Guslarski orgazam

Piše: Aleksej Kišjuhas

Čemu se veselimo na nedavnoj proslavi i patriotskom mitingu ispred balkona Skupštine grada Beograda? Pre svega, vanserijskim uspesima Novaka Đokovića u tenisu, i neverovatnom uspehu ove, ovakve, te unapred otpisane reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu u košarci.

I treba da se radujemo, da kolektivno proslavimo, kao i svi navijači diljem kugle zemaljske. Dok jeste upadljiva i nekako ponosna činjenica da pripadnici omalene nacije od 6,7 miliona stanovnika (poput Nikaragve, Turkmenistana ili Bugarske) postižu onolike uspehe u globalno najpopularnijim sportovima – tenisu i košarci.

Zasad, nema šta da se prigovori. Zahvaljujući Đokoviću, košarkašima i drugim vrhunskim sportistima, svi naši društveni neuspesi od demokratije do ekologije, decenijama se alhemijski transformišu u kolektivne uspehe.

CIRKUS MAKSIMUS: Hleba, parizera i igara. Zato što opsesija sportom kod ljudske životinje nije ništa novo. Na primer, preteča tenisa je bila veoma popularna još u srednjem veku. Do 14. veka, beše oko 2.000 teniskih terena u Evropi. Igrali su ga monasi, kraljevi i plemstvo, a francuski kralj Luj X je 1316. preminuo nakon iscrpljujuće partije tenisa.

A oduvek je tu bilo i politike. Prvo okupljanje Narodne skupštine u Francuskoj bilo je baš na teniskom terenu pored Versaja. I što je ubrzo dovelo do Revolucije (1789) koja uvodi modernu demokratiju, i šalje plemstvo i sveštenstvo dođavola. U antičkom Rimu, najpopularniji sport bile su trke kočijama.

Kao svojevrsna preteča Formule 1, bilo je to trkanje između četiri tima: Crveni, Zeleni, Beli i Plavi (poput današnjih Ferarija, Mercedesa, Meklarena i Red Bula) sa svojim menadžerima, sponzorima i, naravno, vozačima. Najuspešniji među njima, Gaj Apulej Diokle, pobedio je u više od 1.000 trka.

I zaradio je zlata u današnjoj vrednosti od nekoliko milijardi dolara, kao verovatno najplaćeniji sportista u istoriji sveta. Na stadionu Cirkus Maksimus u Rimu, ove trke kočijama okupljaju na stotine hiljada navijača (i rimski carevi su bili strastveni navijači određenih timova), i neretko su bile praćene sudarima, povredama i smrtnim slučajevima, sve isto kao u „najbržem cirkusu na svetu“.

U čemu je onda problem u Srbiji? Problem je u (zlo)upotrebi sportista i kultnog balkona za nacionalističku paradu, ekstazu i zanos. Sportski orgazam sada nije bio električni, već – guslarski.

Kao što su primetili mnogi, ovo su najbolje simbolizovale dve pesme kao nezvanične himne dočeka sportista: Igra rokenrol cela Jugoslavija benda Električni orgazam nekada i Veseli se srpski rode Danice Crnogorčević danas.

Na tu političku muzikologiju sa mitologijom osvrnuo se čak i predsednik Aleksandar Vučić na proslavi najnovijeg partijskog praznika (srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave).

Iako poenta nije u muzičkoj kulturi, rokenrol je svojevremeno bio simbol pripadnosti zapadnom svetu, i antirežimska muzika 1990-ih, nasuprot režimskom turbofolku i densu.

A etno ili crkveno pojanje popadije Crnogorčević i ostalih kleronacionalnih sindikata je otvoreno antizapadno, antimoderno, ali takođe na liniji režima.

(Č)ETNO MUZIKA: Pogledajmo samo u tekst ove duhovne i (č)etno numere: „Ogrijalo Sunce sa Kosova polja ravna, zasijale svetinje iz vremena davna, a ti?“. Pa ide refren: „Veseli se srpski rode, srpski rode zbog slobode. Nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije“.

Za one koji su dremali na časovima političke geografije, Rumija je planina na jugu Crne Gore, a Prizren je grad na jugu Kosova. Spomenuto rastojanje „od Prizrena do Rumije“ je samo 200 kilometara, ali preko – severne Albanije i Skadra. Kako je izvrsno primetio Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku, zašto to srpski nacionalisti ne slave ništa iz ove zemlje, već im je ona večito nedovoljna i mala?

Ništa Šabac, ništa Sombor, ništa Kraljevo, ništa Beograd ili Novi Sad, zlo i naopako? Pa, biće da Rumija ipak nije odabrana slučajno. Niti se rimuje. Amfilohije Radović i Mitropolija crnogorsko-primorska, tamo su 2005. postavili limenu crkvu helikopterom Vojske Zajednice Srbije i Crne Gore.

I što je predstavljalo jasnu političku i versku provokaciju, u opštini (Bar) sa značajnim brojem muslimana (30 odsto). Pa vele Crnogorčevići na kraju svog patriotski erektivnog songa: „Ovdje su grobovi slavnih predaka, što odbraniše svetu vjeru od Turaka“, ako nekome nije bilo jasno. I to su reči koje omladina narajcano peva i skandira. Na mladima svet ostaje? Pre će biti da na Mladiću srpski svet ostaje.

Najzad, ne radi se uopšte o (č)etno muzici, ni šatro rodoljubivom tekstu, već o društvenom i simboličkom kontekstu. O političkom značenju ove pesme. Ona je nastala krajnje nedavno, 2019, i bila je nezvanična himna famoznih litija, odnosno pohoda Srpske pravoslavne crkve na prozapadnu vlast u Crnoj Gori.

I zato Igra rokenrol cela Jugoslavija sproću Veseli se srpski rode simbolizuje i sukob između dva svetonazora: modernog i srednjovekovnog, sekularnog i crkvenog, međunarodnog i narodnog.

I jaz ili barikade između srpskog (ruskog) i zapadnog sveta. A šta nam se dogodilo skoro trideset godina kasnije, osim što više nema ni Jugoslavije, ni rokenrola? Pa su stihovi Električnog orgazma „Neka tvoja glava bude samo tvoja briga, ne daj da joj govore, neka sama otkrije“ ili „Zaboravi na juče, hajde pogledaj u sutra“, vremenom postali politički subverzivni i društveno jeretički?

NACIONALIZAM JE(STE) KIČ: Za one sa skromnijim pamćenjem, Srbija i Crna Gora (SR Jugoslavija) su 1990-ih bile pod embargom. Izvan Ujedinjenih nacija, izolovane od sveta, uz zabranu učestvovanja čak i na sportskim takmičenjima.

Povratak na međunarodnu sportsku scenu, i proslave neverovatnih uspeha košarkaške reprezentacije SRJ 1995. i 1998. godine, bili su kolektivni izraz zadovoljstva i zato što iznova pripadamo svetu, pošto se takmičimo (i pobeđujemo) u tom loptanju. Naravno da je i tu bilo nacionalizma i kiča, jer nacionalizam jeste kič, rečima Danila Kiša.

Košarkaš Dejan Tomašević je sa istog balkona 1995. pevao i Večeras je naše veče, večeras se Tuđman peče, i smatrao da je to naročito prigodno i smešno. Danas je član Srpske napredne stranke.

Učešće sportista Srbije na belosvetskim takmičenjima se već decenijama ne dovodi u pitanje, osim ako su nevakcinisani protiv kovida u belom sportu. Međutim, nacionalisti još uvek osećaju postkonfliktnu ozlojeđenost i gnev zbog navodnih nepravdi prema srpskom narodu i sportskoj naciji.

I kočoperni inat ili nadobudni prezir prema globalnim pravilima igre i ponašanja. Novak Đoković je paradigma takvog osećanja, i simbol guranja prsta u oko svetskom poretku. I zato deder „slavne Nemanjiće, Obiliće, Petroviće“, odnosno jedan otklon i (samo)izolaciju od modernog sveta.

Gračanicu umesto Jugoslavije, ali i umesto Republike Srbije u njenim postojećim granicama. Gusle, frule i šuplje kosti umesto električne gitare i Orgazma. Sankcija i nestašica struje više nema, ali nam je embargo ostao u glavi. I zato pevamo drugu pesmu.

Veseli se srpski rode je nacionalistička i najnovija velikosrpska himna. I svi to razumeju i osećaju, pa hajde da se ne foliramo da nije. I zato proizvodi tolike ekstaze, jalove erekcije, i noćne polucije među sportistima i ljudima.

Svi znaju čemu se vesele – pevanju sa pucanjem. Pogledajmo u sebe? Bitke su zasad sportske, a ne oružane, „mada ni takve još nisu isključene“. Sa svojim toponimima i pozivima na slobodu, ova pesma zapravo poziva na oslobođenje Kosova i Crne Gore od vlasti Albanaca i Crnogoraca.

Kao i na oslobađanje od tokova i vrednosti modernog sveta, u korist onog srpskog i pravoslavnog. Taj pesmičuljak je samo umivena verzija Ko to kaže, ko to laže.

I zato, čemu se veselimo? Slavnim sportistima ili neslavnim sukobima? Još jednom pozivu na osvajanje i rat? Nije nam bilo dovoljno i dosta? Kleronacionalisti ne govore istinu kad tvrde da se samo raduju sportskim uspesima Novaka Đokovića ili košarkaške reprezentacije Srbije. Za njih, sport je nastavak rata drugim sredstvima.