Simfonija crkve i države: Udruženi zločinački poduhvat protiv sopstvenog naroda

Piše: Tomislav Marković

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić priskrbio je još jedan crkveni orden, kao što i priliči velikom verniku koji neguje hrišćanske vrline i poštuje Božje zapovesti. Prilikom nedavnog boravka u Mađarskoj, povodom proslave Dana državnosti, Vučić je skoknuo i do obližnje Sentandreje.

Nekako se zgodno pogodilo da je predsednik došao na Preobraženje, a jedna pravoslavna crkva u Sentandreji je posvećena baš ovom hrišćanskom prazniku, pa je episkop Lukijan na ovaj sveti dan u tom hramu uručio Vučiću orden Eparhije budimske prvog reda. Sasvim logično i usklađeno sa karakterom nagrađenog, jer je reč o prvorazrednom pravoslavcu.

Aleksandru se pomolimo, Vučiću pomiluj

Predsedniku je dodeljeno visoko priznanje na predlog cele Srpske pravoslavne crkve i vladike Lukijana posebno, crkvena jerarhija je jedinstvena u oceni da je ovaj autokrata dostojan ordena, jer čini isključivo bogougodna dela, rukovodeći se jevanđeljskom etikom u svojim političkim aktivnostima. Episkop budimski, kao član mirotočivog žirija za dodelu ordena, obrazložio je razloge koji su Hristove predstavnike na zemlji ponukali na ovakvu odluku.

U blagočestivom nastupu krasnorečivosti, Lukijan je rekao da je san sveštenstva, monaštva i vernika te eparhije da matica brine o svojim svetinjama i svom narodu postao stvarnost zahvaljujući predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Zato mu je orden i dodeljen, konkretno – “za posebne zasluge i staranje o Eparhiji budimskoj i SPC u celini kao i za podršku srpskom narodu u Mađarskoj u naporima za održanje verskog i nacionalnog identiteta”. Pravoslavnim rečnikom rečeno – Aleksandru se pomolimo, Vučiću pomiluj. Ili, rečnikom psalmopevca Davida: Sve što diše neka hvali gospodara Vučića.

Trange-frange pravoslavlje

Ni predsednik nije ostao dužan vladiki, uzvratio je darodavcu lepim rečima, u maniru “ja tebi serdare, ti meni vojvodo”. „Počastvovan sam ordenom koji sam primio od vladike Lukijana. Onoliko koliko smo mogli pomagali smo uvek našu crkvu. Ne samo Budimsku eparhiju već širom Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, cele Evrope. Ponosan sam na ono što smo uradili za Hram Svetog Save”, nadahnuto je besedio novopečeni nosilac ordena prvog reda. Rekao je i da je poslednjih godina urađeno više na izgradnji Hrama svetog Save nego u prethodnih sto godina, a usput je zaboravne podsetio da je ponosan na činjenicu da je jedini predsednik koji je odlikovan ordenom svetog Save Srpske pravoslavne crkve.

Skroman, kakvog su ga Bog i Vojislav Šešelj dali, predsednik se retorički zapitao: “Svakoga dana postavljam sebi pitanje kakvom sam to božjom milosti zaslužio i šta još je potrebno da uradim kako bi se odužio srpskoj crkvi”. Čemu ovakva pitanja, vaše prevashodstvo? Pa malopre ste rekli kako ste uložili ogromne novce u izgradnju hrama, niko više ne može ni da prebroji silne milione evra usute iz državnog budžeta u vračarsku rupu bez dna. Nema božja milost nikakve veze sa ordenjem kojima vas obasipa kler naš pravoslavni, u pitanju je najobičnija trgovina, trampa, trange-frange pravoslavlje.

Božanska milost u formi crkvenih odličja

Crkva naprednjačkom režimu pruža bezrezervnu podršku u satiranju zemlje, a prvi čovek tog režima crkvi velikodušno uzvraća enormnim sumama novca svih građana, privilegijama, povlasticama i davanjem širokog prostora za širenje uticaja. Pa čak su i udžbenici biologije izmenjeni, jer se crkvenim velikodostojnicima nije sviđala jedna lekcija, a Vučić se šatro pita otkud baš njega da zapadne božanska milost u formi crkvenih odličja.

Svetovnu i duhovnu vlast spaja goli interes, oni su ujedinjeni u sticanju novca i moći na račun građana Srbije. Od svih institucija u društvu, crkva uživa najveće poverenje stanovništva, pored vojske, a i najveći broj žitelja Srbije izjašnjavaju se kao pravoslavci, što je više nego dovoljan razlog da Vučiću i njegovoj bulumenti nacional-skakavaca bude jako važna podrška crkvenih lica. Za tu podršku duhovnog staleža predsednik uzvraća vrlo ovozemaljskim, čisto materijalnim protivuslugama.

Crkva i politička nomenklatura zajedničkim snagama drže građane na dnu Evrope, u siromaštvu, obespravljenosti, nacionalističkoj histeriji, šovinizmu, mržnji prema zapadu i demokratiji, neslobodi i poniženjima svih vrsta. I onda takvo neveselo stanje stvari i jedni i drugi nazivaju nacionalnim identitetom, pravoslavnom duhovnošću, jedinstvenošću našeg naroda u vaseljeni i sličnim zvučnim besmislicama. Moglo bi se reći da je u pitanju udruženi zločinački poduhvat protiv sopstvenog naroda, a sve u ime navodne ljubavi prema tom istom narodu, pod maskom rodoljublja i brige za naciju.

Kruženje ordenja u prirodi

Svečanosti u Sentandreji prisustvovao je još jedan autokratski lider, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Tom svečarskom prilikom Dodik je odlikovao episkopa Lukijana ordenom Republike Srpske na lenti. Tako se krug zatvorio u ovom obredu kruženja ordenja u prirodi i društvu. Crkva deli crkveno ordenje političarima, političari uzvraćaju dodelom svetovnih odličja, a sve na račun poreskih obveznika koje niko nije pitao za mišljenje.

Predsednik Srbije iskoristio je zgodnu priliku i da nahvali svog prijatelja i autokratskog istomišljenika Viktora Orbana. Srbija ima iskrene prijatelje u Budimpešti, reče Vučić pa dodade: „Sve zasluge za to bi trebalo da dobije premijer Mađarske Viktor Orban. On je imao hrabrosti, želje i viziju da sa Srbima gradi budućnost”. Predsednik je panegirik izgovorio na pravom mestu, u hramu SPC-a, a upravo je Orbanu prvi čovek ove verske organizacije, patrijarh Porfirije, prošle godine uručio orden svetog Save prvog stepena.

Nepotrebno je naglašavati da je dodeljivanje crkvenog ordenja ovakvim ljudima nepatvoreno sprdanje sa hrišćanstvom. Reč je o ljudima koji nemaju nijednu hrišćansku vrlinu, nema kod njih ni govora o smernosti, pravednosti, čovekoljublju, milosrđu, uzdržljivosti, trpeljivosti. Štaviše, Vučić, Orban, Dodik i slični čvrstorukaši se gnušaju svih navedenih vrlina i progone svakog ko ih poseduje. Ako bismo koristili crkveni rečnik, slobodno bi se moglo reći da je dodela pravoslavnih odlikovanja autokratama, neprijateljima slobode, gordeljivcima, šampionima samoljublja i sujete – radikalan oblik bezbožništva.

Zar se Boga ne boje?

Aleksandar Vučić je zarobio društvo, razvalio ionako krhke ustanove, privatizovao državu, upropastio sve čega se dotakao – a patrijarh i vladika mu uručuju ordenje. Predsednik je čitavu karijeru izgradio na širenju mržnje, progonu neistomišljenika, ratnom huškanju, na zatiranju slobode i ljudskog dostojanstva – i zato je zaslužio da ga crkva časti odličjima. Doduše, kad se pogleda lista dobitnika najviših crkvenih priznanja, sve postaje malo jasnije. Na tom spisku su Vladimir Putin, Sergej Šojgu, Milorad Vučelić, Dragan Marković Palma, Milorad Dodik, Dmitrij Medvedev, Bogoljub Karić, Miroslav Mišković, Dušan Bajatović, Velimir Ilić…

Bogataši, kontroverzni biznismeni koji su se bogatili dok su građani gladovali, politički moćnici, zločinci, korumpirani, bahati, osioni silnici – to su ljudi koje crkva proglašava velikim vernicima. Elitno pravoslavlje na delu, nema tu mesta za obične ljude i prave vernike. Ako si ojadio sopstveni narod, velike su šanse da dobiješ crkveni orden. Ko izvrši agresiju na susednu zemlju i masovno ubija civile, ruši kulturne i verske objekte – taj je viđen za crkveni orden. Logično bi bilo postaviti pitanje šta je s tim crkvenim jerarsima, zar se Boga ne boje. A odgovor je bolno očigledan – što bi se bojali onog u koga ne veruju.

Dobro, možda ne treba biti prestrog prema duhovnicima i političkim delatnicima. Svako prodaje robu koju ima, ne može mušterijama nuditi ono čega nema u magacinu. Da crkveni jerarsi imaju Hrista, oni bi ga ponudili vernicima. Pošto istinske vere i Boga nema u toj družini, onda nude ono što imaju: kult nacije, države, velikog vođe, naroda. Da tu neko stvarno veruje u Hristovo vaskrsenje, u život večni, u ljubav prema bližnjem – ne bi se oslanjali na državu. Šta će država, moć i vlast onome ko se uzda u Boga? Lepo reče apostol Pavle: “Ako je Bog s nama, ko će protiv nas?” Ali, ako Bog nije s nama, onda je dobar i Vučić kao alternativni oslonac. Kad nema hrišćanstva, nacionalizam može da posluži kao kakav-takav surogat.

Trgovci boflom

Isto važi i za svetovno krilo ove crkveno-državne simfonije. Da Vučić i njegove partijske kolege imaju u sebi demokratska uverenja i vrednosti, da veruju u ljudsku slobodu i dostojanstvo ličnosti, da su poklonici vladavine prava i zakona – ne bi im trebala podrška crkve. Da politički moćnici shvataju državu kao servis građana, a ne kao idola i zlatnu koku na čiji račun se bogate – ne bi sklapali savez sa najbrojnijom verskom organizacijom.

Pošto ni crkveni jerarsi ni naprednjački političari ne ispunjavaju svoju svrhu, ne rade ono što bi trebalo da bude smisao njihovih profesija, pošto su izdali svoje poslanje – preostalo im je samo da se udruže kako bi sačuvali svoje nezaslužene privilegije i pozicije moći. Lažni vernici i lažni političari nam prodaju svoju bofl robu, ubeđujući nas da se radi o espapu vrhunskog kvaliteta. Doduše, nije samo do njih. Na našem tržištu svi oblici laži, manipulacija i besmisla se prodaju kao alva, a za istinom, slobodom, lepotom, verom, smislom i sličnim proizvodima ljudskog duha ne vlada gotovo nikakva potražnja.