnom porukom – znamo gde živiš. Nije lako biti normalan u Srbiji danas, a to “danas” traje već tri i po decenije, i nema nameru da prođe.

Sve je jasno u vezi sa grafitima, huliganima koji se predstavljaju kao navijači, kriminalizovanom državom, Vučićevim režimom, velikosrpskom ideologijom, Srpskim svetom, težnjom ka proširenju teritorija, nasleđem Slobodana Miloševića i njegovih trbuhozboraca koje je živo i zdravo, Amfilohijevim likom i nedelom, podrškom crkve zločinačkom projektu, poricanjem zločina i krivice za ratove i pokolje, nacionalističkom manijom koja uništava Srbiju i preti svim susedima. Sve je to rečeno i objašnjeno stotinu i hiljadu puta, teško je nešto novo napisati o stvarnosti koja se zaglavila u rđavoj beskonačnosti i ponavljanju jedne te iste zlokobne, ali otrcane i dosadne matrice. 

Svatovski i viteški konji

U celoj priči o grafitiranju Srbije i okoline možda je najzanimljivija Amfilohijeva poetska intervencija. Mitropolit je osetio potrebu da od pesme o ljubavnoj čežnji napravi ratničku himnu. U originalnoj verziji devojka se obraća ječmu koji žanje i nada se da će ga pozobati svatovski konji, njeni ili njenog brata, mada ona preferira svoje svatove, dakle nada se skoroj udaji. U Amfilohijevoj obradi iščezavaju svatovski konji i volšebno se pretvaraju u viteške. U originalu stoji: “Svatovski te konji pozobali; svatovski te, majčice, konji pozobali”. Umesto tih stihova, mitropolit je ubacio sledeće plodove svog SMB-uma: “Viteški ga konji pozobali, / Viteški ga, majčice, konji pozobali. / Vrani konji slavne srpske vojske, / Vrani konji, majčice, slavne srpske vojske. / Kad se vojska na Kosovo vrati, / Kad se vojska, majčice, na Kosovo vrati”.

Pričao je o tome nedavno pisac i predsednik Udruženja “Krokodil” Vladimir Arsenijević na konferenciji za štampu, rekavši da je „pesma u kojoj devojka mašta o ljubavi, o braku, o udaji, o životnoj sreći, i tu se pesma završava, nikakvog pomena nikakve vojske, nikakvog povratka, ničega nema – pretvorena u jedna militaristički žal za povratkom vojske na Kosovo i ponovnim osvajanjem tih simbolički važnih punktova za srpsku kulturu na Kosovu“. 

Mene zanima šta je Amfilohija nagnalo da skrnavi jednu narodnu ljubavnu pesmu. Razumem militarizam, velikosrpski nacionalizam, huškanje na rat i klanje, obožavanje zločinaca, etničkog čišćenja i genocida, sve je to jasno. Ali, zašto u taj smrtonosni koloplet uplitati pesmu o devojci koja čezne za ljubavlju i udajom? Pa ima toliko ratničkih pesama. Mogao je Amfilohije da peva “Drma mi se, drma mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće”. 

Mogao je da zapeva i “Ko to kaže, ko to laže – Srbija je mala? Nije mala, nije mala, triput ratovala… I opet će. I opet će ako bude sreće”. Mogao je da peva “U boj krenite junaci svi, kren’te i ne žalite život svoj”. Mogao je da peva sve i svašta, ima toliko pesama koje slave rat, boj, ubijanje, izbor je praktično beskrajan. A mogao je i sam da napiše neku koračnicu, pa da je peva na panađurima, ionako je pisao stihove. 

Nomen est pomen 

Čini mi se da su dva motiva bila ključna za Amfilohijevu interpolaciju. Prvi je korišćenje narodne pesme za ubacivanje sopstvene ideološke agende, kako bi se stvorila iluzija da novi stihovi nisu ubačeni danas i ovde, već da su oduvek deo te narodne pesme. A pošto usmena poezija ionako ima status svetinje, izraza duše celog naroda, stvara se utisak da je vaskoliki srpski narod od pamtiveka samo o povratku vojske na Kosovo sanjao, pa je o tome ispevao pesmu.

Drugi motiv je neodoljivi poriv da se oskrnavi ljubavna pesma, da se eros zameni tanatosom, da na mesto ljubavi dođe mržnja. Jer se u toj Amfilohijevoj intervenciji ogleda suština ideologije smrti, nasilja, zla i uništenja. Poklonike kulta smrti ljubav vređa, ali ih sama pomisao na mržnju i rat baca u zanos i ekstazu. Kad se pomenu vojska i rat, njima srce prosto zaigra od radosti, istope se od milja. A kad se pomenu normalne ljudske emocije, čežnje i radosti, ljubav ponajviše – to u njima izaziva prezir. 

Neprijatelji života i postojanja, ljubitelji anihilacije i nebića – takvoj sorti pripadaju svi ti nabeđeni samozvani rodoljubi. Ideologija, kosovski zavet i ostale priče tu služe samo kao maska za nekrofiliju. Hvala mitropolitu Amfilohiju što je svojom preradom svatovske pesme tu istinu učinio očiglednom. Nije Risto uzalud uzeo monaško ime Amfilohije – dva voda vojske, odnosno dva reda vojnika u falangi. Da, ima ljudi za koje zaista važi latinska izreka “Nomen est omen”. Mada bi u njegovom slučaju izreka mogla da glasi i “Nomen est pomen”. A čuvari Amfilohijevog nasleđa mogli bi bar jednom da odaju počast svom omiljenom poeti, pa da na nekom srpskom zidu napišu: Kad se dva voda vojske na Kosovo vrate.