Bojevi na Kosovu

Piše: Aleksej Kišjuhas 

Dogodio se smrtonosni cirkus na Kosovu. Avanturizam i šljamperaj koji je u već turobnu stvarnost vratio mogućnost embarga, izolacije, viza i – rata. Očigledno nam nije bilo dosta, pa deder jednog te istog.

I nikom ništa nije jasno, iako je bilo uredno najavljeno. Naime, centralni događaj prekjuče izmišljenog i partijskog praznika Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave upriličen je u Nišu 15. septembra. Tim svečarskim povodom, predsednik naše Republike se vratio na fabrička, odnosno radikalska podešavanja.

U zapaljivom govoru, i nakon pumpanja emocija ozlojeđenosti uživo, verbalno je pucao ka Kosovu, Crnoj Gori, i Bosni i Hercegovini. Bio je to pokušaj Gazimestana za siromašne, gde bitke ponovo nisu oružane – ali ni takve nisu isključene.

Zato što je srpski narod ugrožen, pa valja da se saborno okupimo i ujedinimo oko zastave na štriku i vođe na televizoru. I što je narativčić koji je doslovno prepisan iz zloglasnog Memoranduma SANU (1986) od pre skoro četrdeset godina. I uže na kojem smo već visili. Stotinu mu nejači i golorukog življa, da li je moguće da i dalje pušimo tu istu priču?

RAT TRAJE, SAMO NIJE JAVLJENO: Biće da je moguće, kao i da reči nešto znače i imaju posledice. Jer, rečeno – učinjeno. Samo desetak dana kasnije od narečenog Dana jedinstva, slobode i ostalog, dogodila se tragedija. U selu Banjska u opštini Zvečan, ubijen je jedan kosovski policajac (a dvojica su ranjena).

Ove policijske jedinice došle su zbog prethodno postavljenih barikada, odnosno blokade na mostiću pri ulasku u selo, i naišle na zasedu. A napadači pod punom ratnom opremom ili naoružani do zuba, tada su – pobegli u manastir.

Provalili su zaključanu kapiju, uz unakrsnu vatru sa kosovskom policijom, dok su monahe i hodočasnike iz Novog Sada praktično držali kao taoce ili glinene golubove. U međusobnom puškaranju, stradala su i (najmanje) trojica paravojnih napadača, i čija se imena kriju poput buva u krasti.

Ne damo svetinje, kažu? Zvaničnici manastira Visoki Dečani, te istinske svetinje na UNESCO listi svetske kulturne baštine, svedoče o naoružanim osobama sa maskama koje, „bežeći od (kosovske) policije“, „silom ulaze“ u manastir Banjska dok razmenjuju vatru, i „izlažu direktnoj opasnosti“ monahe i hodočasnike.

Slava bogu i NATO zato što je veće krvoproliće sprečeno, pa zbog ovih bandita nije srušen ceo manastir, a popovi i verski turisti bili pobijeni. I sad, najmanje četiri porodice danas plaču, dok pozivaju pogrebna preduzeća i ketering za daću.

A ratovi su izbijali i zbog manjih incidenata. Ili to rat uveliko traje, samo nam nisu javili? Pa smo od zamrznutog konflikta i hladnog rata, mesečarski stigli do vatrenog oružja, odnosno granata, topova i kalašnjikova?

BALVANI PREMA CIVILIZACIJI: Srpski teoretičari zavere i profesionalni geopolitičari rado prepoznaju (navodno) isti rukopis ili scenario u obojenim revolucijama u Istočnoj Evropi i proleću po arapskom svetu.

Samo ga ne vide u jednim te istim udbaškim narativima, ozlojeđenostima, narodnim mitinzima, bunama i proslavama u Srbiji već čitave četiri decenije. Jer, dramatični scenario za oružane bitke koje nisu isključene, odavno su napisali dvojac Jovica Stanišić – Frenki Simatović. Dok je pisac iz senke bio Dobrica Ćosić.

Da li to od izvesnih Radoičića i Veselinovića na severu Kosova proizvodimo nove Martiće, Hadžiće i Babiće koji podbunjuju zbunjene i paravojno organizuju ozlojeđene građane? Dižu barikade prema miru i balvane prema civilizaciji? U ličnom interesu koji prodaju kao nacionalni?

Samo što se umesto pljačke bele tehnike i video-rekordera, po kosovskoj Krajini sada proizvodi skank, rudare kriptovalute i ostala čuda. Ali hej – kad se paravojska na Kosovo vrati?

I zato, ako zaista želimo da razumemo nedavne događaje, valja se vratiti na Gazimestan – ali 1989. godine. Povodom obeležavanja 600. godišnjice od Kosovske bitke, Slobodan Milošević je tada i tamo otvoreno najavio ratove, i ratovi su otpočeli par godina kasnije.

U godini kad je pao Berlinski zid, mi smo podizali barikade prema kosovskim Albancima i prema ostatku Jugoslavije. Međutim, i čitavo društvo i kultura su saučestvovali u toj propagandnoj paradi sa scenskim pevanjem i isplaniranim pucanjem.

O tome izvrsno svedoči sjajna istoričarka Radina Vučetić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svom naučnom radu Kosovo 1989: (zlo)upotreba kosovskog mita u medijima i popularnoj kulturi, objavljenom 2021. u međunarodnom naučnom časopisu Komparativne studije Jugoistočne Evrope.

„Kao što se pad komunizma nije dogodio preko noći, nisu ni promene u Jugoslaviji 1989“, piše Vučetić. A kosovska tematika je u društvu doživela kulminaciju upravo ove godine. Srpska pravoslavna crkva je već godinu dana prenosila i izlagala mošti kneza Lazara po celoj Srbiji.

Kosovskim povodom, akademici su izdašno objavljivali naučne, a umetnici umetničke radove. Snimljen je i igrani film Boj na Kosovu. A Večernje novosti su pisale da bi deca, umesto Ramba, trebala da se igraju „Miloša Obilića i drugih koji su izgubili živote na Kosovu polju“.

Pa se danas pitamo otkud nasilje u školama i društvu. Izveden je scenski spektakl Kosovski boj, u Etnografskom muzeju muzičko-scensko delo Boj, Bitef teatar je priredio koncert Uoči Vidovdana, a SANU organizovala naučnu konferenciju Kosovski boj: istorija i tradicija i tome slično.

JEFTINA IMITACIJA: Ovim događajima je prethodila konsolidacija Miloševićeve vlasti u „antibirokratskim revolucijama“ u Vojvodini, na Kosovu, i u Crnoj Gori. Kultni i veliki jugoslovenski režiser Želimir Žilnik nedavno je izjavio sledeće:

„Prva masovna pobuna ovog tipa dogodila se u Novom Sadu, gradu u kome živim. Trebalo mi je deset minuta razgovora sa nekim od učesnika da uvidim istinsku prirodu njihovog protesta. Sve je bilo dobro koordinisano sa tajnom policijom i plaćeno – obezbeđen je masovni prevoz, transparenti i govori koji su bili unapred napisani i izdiktirani“.

Opšta priča bila je ona o vaskolikom stradanju srpskog naroda. Kao i danas, i kao pokrivalica i mizanscen za buduće ratove i pljačku. Za narod koji se toliko (sa pravom) ponosi svojom istorijom, biće da slabo pamtimo i još manje učimo od nje.

I zato su najnoviji Dan mahanja zastavom, te užasni događaji u Banjskoj i pretvaranje paravojnika u Obiliće, mučenike i heroje, samo jeftina imitacija. I tragedija i farsa u isto vreme. Uzgred, sve je sporno čak i u nazivu ovog praznika smišljenog 2020. godine.

Koji i ne postoji u mrskom zakonu, već je stvar usmenog dogovora predsednika Republike Srbije i Republike Srpske. Jer, šta znači srpsko jedinstvo ako ne Veliku Srbiju? Šta znači sloboda? Od čega i koga tačno: Albanaca na Kosovu? Crnogoraca u Crnoj Gori?

Tzv. Kolektivnog Zapada u društvu i državi? I da li smo to danas neslobodni? Najzad, praznik je nacionalne zastave – a koje druge, moliću? Sigurno ne Ferarijeve sa antirežimskih protesta ili duginih boja sa parada, zlo i naopako? Pa ipak, famozni narod je i to slavljenje progutao, (ne)voljno poput onog parizera.

I kačilo se zastava po kafićima i terasama, nema veze što je neke od njih, uz gajbu piva, svojevremeno podelila Čelarevska pivara. Ali ne sitničarimo i ne cepajmo heraldičke dlake sad.

Računajući na tanko pamćenje svoje publike, vlast insistira na sledećem. Da obeležavanje raznih stradanja (Jasenovac), bitaka (Košare), i uopšte žrtava srpskog naroda u istoriji započinje tek nakon 2012. godine. A da li je zaista tako? Pa, nije, o čemu svedoči (istorijska) nauka.

I zato se valja podsetiti kako je svojevremeno izgledao državni projekat obeležavanja Boja na Kosovu. Kao istorijske bitke koja je politički i ideološki instrumentalizovana u bitku sa Albancima, te socijalističkom i federalnom Jugoslavijom.

Sve isto kao i nedavni praznik i izmišljena tradicija nacionalne zastave. Zato što je rukopis isti, samo parizerski jeftiniji. Baš kao i scenario, vrednosti, propaganda, i svetonazori povodom nebeske Srbije. Dok zemaljski život ide dalje – i sve dalje odavde.