Liberalizacija viznog režima sa Nebeskom Srbijom

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Najava predsednika Francuske Emanuela Makrona da bi nam ponovo mogle biti uvedene vize, ukoliko en dođe do sprovođenja francusko-nemačkog plana za Kosovo, nije mnogo pogodila domaću rukokolonašku falangu. A i zašto bi? Kod njih svi putevi vode u Treći Rim, Moskvu, kod hazjajina Vladimira Vladimiroviča Putina, ratnog zločinca. Šta pošten građanin Srbije uopšte ima da traži u Evropskoj uniji i, uopšte, na trulom Zapadu? Opšte je poznato da su stotine hiljada ljudi iz Srbije pohrlile trbuhom za kruhom u majčicu Rusiju, a ne u Nemačku, Francusku, Kanadu, Austriju, Norvešku, Sjedinjene Američke Države i ostale zemlje bezbožništva, dekadencije, duhovne pometnje i demonokratije.

Sputnjik je odmah objavio tekst pod naslovom “Velika ‘dilema’ pred Srbima: Kako da ispune Makronovu ucenu, a Lazar im dao vizu za Carstvo nebesko”, u kojem se bagateliše i izvrgava ruglu ideja o ponovnom uvođenju viza. Nabrajaju se tu silni momenti iz slavne srpske istorije kad smo se odlučno usprotivili svetskim silnicima, stali na crtu moćnima i osionima, i uspeli nekako da opstanemo. Za divno čudo, jedino je izostalo istorijsko “ne” drugu Josifu Visarionoviču Staljinu, rezolutno odbijanje Rezolucije Informbiroa godine Gospodnje 1948. Izgleda da Sputnjik taj istorijski događaj od nemerljive važnosti ne ubraja u dane ponosa i slave srpskoga naroda. U izopačenoj kvislinškoj viziji sveta vrhunac nacionalnog ponosa je robovanje kremaljskom tiraninu, Džugašviliju ili Putinu, svejedno. 

Bezvizni režim sa drugim svetom

Sputnjikovci imaju neoboriv argument koji pitanje viza stavlja ad akta, takoreći u ropotarnicu istorije. Evo tog veleumnog zaključka: “Srbi su 1389. godine na Kosovu polju dobili od Lazara vizu za nebo. A to je malo uzvišenije od ‘božanstva’ zvanog Evropska unija”. Vaistinu golemo otkriće koje bi valjalo podrobnije raščivijati. Dakle, knez Lazar je u Kosovskoj bici isposlovao od neba bezvizni režim za Srbe. Od tog doba Srbi mogu da putuju na nebo bez ikakvih problema, bez podnošenja zahteva za vizu, bez garantnih pisama i sličnih začkoljica. 

Prava je šteta što Sputnjikovci nisu izneli detalje tog sporazuma. Da li Srbi na nebu mogu da ostanu ne duže od 90 dana, u periodu od šest meseci, a posle toga moraju da se vrate u domaju? Ima li nekog ko se vratio s drugog sveta da posvedoči kako vizna liberalizacija funkcioniše? Koliko nam je poznato, sa neba se niko ne vraća, nije bilo takvih slučajeva. 

Zašto Srbima nebeski carnici ne dozvoljavaju povratak u otadžbinu? Šta je to nebo, neka pećina do koje vode mnogi tragovi, a od nje nijedan? Ili je Srbima tako dobro na sedmom nebu da i ne pomišljaju na povratak kući? Zašto se onda niko ne javlja svojima, da kaže kako mu je lepo u novoj domovini? Čak i uhapšenici imaju pravo na jedan poziv, a nebeski Srbi ni mukajet. Možda na nebu nema telefona, interneta, možda pošte ne primaju pisma, možda poštanska služba uopšte i ne postoji?

SAO Nebeska Srbija

Dobro, Sputnjikovci verovatno nisu mislili na drugi svet, već na rajsko naselje, u naslovu teksta lepo piše “Carstvo nebesko”. Na nebo Srbi svakako odlaze, baš kao i sva druga ljudska bića, baš kao i sve drugo što je ikada živelo, nikakva viza tu nikada nije bila neophodna, kamo sreće da jeste, malo bi je ko tražio. Knez Lazar, kao oblasni gospodar iz feudalnog doba, obezbedio je na volšeban način svim Srbima slobodan pristup u Carstvo nebesko, tačnije u Nebesku Srbiju, srpsku autonomnu oblast koja obitava u okviru Raja. 

Ništa se tu više ne pitaju ni sveti Petar, ni Hrist, ni Otac, ni Sveti Duh, ni anđeoske kohorte, Srbin prolazi kroz vrata Raja kao da ulazi u svoju rođenu kuću. Snabdeo ga srednjovekovni knez vizom, i to ne nekom turističkom, već diplomatskom, službenom, rezidentnom, dokumentom koji garantuje trajni boravak među pravednicima. Šta ti je igra istorijske sudbine! Neki narodi jednostavno imaju sreće.

Dok svi drugi hrišćani u ovozemaljskom životu moraju da se trude kako bi zadobili Carstvo nebesko, srpski pravoslavci ne moraju ni prstom da mrdnu, znaju da im je mesto u Raju zagarantovano, uz pripadajući pun pansion. Svi drugi moraju da poštuju Božje zapovesti, da vole svoje bližnje, da se ponašaju čovečno, da pomažu drugima, da se uzdržavaju od laži, krađe, nasilja, da se bore protiv strasti i iskušenja, da neguju hrišćanske vrline kao što su smernost, pravednost, uzdržljivost, darežljivost – samo Srbin ne mora da se bavi tim zaludicama, jer je knez Lazar odavno obavio posao za ceo kolektiv, do kraja vremena.

Vizna jednačina sa nekoliko nepoznatih

Eto najzad objašnjenja otkud kod nas ovoliko ubica, ratnih zločinaca, korupcije, krađe, otimačine, ponižavanja i zlostavljanja bližnjih, nemorala svih vrsta, totalnog rasapa svih vrednosti. Naš čovek može mirno da se oda zločinstvu, lopovluku, genocidu, mržnji, može mirno svima oko sebe i samom sebi da pretvori život u pakao. Šta ga briga? Jedino njemu ne preti opasnost od paklenih muka u zagrobnom životu, jer mu je knez Lazar obezbedio trajnu vizu za rajsko naselje, za Nebesku Srbiju koja se najverovatnije nalazi u predgrađu Novog Jerusalima. 

U ovoj viznoj jednačini ipak ima nepoznatih. Naime, nije baš najjasnije ko su ti Srbi koje apostrofiraju Sputnjikovci. U feudalnoj epohi nisu postojale nacije u današnjem smislu te reči, pa tako nije bilo ni Srba, Turaka, Nemaca, Francuza ili Rusa. Nacije nastaju znatno kasnije, one su plod modernog doba, počev od Francuske revolucije. U vreme kad je knez Lazar sa Bogom sklapao povoljan dil za svoju naciju, ta nacije nije postojala, što bi moglo malo da pokvari sreću kosovskim zavetnicima, jer bi Vrhovni Sudija mogao taj ugovor da proglasi ništavnim. 

Moguće je da je Hrebeljanović bio vidovit, da mu se javilo šta će se u budućnosti događati, pa je zato rešio da ovdašnjem stanovništvu obezbedi sigurnu večnost. Međutim, ni tada nije baš sve jednostavno, jer nije lako utvrditi ko su ti Srbi. Naivan čovek bi pomislio da ovoj naciji pripada svako ko se izjašnjava da je srpske nacionalnosti, ali to nije tako prosto. 

Ispisivanje iz srpstva

Dežurni dušebrižnici cvaki čas nekog ispisuju iz nacije, u toj raboti učestvuju nebrojeni političari velikosrpske provenijencije, razni intelektualci koji zanose udesno, crkvena lica od ranije poznata nebeskim organima gonjenja i slični eksperti za ideološku podobnost. Tako je naprednjački poslanik Nebojša Bakarec ispisivao iz srpstva Srbe koji na Kosovu sarađuju s Aljbinom Kurtijem, šef BIA Aleksandar Vulin je ispisao iz Srba sve poslanike Skupštine Crne Gore koji su glasali za Rezoluciju o Srebrenici. 

Aleksandar Vučić i njegova fikus-premijerka Ana Brnabić nedavno su obnarodovali da Srbima u Crnoj Gori smatraju samo one koje drže pod svojom kontrolom. Ako ne glasaš za četničkog vojvodu i ostale DF-ovce, nemaš pravo da se izjašnjavaš kao Srbin. U Srbiji, naravno, samo glasači Srpske napredne stranke i njihovih koalicionih partnera spadaju u prave Srbe i Srpkinje, dočim su građani koji biraju opozicione prvake neki drugi, falični Srbi, polusrbi, a najverovatnije uopšte nisu Srbi.

Intelektualci koji misle i pišu moždanim pendrekom neprekidno ispisuju iz Srba brojne kategorije stanovništva i proglašavaju ih izdajnicima, izrodima, autošovinistima, antisrbima, slučajnim Srbima. Tu spadaju svi ljudi koji više veruju činjenicama nego nacionalističkoj propagandi, svi koji se gnušaju ratnih zločinaca i masovnih ubica, svi oni koji preziru Ratka Mladića i slične monstrume, svi oni koji kritikuju velikosrpsku ideologiju, svi oni koji osuđuju rusku agresiju na Ukrajinu, svi ljudi dobre volje skloni toleranciji, solidarnosti, empatiji i normalnim međuljudskim odnosima, pogotovo sa susedima.

Večna diferencijacija

Nacionalnoj diferencijaciji nema kraja, kriterijumi su neodređeni, uglavnom zavise od ličnih preferencija samozvanih čuvara nacionalne čistoće. Nisi Srbin ako pišeš latinicom, ako ne veruješ u Boga, ako nisi pravoslavac, ako šalješ decu na građansko vaspitanje, ako ne veruješ da je Dobrica Ćosić otac nacije, ako ne veruješ da je Dobrica Ćosić komunjarski komesar i neprijatelj srpstva, ako ne misliš da je Srbija deo Evrope ali pod našim uslovima, ako veruješ da je Srbiji mesto u Evropi a ne među istočnjačkim despotijama, ako ne misliš da su Srbi narod najstariji, ako ne veruješ da su Srbi nebeski narod, ako misliš da je Kosovo srce Srbije ali da je zauvek izgubljeno, ako ne veruješ u parolu “Dogodine u Prizrenu”, ako ne razumeš trubu, ako ne voliš sabor u Guči, ako si vegetarijanac, ako ti nepcu ne prijaju čvarci i ćevapčići, ako ne umeš da igraš kolo, ako ne misliš da je selo tvoje lepše od Pariza, ako ne postiš sve postove, ako se pričešćuješ samo posle postova, ako se pričešćuješ svake nedelje, ako ne usnivaš i ne budiš se sa mišlju o svetoj srpskoj zemlji, ako ne nosiš šajkaču, ako ne psuješ, ako preterano psuješ, ako ceo svet nije protiv tebe, ako ne voliš Staljina, ako voliš Staljina više od Putina, ako… 

Spisak je praktično beskrajan, svako ima svoj proizvoljni kriterijum za utvrđivanje nacionalne pripadnosti, kad bismo ih sve sabrali i podvukli crtu ispalo bi da u Srbiji i takozvanim srpskim zemljama gotovo da i nema Srba. Po svemu sudeći, jedino je redakcija ruskog Sputnjika sačinjena od pravih Srba i Srpkinja, a to eventualno važi i za redakciju RT Balkana. Svi ostali su pod sumnjom, nisu Srbi dok ovlašćena komisija ne utvrdi suprotno. 

U tom slučaju ostaje nejasno samo šta Sputnjikovci traže na zemaljskoj kugli kad već imaju obezbeđenu vizu za nebo. Zašto se zlopate u ovoj dolini plača umesto da iz ovih stopa krenu put Carstva nebeskog i pridruže se svetom knezu Lazaru i svetim srpskim vitezovima Milošu Obiliću, Kosančić Ivanu, Toplici Milanu, devetorici braće Jugovića i drugim izmišljenim junacima epske poezije? Putujte, igumani, ne brinite za ovozemaljski manastir!