Koje vrline i vrednosti?

Piše: Aleksej Kišjuhas 

Po običaju, leto se završilo prebrzo i počela je školska godina. Međutim, čak ni masakri iz maja meseca nisu učinili da srpsko društvo započne ozbiljan razgovor o svom – obrazovanju. Ali ćemo zato do iznemoglosti da mrsomudimo o broju opozicionih kolona, u tome smo stručnjaci. I sad, na vrat, na nos, i na svoju ruku – Ministarstvo prosvete je samo dve nedelje pred početak škole, poslalo izvesne „Smernice za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada“.

Zatim je, iz vedra neba, uveden i nov (izborni) predmet „Vrline i vrednosti kao životni kompas“. U foto-finišu poslednje sedmice avgusta, na vladi su, i na frku, usvojene izmene niza prosvetnih zakona. Najzad, kao u svakom duboko konzervativnom društvu, jedina rasprava koja je bila vođena je ona o – (ne)pristojnom oblačenju dece i omladine. Pa smo malo kršili prste zbog šortseva, bretela i golih stomaka srpske nejači. Biće da su mini-suknje krive čak i za zapušteno obrazovanje u Srbiji, spalimo ih na lomači već jednom.

POSRBLJAVANJE: A da su školske ili pak maskirne uniforme iza ćoška, potvrđeno je nedavnim sporazumom između ministarstava prosvete i odbrane (bez zaštite). Sa ciljem „približavanja tradicionalnih nacionalnih vrednosti“, kao da već ne iskaču iz frižidera. Iako nema ničeg tradicionalnog u nacionalnom, ali ko još benda naučnu istoriju kao svoju učiteljicu? S tim u vezi, srednjoškolci će od septembra moći da učestvuju na literarnom konkursu na neslobodnu temu „Momčilo Gavrić – mali junak Velikog rata“.

Za one koji su spavali na času, Gavrić je bio dete-vojnik u Prvom svetskom ratu i stekao je čin kaplara sa osam godina. Dođavola, da li je suvislo da posle masakra u školi, literarni idol mladih bude osmogodišnje dete koje baca bombe i puca iz puške? Ministarka prosvete je izjavila „njegova ličnost trebalo bi stimulativno da deluje na svu decu“ i ostala živa.

Da ponovimo gradivo: u pitanju je dečak kojem je pobijena cela porodica, i koji se prijavljuje u vojsku sa osam godina, pa učestvuje u bitkama na Ceru i Kolubari, te prelazi Albaniju do Krfa.

Na ovaj način, dodatno se zalivaju ratničke vrednosti u obrazovanju, odnosno (pre)vaspitava za žrtvovanje za otadžbinu.

Prema ministru vojnom, vojska mora da pomogne prosveti u „jačanju patriotskih osećanja“. Ništa jačanje u mrskoj matematici, stranom jeziku ili likovnoj kulturi, ma kakvi. Kako je ovom sociologu i kolumnisti precizno rekla komšinica sa 10. sprata, danas se deca po školama izdašno – „posrbljavaju“.

Ko zna, možda se nešto i smatra o prosveti, te vrlinama i vrednostima koje valja gurati u učionici? Problem je u u sledećem – koje su to vrednosti i koje vrline?

Same „Smernice“ ne otkrivaju mnogo, već je radnicima u prosveti prepušteno da se snađu kako znaju i umeju. U narednim sedmicama se zato ima pričati o „pravim ljudskim vrednostima“ i „humanim odnosima“ koji su „zasnovani na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“.

Nedostaju samo mir u svetu i zdravlje delfina sa izbora za „Miss“. Krajnje razboriti odgovor na ove fiks-ideje dali su članovi Nastavničkog veća „Gimnazije“ u Čačku, ignorišući zadate „Smernice“ i odbijajući da učestvuju u „banalizaciji i prostačenju prosvetnog poziva“.

Valja pročitati taj odgovor u celosti, svaka čast autorima. Slično je i sa novouvedenom „slobodnom nastavnom aktivnošću“ ili neobaveznim predmetom „Vrline i vrednosti kao životni kompas“.

U čemu je problem? Prvo, promocija određenih vrlina i vrednosti je već sastavni deo kurikuluma, od fizike do fizičkog. Drugo, predlog je da ovaj predmet realizuju pedagozi i psiholozi. Međutim, vrlina je pre svega filozofski (etički) koncept, dok se vrednostima u društvu pre svega bavi sociologija. A srpsko obrazovanje je filozofiju i sociologiju komotno poizbacivala ili proterala na marginu školskog programa.

REPRESIVNO DISCIPLINOVANJE: Uvećani nadzor, školske uniforme, školska policija, pa i odbrana i zaštita u školama Srbije mogu da znače samo jedno – dodatno disciplinovanje ili represiju. Uostalom, filozof i sociolog Mišel Fuko je još 1975. („Nadzirati i kažnjavati“) utvrdio strukturne sličnosti između bolnice, zatvora i škole. Arhitektura (naših) škola se gotovo ne razlikuje od zatvora, kao sivog, dosadnog, ograđenog i neretko zastrašujućeg prostora sa visokim tarabama, kapijama, rampama, žicama, kamerama i školskim pandurima. Ukoliko obrazovanje treba da uzdiže, osnažuje i inspiriše, zašto arhitektura i logika škola ne odgovaraju tom zadatku i viziji? Možda zato što decu i učenike radije posmatramo kao nekakav problem koji treba rešavati, ili materijal koji valja preoblikovati u skladu sa našim vrlinama, vrednostima i svetonazorima.

Glede obrazovanja u našoj Republici, ne zaboravimo i da je dečak Aleksa Janković 2011. sebi oduzeo život zbog vršnjačkog nasilja. A ministar prosvete Šarčević 2017. izjavio „Kad pogledate ovog krupnog momka i ovog sitnog momka, ovom na čelu piše – muči me“.

Video klipovi maltretiranja đaka i nastavnika u Srbiji vremenom postaju „viralni“. Radnica štamparije je 2013. u brushalteru iznela i za 200 evra prodavala testove za malu maturu. Rešenja testova su bila provaljena i 2019, i nikom ništa. Čitavo društvo puca po šavovima, pa zašto ne bi i obrazovanje?

Ali hej, zato smo u škole uveli sviranje himne na početku školske godine! Davne 2004, ministarka prosvete Čolić je predložila da se iz školskog programa za biologiju izbaci teorija evolucije Čarlsa Darvina i dala ostavku zbog pritiska javnosti. Ista javnost je u međuvremenu umrtvljena, pa smo 2022. po diktatu crkve iz udžbenika izbacili nastavne sadržaje o ljudskom polu i rodu.

TRADICIONALNO ILI MODERNO: A svoj pogled na obrazovanje ponudio je i prvi pop Srbije, patrijarh Prvoslav (Porfirije) Perić. Pred početak škole, đacima je poručio: „Vrlina je važnija od znanja“. I da treba da se mole (za njega). Na koje vrline je tačno mislio gospodin patrijarh? Neplaćanja poreza? Otimanja javnog zemljišta? Nadrilekarstva po manastirima? Patrijarhata i homofobije? Mesto molitve je u crkvi, a ne u školi.

Hajde da učenicima ne nudimo molitvu i klečanje, već radoznalost i akciju? O, jeresi! Upravo znanje je najbolji protivotrov za crkvene tlapnje, i zato je toliko opasno. Negujmo traganje za znanjem i naučnim otkrićima, i osigurajmo da školski programi budu zasnovani na empirijskim dokazima, a ne dogmama.

Jedino tako možemo očekivati da plodovi naših prepona napreduju intelektualno, društveno i lično. I da se uhvate u koštac sa savremenim izazovima od klimatskih promena do autoritarnog populizma. Savremena društva se zato i nazivaju – društvima znanja. Ali, mi najradije ne bismo da budemo savremeni.

Filozofi i sociolozi znaju da vrlina i vrednosti ima raznih. Po svojoj suštini, vrline i vrednosti su već naš „životni kompas“. A šta drugo? To se ne uči, već naprosto živi u tesnoj koži Homo sapijensa. Ali, baš zato nije svejedno koje su to vrline i vrednosti tačno. Etiketa „pozitivne“ ili „humane“ ne znači ništa. Različiti ljudi (i kulture i društva) imaju različite vrednosti – kolektivizma ili individualizma, autoriteta ili slobode, konkurencije ili jednakosti, tradicije ili modernosti. A koje mi odabiramo za svoje obrazovne politike? Ispravnim rečima psihologa i profesora Aleksandra Baucala za podkast Agelast, ne radi se o tome kakvu školu želimo – već o tome kakvo društvo želimo? Pa onda pravimo školu po tom modelu.

Dakle, želimo li društvo koje je staleško i bogomoljačko, ili demokratsko i sekularno? Tradicionalno ili moderno? Dok piši propalo ako po školama promičemo društvene vrednosti svetosavlja i klerikalizma.

Da li po udžbenicima iz istorije negujemo vrednosti antifašizma ili kolaboracije? Kosmopolitizma ili nacionalizma? Šta nam je važnije u društvu i školi dogodine – Srbi u Prizrenu ili astronauti na Mesecu? Čudotvorci ili naučnici? Mitovi ili realnost? Autoritet ili kritičko mišljenje? Uniforma i himna, ili sloboda oblačenja, ponašanja i mišljenja? Fizika i hemija – ili patriotizam? Nauka ili veronauka? Na koncu, i sama škola je jedna vrlina i vrednost. Šta mislimo da počnemo od toga?