Kako je parizer pojeo Vučića

Autor: Mijat Lakićević 



Kineska poslovica kaže: „Što siromašniji narod, to veće pagode“. U slučaju Srbije to znači – fudbalski stadioni. Uostalom, Srbija je ipak u Evropi te su nam bliži rimski imperatori koji su diljem svog carstva podizali arene i koloseume. „Hjleba i igara“ – važi i danas kao i pre dvije hiljade godina.

Nije, dakle, teško dokučiti zašto se Vučić odlučio da gradi fudbalske stadione a ne hale za košarku (odbojku, rukomet, atletiku) iako u ovim sportovima imamo mnogo više uspjeha nego u nogometu. Pored toga, dvorane uopšte nisu tako grandiozne, ne bodu oči na svakom koraku, a nisu ni tako skupe, pa prilikom njihove izgradnje ne može mnogo ni da se ukrade.

Kad smo već kod sporta, davno je neko primijetio, mislim da je stranac, da u Srbiji svi igraju fudbal a pobjeđuju u košarci. A kad se pobijedi, onda mora i da se proslavi, zar ne.

Razumljiva je želja ljudi da odaju priznanje svojim sugrađanima koji postignu (veliki) uspjeh na međunarodnoj sportskoj sceni. Razumljiva je i radost sportista što ih dočekuju hiljade ljudi. Pri tome, teško da i njima nije jasno da vlast želi da se ogrebe o njihov uspjeh i njihovu popularnost, ali isto je tako teško zasmisliti da mogu da odbiju poziv na prijem kod predsjednika. (Mada 2002, kada su predvođeni istim ovim Pešićem osvojili svjetsko prvenstvo u Indijanopolisu, posle prijema kod Koštunice nisu otišli na prijem kod Đinđića; Pešić je otišao.) Po onome što se moglo vidjeti na prijemu kod Vučića, bili su prilično uzdržani. Možda je i to nagnalo predsjednika da na kraju ponovo uzme riječ i objavi da će nagrada za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine iznositi 200.000 evra. Nije izdržao da još malo ne promoviše sebe samog.

Mora biti da se Vučić sa više obzira odnosi prema kućnom budžetu nego prema ovom državnom. Naravno da Aleksandar Vučić nema nikakvih prava ni zakonskih ovlašćenja da tako svojevoljno, mimo svake procedure i bez pitanja nadležnih organa daje takva obećanja i dijeli milione evra.

Sam Vučić je rekao „da će Srbija biti peta u svjietu po visini premija za osvojeno zlato na Olimpijskim igrama”. Nije izvjesno da će zaista biti tako (kao što je nepouzdano i sve što Vučić inače govori) ali je nesumnjivo da je ta suma gotovo šest puta veća od nagrade za prvo mesto na Olimpijadi u Londonu (35.000 evra) 2012. godine.

Po čemu je to, ekonomski gledano, Srbija peta u svijetu ili, sa druge strane, koji su to ekonomski parametri Srbije u poslednjih 10-12 godina poboljšani za 5-6 puta? Nema ničeg takvog. Sasvim obratno, ako je po nečemu među prvih pet u Evropi, onda je to po siromaštvu. U času kada se kao pijani milioner razbacuje basnoslovnim svotama, srpska ekonomija gotovo da je na staklenim nogama. Rast cena je među najvišima u Evropi, dok je rast privrede među najnižima u Evropi. Da bi prikrila loše stanje, vlast sve češće pribegava administrativnom nasilju nad ekonomskim subjektima: određuje cene hrane, raznih proizvoda široke potrošnje, energenata, bankarskih usluga, kredita. S druge strane, vlast sve češće pribegava direktnoj podeli novca svim kategorijama stanovništva, što bi se reklo, „od kolevke pa do groba“: deci, omladini, majkama, seljacima, penzionerima. Zašto? Zato što ljudi od svojih regularnih primanja ne mogu normalno da žive.

Naravno, sav taj novac koji Vučić udeljuje građankama i građanima zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno, kroz poreze i doprinose, uzeo, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio.

S obzirom na sve rečeno, postavlja se pitanje da li bi neko iz nekog sportskog foruma, recimo predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, Božidar Maljković, trebalo da došapne Aleksandru Vučiću da nije u redu da sportisti pored zlatne olimpijske medalje (što im je, takoreći po definiciji, i najveća satisfakcija) dobijaju još 200.000 evra dok se istovremeno narodu obezbeđuje parizer od 200 dinara.

Inače, kad (najzad) dođosmo do parizera, čini se da je Vučić – ma koliko bio poznat kao kralj političkog marketinga – u ovom slučaju omanuo. Naprosto, parizer mu je ukrao šou. Neko bi pomislio da su proizvođači parizera debelo platili za ovu kampanju. Ja u to ne verujem. Ali, kakogod, Vučić je potisnut u drugi plan, a u prvi plan je – možda i protiv svoje volje – izbio parizer.