Piše: Miša Brkić
Albanija diktatora Envera Hodže bila je pre više od pola veka najverniji evropski saveznik Kine diktatora Mao Cedunga.
Svet se menja.
Današnja Srbija autokrate Aleksandra Vučića najverniji je evropski saveznik Kine diktatora Si Đinpinga.
Srpska premijerka jedva se u Tirani na samitu Berlinski proces rukovala s albanskim kolegom, trenutno najevropskijim balkanskim liderom, a srpski predsednik na Samitu povodom desetogodišnjice inicijative Pojas i put ”ljubio je ruku” kineskog kolege prezadovoljan što se u Pekingu oseća ”kao kod kuće“.
Peking i Tirana nekadašnja čelična osovina komunističkih diktatura danas bi kao domaćini dva (skoro istovremena) samita mogli da posluže kao merilo za izračunavanje modernizacijske putanje Srbije.
Najpre, Berlinski proces (odnosno EU) i Pojas i put (odnosno Kina) potvrda su izvesnog remodeliranja strateškog političkog i ekonomskog opredeljenja Srbije, poznatog kao sedenje na tri stolice. Od tri, jedna se rasklimatala i raspala (Rusija diktatora Putina), pa Srbija na nju izgleda više ne može da sedne, o čemu svedoči i pekinška epizoda pozdrava ”samo u prolazu” dva predsednika. Iako je srpski predsednik uočio da ruski kolega ”puca od samopouzdanja” ipak je odlučio da 101.000 tona srpskih jabuka Sporazumom o slobodnoj trgovini pokuša da preusmeri s ruskog na kinesko tržište.
Nesumnjivo, samiti u Tirani i Pekingu trebalo bi da budu demonstracija strateškog političkog opredeljenja vlasti u Beogradu. Međutim, važnost tih samita mnogo više meri se u sporazumima ugrađenim izuzetno značajnim ekonomsko-finansijskim stavkama koje će nesporno imati dugoročne implikacije na ekonomiju (i političke odnose unutar) Srbije.
Skupovi u Tirani i Pekingu, odlukom političkog vrha Srbije, nažalost nisu dobili jednak tretman u domaćoj javnosti. Onaj iz Pekinga bio je prenaglašen, euforičan i slavodobitnički za razliku od onog iz Tirane koji je skrajnut, potcenjen i minimiziran.
Samit Berlinskog procesa u Tirani bio je, bez preterivanja, jedan od onih istorijskih. Čelnici Evropske unije ponudili su mere za novi Plan rasta zemalja zapadnog Balkana, stali su bez zadrške iza njihove evropske perspektive, finansijski ojačali ponudu za pripremu članstva šest balkanski država u EU sa dodatnih 28 milijardi evra bespovratne pomoći (uz već odobrenih 31,5 milijardi 2020. godine od kojih je potrošeno 16,8 milijardi), ali i poslali opominjuću poruku – od svega ponuđenog neće biti ništa ako izostanu hitne i neophodne dubinske reforme političkog, državnog i ekonomskog ambijenta. EU predlaže postepenu integraciju u njene politike kako bi građani država zapadnog Balkana brže mogli da osete koristi, čak i dok traje proces pridruživanja. Ta integracija, po mišljenju šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, podrazumeva pristup kompanijama iz regiona zapadnog Balkana jedinstvenom tržištu Unije. Konačni cilj pridruživanja je potpuno otvoreno – slobodno i bez carina – tržište Evropske unije za robe proizvedene u Srbiji. ”Naši partneri i prijatelji u regionu, znate da morate ispuniti svoje obaveze – počevši od neophodnih reformi… Zapadni Balkan mora da udvostruči svoje napore u sprovođenju reformi koje su hitne i potrebne”, poruka je Šarla Mišela, predsednika Evropskog saveta.
Kao najopipljiviji rezultat samita u Tirani, pored opredeljenih 28 milijardi evra bespovratne pomoći (dve milijarde za Program rasta i 26 milijardi za IPA program) za šest država regiona bilo je potpisivanje sporazuma o uzajamnom priznavanju profesionalnih kvalifikacija za medicinske sestre, doktore veterinarske medicine, farmaceute i babice (prošle godine to priznanje uvedeno je za stomatoge, arhitekte i doktore medicine). Možda nekome, najpre provincijalnim megalomanima, slobodno kretanje ovih profesija zvuči kao skroman rezultat ali to je ključni korak ka priznavanju profesionalnih kvalifikacije sa EU, što je ulaznica na jedinstveno evropsko tržište radne snage.
Sve poruke i dobre vesti iz Tirane predsednik Srbije potrudio se da zaseni iz Pekinga svojim ”spektakularnim zaslugama” u uzimanju novih kineskih kredita za investiranje u infrastrukturu i otvaranju slobodne trgovine između dve zemlje. U principu, dobro je ulagati u infrastrukturu i graditi puteve i pruge, jer je to preduslov za privredni rast. Ali, građani Srbije moraju da znaju, i to ne sme da bude tajna za njih, koliko će da ih košta četiri milijarde dolara novog kredita uzetog od Kine, koje su kamate, postoji li grejs period, koliki je rok otplate, čime se kineska strana osigurala da će Srbija uredno vraćati te kredite. O tome se predsednik neće izjašnjavati i ostaće dužan građanima, kao i za sve prethodne uzete kredite od Kine.
Nemam ni u primisli nameru da omalovažavam Sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom jer je slobodna trgovina mehanizam koji omogućava rast privrede. Ali, u naglašeno nazdravičarskoj atmosferi ne smeju se prećutati i neke otrežnjujuće činjenice. Najpre, sama srpska ministarka poljoprivrede poručila je iz Pekinga da ”generalno mi sa Kinom tek otvaramo tržište i dalje smo u deficitu prehrambeno-poljoprivrednih proizvoda”. To konkretno znači da Srbija nema dovoljno roba (recimo, junećeg i svinjskog mesa koje i sama uvozi) da bi napravila bum na kineskom tržištu. Taj problem najbolje se vidi na primeru jabuka.
Kina je 2022. godine uvezla 95.500 tona jabuka (najviše iz Novog Zelanda – 55.000 tona) i to platila 216 miliona dolara. S druge strane, Srbija je prošle godine izvezla oko 145.000 tona jabuka i zaradila oko 85 miliona evra. Najviše jabuka, 101.000 tona, izvozili smo u Rusiju pa bi kinesko tržište trebalo da preuzme srpske jabuke koje zbog sankcija ne mogu u Rusiju. Kako će reagovati konkurentni iz Novog Zelanda, Južne Afrike, Čilea, SAD i Francuske na srpske jabuke oslobođene uvoznih carina ostaje da se vidi. Ali je sigurno da neće sedeti skrštenih ruku.
Investicije i slobodna trgovina blagotvorni su za rast, ali on počinje da posrće (i u Kini i u Srbiji) kad Đinping i Vučić suspenduju tržišne institucije i počnu da odlučuju u ime tržišta.
Posle samita u Tirani i Pekingu često se postavljaju pitanja zašto predsednik Srbije s kineskim aranžmanima gura prst u oko Evropskoj uniji i je li svestan da time ugrožava perspektivu evropske integracije svoje zemlje i ”iskače” iz nove nove evropske strategije koja Kinu doživljava kao rivala a ne partnera.
Odgovor nije samo u prostom opredeljenju da treba sedeti na dve stolice, nego mnogo više od toga. Predsednik Srbije se samo u Pekingu oseća kao kod kuće, komforno mu je u jednopartijskom sistemu i svevlašću jednog čoveka. Brat Si ga ne pita, kad mu daje kredite (a Srbija se do sada u Kini zadužila oko 22 milijarde dolara), da li u Srbiji postoji pravna država i vladavina prava, da li su mediji slobodni, poštuju li se ljudska i manjinska prava, je li slobodno tržište, deluje li opozicija nesmetano… Kad Evropska unija daje bespovratnu pomoć ona traži postojanje svih ovih demokratskih tekovina kako bi Srbija, reformisana i modernizovana, postala njena članica. IPA fondovi, na primer, služe da osnaže demokratiju i vladavinu prava, podstaknu konkurentnost kompanija i rast privrede od čega će neposrednu korist imati građani. Predsednik prećutkuje da Srbija može sve trgovinske povlastice od Kine iz Sporazuma o slobodnoj trgovini da ima i od EU (što je mnogo bliže tržište) ako se vlast u Beogradu bude pridržavala reformskog kursa i evropske agende. Ispuni li zahteve EU da modernizuje zemlju, predsednik Srbije svestan je da će razvlastiti sebe i svoju partiju, što mu nije u interesu. Zato radije posluje sa Si Đinpingom, koji ništa ne pita i ne interesuje ga kakva je Srbija koju kreditira.
Samiti u Tirani i Pekingu ponovo su, nažalost, potvrdili da se Srbija klacka između reformi/modernizacije na jednoj strani i održavanja zamrznute neliberalne demokratije na drugoj strani. Dilema je zaista jednostavna – da li ćemo biti članica demokratskog sveta ili kluba autoritarnih režima.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR