Matija Bećković, autoportret sa ćeranjem

Pesma "Čovek koji nije postojao" kojom je Matija Bećković zamahnuo na Crnu Goru povodom 13. jula, misleći da u ruci drži batinu, nekim čudom se savila, preobrazila u bumerang i mlatnula pesnika po glavi.

Pokušavajući da napiše nešto zlobno na račun Crne Gore, Matija je nehotice napravio autoportret. I to iznenađujuće precizan. Idemo kroz Bećkovićevu pesmu stih po stih, da vidimo kako pesnik vidi samog sebe.

ČOVEK KOJI NIJE POSTOJAO SEBE JE IZMIŠLJAO: Pošto je bio osrednji pisac, mediokritet po svojoj suštini, stopljen sa ništavilom, bio je prinuđen da izmisli samog sebe. Budući da je teško stvoriti samog sebe ni iz čega, u tome su mu nesebično pomogli lažljivi književni kritičari, akademici-memorandumlije, razne javne i tajne službe, korumpirani mediji, poslušnici zločinačke ideologije i ostali pripadnici tzv. elite jednog zaparloženog društva ogrezlog u mržnju i šovinizam.

IZMISLIO JE DA JE ONO ŠTO NIJE BIO A BIO JE ONO ŠTO NIJE HTEO: Hteo je da bude pesnik, a postao je vodeći kopirajter srpskog nacionalizma, lansiravši popularne slogane tipa "Kosovo je najskuplja srpska reč" i "Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda".

Hteo je da bude satiričar i protivnik vlasti, a postao je sluga zločinačkog režima. Hteo je da bude slobodarska duša, a postao je odadžija balkanskog kasapina Slobodana Miloševića, tvrdeći da se u njegovom imenu i prezimenu sadrže dve najskuplje srpske reči – "sloboda" i "Miloš".

SVE ŠTO JE VOLEO IZMISLIO JE DA MRZI: Voleo je novac, komfor, udoban i bezbrižan život, bliskost sa političkim glavešinama, nagrade, počasti, titule, medijsku pažnju – a izmislio je da sve to mrzi, a voli jedino srpski narod na čijoj grbači živi decenijama, prodajući mu retoričku maglu o večitoj ugroženosti, držeći ga u stanju neprestane borbene gotovosti i spremnosti na "ćeranje".

Niko toliko ne prezire svoj narod kao njegovi nacionalistički dušebrižnici.

SVE ŠTO JE MRZEO IZMISLIO JE DA VOLI: Nikada nije voleo nekog ili nešto, a da mu se to nije debelo isplatilo.

Svejedno da li je u pitanju Slobodan Milošević, Radovan Karadžić (s kojim je 1990. godine učestvovao u predstavljanju novoosnovane SDS-BiH), Vojislav Koštunica, mitropolit Amfilohije, Kosovo, Srbija, srpstvo, narod, poezija, književnost, žrtve u ustaškim jamama, SANU, monarhija ili sveti Sava – svaki objekat svoje navodne ljubavi uspevao je trgovačko-pesničkom alhemijom da transformiše u pare i lukrativne funkcije.

Zato nije nikakvo čudo što sam kaže da mu je najsrećniji trenutak u životu bio kad je dobio 15.000 dinara za najbolji pismeni zadatak u Republici Srbiji u šestom razredu gimnazije. Još tada je shvatio šta su prave, šuštave vrednosti, pa je krenuo u masovnu proizvodnju skupih, paprenih i najskupljih reči.

ČEKAO JE DA MU KAŽU KOGA DA MRZI A KOGA DA VOLI: Čekao je, čekao i dočekao.

Osamdesetih godina prošlog veka javili su mu "odozgo", sa najvišeg mesta, koga treba da voli a koga da mrzi. Posle Osme sednice, kad je Milošević preuzeo vlast, širenje mržnje postalo je ekstremno isplativa rabota, i Matija se glavačke bacio na posao. Krenuo je na turneju po srpskoj dijaspori u Australiji i Evropi, kao putujući propovednik koji prorokuje o najskupljoj reči – „bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati".

S grupom odabranih akademika 1991. pokušao je da osnuje Srpski nacionalni savet koji je trebalo da radi na ujedinjenju svih srpskih država. Pošto je projekat propao, ista grupa osnovala je Srpski sabor koji se uspešno bavio izradom etničkih karata Velike Srbije. Za svoj samopregorni rad na "buđenju naroda" (što reče njegov kolega po kami Milovan Vitezović) i pripremi etničkog čišćenja nagrađen je mestom predsednika Udruženja književnika Srbije (u ključnom trenutku – od 1988. do 1992. godine).

I TAKO NIJE NI VOLEO NI MRZEO: Navodno je mrzeo komunističku revoluciju, ali mu to nije smetalo da primi Sedmojulsku nagradu. Navodno je mrzeo socijalistički režim, ali je od njega dobio stan (doduše, za "specijalne usluge", da ne ulazimo sad u vulgarne detalje). Počeo je kao ljubavni pesnik, kao proslavljač Erosa, a skončava kao najvatreniji poklonik Tanatosa u istoriji srpske književnosti, kao neumorni propagandista smrti. Tuđe, dakako.

LIČIO JE NA ČOVEKA A NIJE BIO ČOVEK: Spolja deluje kao bilo koji drugi čovek, a iznutra je, kako bi rekao prorok Isaija - "brz na plen, hitar na grabež".

Spolja gladac, a iznutra zločinački jadac. Onaj ko obožava do imbecilnosti najveće masovne ubice sa ovih prostora, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, koji su organizovali i naređivali zatiranje, opsađivanje, silovanje, pljačkanje, zatvaranje u konc-logore, etničko čišćenje, klanje, streljanje, granatiranje – zaista samo liči na čoveka, ali nije čovek. Jer se dobrovoljno odrekao svega ljudskog.

BEZ SVETLA U OČIMA MUČIO JE ISTINU DA NA SVE PRISTANE NE BI LI POSTAO NEKO DRUGI O KOME NIJE NIŠTA ZNAO: Mučenje istine svim mogućim retoričkim sredstvima postalo je omiljeni Bećkovićev hobi (za koji je, takođe, odlično plaćen, ni razonoda kod njega nije besplatna).

Nakon udruženog zločinačkog poduhvata i artističke ratne akcije u kojima je učestvovao punog srca i još punijeg džepa, počeo je da negira i samo postojanje krvavog pohoda na susedne zemlje u cilju proširenja srpske teritorije, a samim tim i svoju ulogu u istoriji beščašća.

Uzaludna je to rabota, jer napisano ostaje, a to što činjenice u Srbiji ne uživaju nikakav ugled ipak je samo privremeno stanje. Njegove pristalice mu nevešto pomažu u tome, pa ga recimo proglašavaju protivnikom Miloševićevog režima još od 1991. godine. Kao dokaz za Matijin otporaški staž navode njegovu izjavu iz decembra te godine: "Srpska vojska je zauzela Skadar i Jedrene, a ova ne može Borovo Selo i Tenje".

Istina, stvarno je kritikovao Miloševića, ali zato što nije efikasniji vojni zapovednik, što ne pokori brže tu odmetnutu Hrvatsku i sravni je sa zemljom. Opozicionar, vaistinu!

IZMIŠLJAO JE DA SU MU SVE ONI KOJI MU NISU NIŠTA: Zajedno sa svojim kolegama iz SANU, Ljubomirom Tadićem, Dobricom Ćosićem i sličnima, početkom 2005. godine osnovao je Pokret za zajedničku državu ne bi li sprečio Crnu Goru da povrati svoju nezavisnost. Sve pod patronatom Bećkovićevog vrlog prijatelja Vojislava Koštunice, kog smatra ozbiljnim političarem jer se nasmejao jednom u životu, kad je zgrabio kalašnjikov u junačke ruke.

To je onaj isti kog su Bećković i družina branili od suda kad je trebalo da svedoči o ubistvu Zorana Đinđića, onaj pod čijim je patronatom razularena rulja palila i uništavala Beograd, obijajući usput radnje, kradući patike, sve zarad povratka Kosova u okrilje Srbije. Bećković je izmislio da mu Crna Gora nije ništa, jer se priklonio velikosrpskoj politici još u vreme Miloševićevog uspona. Kud gazda okom, tu Bećković skokom. Malo mu je bilo pozivanje na krv u ostroškom govoru 2000. godine, kad je izložio svoju teoriju o svesrpstvu: "Srpski narod je jedini narod koji se latinio, turčio, crnogorčio. Turčenje se završilo istragom poturica, opjevanom u 'Gorskom vijencu', mada istorija za takav događaj ne zna. Da li će crnogorčenje završiti istragom posrbica, ili srbeži, kako nas zovu, i kako nam prete ideolozi genocida?"

Moguće da je to njegov doprinos novoj nauci, srbologiji, pošto se u istom govoru pozvao na holandskog naučnika D.H. Lorenca, doduše nepostojećeg (neuki Bećković je pomešao fizičara Hendrika Antona Lorenca i pisca Dejvida Herberta Lorensa, ali kao da je to bitno u trenutku kad treba sačuvati Crnu Goru pod srpskom šapom).

VEZAN ZA ONO ŠTO JE BIO ČEZNUO JE DA BUDE ONO ŠTO NIJE: Vezan sponama najdublje ljubavi sa sopstvenim buđelarom, želeo je da deluje kao neko ko se bori za ideale. Nesposoban da vlada jezikom, hteo je da vlada ljudskim dušama. Nezainteresovan za bilo šta osim lične koristi, pretvarao se da je vernik. Vezan isključivo za zemaljska dobra, glumio je da su mu oči vazda okrenute stvarima nebeskim i onostranim.

Vezan prividnim pijetetom za srpske žrtve, nad kojima je ridao i zapomagao neumorno, gurao je u njihovo ime žive građane Srbije u klanicu, iz udobne i lukrativne pozadine.

I POSTAO SVE DRUGO SEM ONO ŠTO JESTE: U ranoj mladosti, početkom šezdesetih godina, napisao je solidnu antiratnu pesmu "Dva pilota" o vazduhoplovcima iz zaraćenih tabora koji što se više odvajaju od zemlje sve više osećaju da su bliži jedan drugom, da bi na kraju dezertirali u nebo – "A razlozi za ubijanje, države i granice, / Ostaće dole, / Na jednoj od osramoćenih zvezda".

Čim je shvatio da se ratno huškanje više isplati od pacifizma, postao je profesionalni Ćerač, izmišljajući silne razloge za ubijanje, crtajući nove granice i boreći se za buduću državu – Veliku Srbiju. Svoju novu krvožednu poetiku zapečatio je poemom "Ćeraćemo se još" ("poemom ontološke omraze", kako reče Slobodan Blagojević) u kojoj je večni rat do istrebljenja i genocida proglasio kosmičkim principom. Kad izdaš samog sebe, sve druge izdaje idu mnogo lakše.

NIJE ZNAO DA NE POSTOJI: Ovde Bećković nije potpuno iskren, ali pošto se odavno priklonio onom ko je "laža i otac laži", to je sasvim očekivano. Postoje stanja duha, karakteristična za poricanje, u kojima istovremeno nešto i znamo i ne znamo. A saznanje o sopstvenom nepostojanju spada u red onih spoznaja koje nismo u stanju da priznamo ni sebi, a kamoli drugima.

DOK MISLIŠ NA NJEGA ODNEKUD IZRONI ČIM PRESTANEŠ ON NESTANE: Bećković neprestano izranja iz raznoraznih medija, iz dnevne štampe, iz televizijskih studija, sa sajtova i portala, pa nemoćni konzument, hteo-ne hteo, za trenutak registruje Bećkovićevo postojanje i za kratko vreme biva ubeđen da on zaista postoji.

Međutim, sve je to medijska manipulacija. Sa Dobricom Ćosićem je bilo još gore, od njega nije moglo da se živi, a sad ga nigde nema, kao da je u zemlju propao. Nestaje iz sećanja čak i onih koji mu duguju karijere i sve u životu, a kamoli iz svesti običnih smrtnika. Bećkoviću se smeši slična sudbina i drži gumicu za brisanje u ruci. Ako čovek dovoljno dugo poživi, može uživo da posmatra kako prolazi slava sveta.

KAD GA ZABORAVIŠ NEĆE GA BITI NITI GA JE KAD BILO: Iako se danas Bećković u srpskoj javnosti doživljava kao neupitna veličina, iako je dobitnik svih mogućih i nemogućih nagrada, iako mu desetine književnih poslenika pišu panegirike ne bi li ga kanonizovali – sve je to uzalud.

Uprkos slavi i popularnosti, uprkos ulasku u lektiru, uprkos tome što je u Srbiji sinonim za pesnika – Matiji sledi zaborav. Ali ne zato što je bio zlikovac u životu, takvih pisaca je bilo i biće, već zato što je svoje delo sačinio od pukih floskula jedne retrogradne, propale ideologije. Ko se danas seća nemačkih nacionalističkih stihoklepaca kao što su Karl Majer ili Niklas Beker?

Između dva svetska rata poetski klasici poput Oskara Daviča, Rastka Petrovića ili Aleksandra Vuča bili su teška margina, a za velikog pesnika u to doba slovio je danas zaboravljeni Vojislav Ilić Mlađi, koji je pisao ode kraljevima, ministrima policije, zloglasnoj "Obznani", recitovao i besedio na sahranama "zaslužnih građana" (baš kao Bećković danas), dok su mu se knjige prodavale u ogromnim tiražima.

Bećković je Ilić Mlađi našeg doba, abdejtovana verzija poete nacionalnog kiča, koji će završiti kao i njegov minorni prethodnik. A klasici iz Bećkovićevog doba biće pesnici poput Predraga Čudića, Miodraga Stanisavljevića, Ibrahima Hadžića ili Vujice Rešina Tucića. Duh diše gde hoće, a ne tamo gde mu velmože dozvole.

NIJE BIO PREDVIĐEN DA POSTOJI: Bog u kojeg Bećković navodno veruje imao je sasvim drugačiji plan.

Dao mu je nešto malo pesničkog i retoričkog talenta, očekujući od onog ko je primio dar da ga razvija čitanjem, učenjem i razmišljanjem, ne bi li napravio nešto iole vredno, ne bi li stupio bar na onaj prvi stepenik u Gradu Ideja o kojem peva Konstantin Kavafi.

Bećković se nije mnogo osvrtao na Božje planove, već se okrenuo drugoj strani, knezu ovog sveta, odao se naturalnoj privredi i trampi to malo talenta za novac i moć. To što je napravio od samog sebe uopšte nije bilo predviđeno da postoji. A ono što je trebalo da bude, to nije postao.

Neka mu je laka crna zemlja, ionako je umro mnogo pre smrti. "Zaboravljen sam kao mrtav, nema me u srcima; ja sam kao razbijeni sud", rekao bi psalmopevac David kad bi ga neko upitao šta ima da kaže na temu Matije Bećkovića.