U samo par decenija prešli smo strmoglavi put od utočišta ruske disidentske kulture do otvorene pozornice za svakog kremaljskog poslušnika.
Piše: Tomislav Marković
Država Srbija i njene institucije nenadmašni su u detektovanju neprijatelja i osoba opasnih po bezbednost građana naše domovine. U brizi za našu sigurnost posebno je efikasna Bezbednosno-informativna agencija, pogotovo otkad se na njenom čelu nalazi Aleksandar Vulin. U poslednje vreme Služba otkriva sumnjivce poglavito među Rusima koji su u Srbiji privremeno nastanjeni. Ne, nisu u pitanju Putinovi špijuni koji se lažno predstavljaju kao diplomatsko osoblje, takve izbacuju iz mnogobrojnih evropskih zemalja, ali kod nas bezbednjaci nisu pronašli ništa slično.
Najopasniji po miran san građana Srbije su ruski mirovni aktivisti, oni koji se protive agresiji na Ukrajinu, opozicioni politički delatnici, kritičari politike Vladimira Putina i slični pojedinci. O tome je na ovom mestu bilo reči u tekstu “Ruski mirovnjaci, najveća prijetnja za bezbjednost Srbije”.
U međuvremenu su Vulinovi uposlenici proširili spisak kategorija nepodobnih Rusa, pa su tako ukinuli boravak Jevgeniju Iržanskom koji u Srbiji živi od aprila prošle godine, gde se sklonio nakon početka ruske agresije.
Opasna muzika
Šta je skrivio građanin Iržanski, u čemu je njegov greh? Teško je to reći sa sigurnošću, sve je u tajnoj službi obavijeno velom tajne, pa čak i razlozi zašto nekog maltretiraju. Slučaj Jevgenija Iržanskog je specifičan, jer on nije politički aktivista, ne organizuje antiratne demonstracije, ne bavi se tom vrstom aktivnosti. Pa u čemu je onda problem? Građanin Iržanski bavi se opasnom profesijom, on je organizator koncerata. U Beogradu je organizovao čitav niz svirki ruskih i postsovjetskih bendova za mnogobrojnu rusku publiku koja je utočište našla u Srbiji.
Pa šta je to tako zlokobno u koncertima ruskih muzičara? Zašto bi to bilo opasno po bezbednost zemlje? Takva pitanja mogla bi se postavljati u pristojnim državama, ali u zemlji koja neguje kult Putina i dodvorava se Kremlju sve je kristalno jasno. Većina bendova čije je koncerte Iržanski organizovao su protiv rata i nalaze se na crnim listama u Rusiji. Reč je o muzičarima koji su mahom napustili svoju domovinu, da ne bi bili pohapšeni. Kao što kaže sam Iržanski u intervjuu za NIN: “Grupe koje smo dovodili više ne žive u Rusiji, zbog svojih političkih stavova. Mnogi od njih bi dosad bili u zatvorima da su ostali tamo. Rusi koji žive u Srbiji i koji su protiv rata i režima, žele da čuju takve bendove”.
Čovek koji omogućuje antiputinovskim Rusima da čuju antiputinovske bendove u Srbiji nije dobrodošao u zemlji koja podržava Putina, politiku Kremlja i razaranje Ukrajine. Za Vulina, Vučića i naprednjačku vlast ruska kultura koja pruža otpor diktaturi je nepodobna. S druge strane, država Srbija je vrlo blagonaklona prema režimskoj kulturi Kremlja, tu se saradnja odvija bez ikakvih problema, sve ide kao podmazano.
Zvanična saradnja
U Beogradu je početkom godine boravio i Mihail Švidkoj, specijalni predstavnik Vladimira Putina za međunarodnu kulturnu saradnju. Sreo se Putinov izaslanik sa šefom diplomatije, ministarkom kulture, ministrom obrazovanja, gradonačelnikom Beograda, rukovodećim organima nekoliko pozorišta, kao i s predstavnicima Beogradskog univerziteta. Ugovorio je Švidkoj saradnju na najvišem nivou, pa su zvanična srpska i zvanična ruska kultura počele da se prožimaju kroz razmenu gostovanja raznih umetnika.
Evo, baš ovih dana nam gostuje pijanista Boris Berezovski, koji je na samom početku ruske agresije pokazao svu širinu svoje umetničke duše. Pijanista nije bio zadovoljan nežnošću koju ruska armija iskazuje prema ukrajinskim žrtvama u Kijevu, pa je izneo malo radikalniji predlog: “Razumem da ih sažaljevamo, da postupamo delikatno, ali zar ne bismo mogli da prestanemo da brinemo o njima već da ih opkolimo i isključimo struju”.
Naravno, za zvanične srpske umetnike nema ničeg spornog u izjavama Berezovskog, ne treba mešati muziku i politiku, svaki muzičar ima pravo da predlaže metode opsade nekog grada u skladu sa svojom ličnom poetikom bez etike. Ali zato je organizator koncerata muzičara koji nisu oduševljeni ubijanjima po Ukrajini – pretnja za bezbednost. Pametnom dosta.
Ljubitelji kremaljske umetnosti
Uopšte, srpska vrata širom su otvorena za sve putinoidne kulturne sadržaje. Ruski dom nikad nije bio aktivniji, tu su razne promocije, jubileji, manifestacije – a svuda se provlači čista, nepatvorena Putinova propaganda. I sam direktor Ruskog doma mirno odobrava ruski napad na Ukrajinu, pravdajući ga zaštitom Rusa, a tu je i staro, dobro nepriznavanje postojanja ukrajinske nacije. U Berlinu, na primer, tužilaštvo zbog sličnih aktivnosti sprovodi istragu protiv tamošnjeg Ruskog doma, a kod nas, naravno, ništa.
Jevgenij Prilepin, Putinov ratnik u Donbasu, odavno je omiljeni i najprevođeniji ruski pisac. Ništa ne smeta to što je pisac osnovao u Državnoj Dumi “Grupu za istraživanje antiruskih delatnosti”, kako bi cenzurisao umetnike i kulturne delatnike koji nisu javno podržali agresiju ruske vojske na Ukrajinu. Naseli su čak i ovdašnji liberalniji krugovi, tvrdeći da Prilepinova proza nema nikakve veze s njegovom ideologijom.
Dobro, isto su pričali i ruski liberali, pa su se jako iznenadili kad se Prilepin 2014. godine otisnuo na ukrajinsko ratište i otvorio karte. Tada je Mark Lipovecki, ruski književni kritičar i profesor na Kolumbiji, napisao podužu analizu Prilepinovih dela, pokazavši da je u njegovoj prozi od početka jasno prisutna autoritarna, nacionalistička, militaristička ideologija. Naravno, u Srbiji nikome ne pada na pamet da prevede neki roman Sergeja Lebedeva, ruskog pisca u emigraciji, koji se bavi potisnutim nasleđem, Gulagom, zabranjenom i falsifikovanom istorijom.
Pomor ruske kulture
Dobro, nakon silnih godina besomučne kremaljske propagande, nije ni čudo što smo se zatekli u ovako jadnom stanju. Grozomorna ironija naše situacije je u tome što je u ovoj istoj zemlji u doba socijalizma vladala dijametralno suprotna kulturna klima. U to vreme u Srbiji i celoj Jugoslaviji ruska disidentska kultura je prosto cvetala, dočim zvaničnu sovjetsku propagandu koja se lažno predstavljala kao književnost niko nije fermao dva posto. Kao što je valjda poznato, Staljinov režim je u periodu između dva rata progonio, prisluškivao, zlostavljao, hapsio, mučio, ponižavao, slao u logore i ubijao sve što je u ruskoj kulturi iole bilo vredno.
Pesnik Nikolaj Gumiljov je streljan, njegova udovica, pesnikinja Ana Ahmatova, bila je pod policijskom prismotrom celog veka, a njihov sin Lav Gumiljov proveo je 18 godina u logoru. Gumiljovljev sabrat iz akmeističkog kruga Osip Mandeljštam skončao je u logoru, da mu se grob ne zna. Njegova udovica Nadežda Mandeljštam proganjana je do kraja života, pravo je čudo kako je uspela da sačuva Osipove rukopise. Danil Harms je umro u zatvoru, njegov prijatelj i takođe pripadnik kružoka oberiuta Nikolaj Zabolocki bio je u Gulagu sedam godina; još jedan pisac iz istog kruga, Aleksandar Vvedenski, hapšen je i proterivan, da bi na kraju umro tokom evakuacije Harkova, ni njemu se ne grob.
Teolog i filozof Pavle Florenski je streljan, Boris Piljnjak takođe, streljan je i Isak Babelj. Jevegnij Zamjatin je hapšen, potom je otišao u emigraciju, Boris Pasternak je hapšen tri puta, Mihail Bulgakov jedno vreme nije mogao da objavljuje svoja dela, roman “Majstor i Margarita” pojavio se četvrt stoleća nakon piščeve smrti. Ubijeni su i Mihail Koljcov, Nikolaj Kljujev, Vladimir Narbut, Nikolaj Olejnikov i nebrojeni drugi.
Teško je pobrojati ko je sve morao da emigrira tokom sovjetske ere, tu su velikani poput Marine Cvetajeve, Ivana Bunjina, Nikolaja Berđajeva, Lava Šestova, Vladimira Nabokova, Vasilija Kandinskog, Fjodora Šaljapina, Sergeja Bulgakova, Sergeja Rahmanjinova, Josifa Brodskog, Gajta Gazdanova, Sergeja Dovlatova, Andreja Belog, Saše Sokolova, Natalije Gončarove, Olge Preobraženske, Vladislava Hodaseviča, Nine Berberove, Zinaide Hipijus, Igora Stravinskog, Vaclava Nižinskog…
Pronađeni u prevodu
Ruski autori nisu samo proganjani, oterani na robiju i pobijeni, već je bilo zabranjeno i štampanje njihovih dela. Većina žitelja Sovjetskog Saveza decenijama nije mogla da čita svoje najveće pisce, mnogi nisu znali ni da su ti ljudi uopšte postojali. A za to vreme u Jugoslaviji prevođeno je i objavljivano sve ono što je u SSSR-u moglo da se teškom mukom pronađe samo u ilegalnim samizdat izdanjima.
Izabrana dela Osipa Mandeljštama “Šum vremena”, “Kralj vremena Velimir I” Velimira Hlebnjikova, “Gola godina” i mnoge druge prozne knjige Borisa Piljnjaka, “Crvena konjica” Isaka Babelja, Harmsovi “Slučajevi” koji su postali kultna knjiga, “Zemaljska obeležja” a potom i izabrana dela u tri toma Marine Cvetajeve, pesnički izbor “Stanica u pustinji” i zbirka eseja “Udovoljiti senci” Josifa Brodskog, poezija Ane Ahmatove, antiutopijski roman “Mi” Jevgenija Zamjatina, “Bezdani ogledala” Nikolaja Zabolockog… Jugoslovenski čitaoci imali su neuporedivo bolji uvid u rusku književnost od većine Rusa.
Kod nas su štampane čak i knjige koje su govorile o strahotama sovjetskog sistema, o logorima, progonima i teroru. Objavljena su mnoga dela kao što su “Arhipelag Gulag” Aleksandra Solženjicina, “Priče sa Kolime” Varlama Šalamova, “7000 dana u Sibiru”, a pojavili su se i dvotomni memoari Nadežde Mandeljštam – “Strah i nada” i “Sećanja i razmišljanja”.
Nekad i sad
Za to vreme, zvanična kremaljska kulturna politika proglašavala je ruskim klasicima pisce za koje tada nije vladalo nikakvo interesovanje kod nas, a danas su s pravom zaboravljeni. Nikom nije padalo na pamet da prevodi oktroisane klasike, dobitnike Staljinove nagrade, kao što su Pavel Grigorjevič Tičin, Orest Mihajlovič Maljcev, Nikolaj Pavlovič Zadornov, Stepan Pavlovič Zlobin, Sergej Petrovič Antonov ili Fjodor Vasiljevič Gladkov.
Nekad bilo, sad se pominjalo. Da su pobrojana gospoda naši savremenici, danas bi u ovakvoj Srbiji imali prevedena sabrana dela, a Nadeždu i Osipa Mandeljštama bismo tretirali kao ruske izdajnike. Nekad smo bili Meka za rusku disidentsku kulturu, a sad proterujemo ljude koji nam dovode ruske disidentske muzičare.
Nekad smo prezirali ruske državne soc-realističke pisce, nismo im ni imena znali, a danas prevodimo svaki redak ruskih državnih nac-realističkih pisaca, i pride im se divimo do imbecilnosti. U samo par decenija prešli smo strmoglavi put od utočišta ruske disidentske kulture do otvorene pozornice za svakog kremaljskog poslušnika. Neizmerna je dubina našeg pada.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR