Istina na optuženičkoj klupi

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Kad sam poslednji put proveravao, u Ustavu Crne Gore je pisalo: “Svako ima pravo na slobodu izražavanja govorom, pisanom riječju, slikom ili na drugi način”. Evo, ponovo sam pogledao, i dalje stoji isti tekst, a ne, recimo: “Svako ima pravo na slobodu izražavanja govorom, pisanom riječju, slikom ili na drugi način, osim ako kritikuje crkvu”. U Ustavu Crne Gore ne postoji član koji glasi: “Publikacije i štampa imaju slobodu izražavanja osim kada je to štetno za osnovne principe svetosavlja”, jer Crna Gora zvanično nije teokratija, za razliku od Irana čiji najviši pravni akt ima sličan član.

Advokatu Dejanu Dragoviću i tužiteljki Snežani Šišević ove činjenice, izgleda, nisu poznate. Dragoviću se prisnilo da je istoričar Boban Batrićević u kolumni “Torokanje po Metodologiju i Đaonikiju” počinio krivično delo - izazivanje nacionalne, rasne i vjerske mržnje, a Šišević je brže-bolje prihvatila advokatov paranormalni utisak kao nešto realno postojeće, pa je zatražila od Suda za prekršaje u Podgorici da pokrene postupak protiv Batrićevića.

Tužiteljka je ipak malo blagonaklonija od litijaškog advokata - nije krivično delo, nego prekršaj po članu 19 Zakona o javnom redu i miru: “Ko na javnom mjestu govorom, natpisom, znakom ili na drugi način vrijeđa drugog po osnovu nacionalne, rasne ili vjerske pripadnosti, etničkog porijekla ili drugog ličnog svojstva, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom od 250 eura do 1.500 eura ili kaznom zatvora do 60 dana”.

Ko širi mržnju?

U zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka tužiteljka navodi rečenice kojima se Batrićević navodno ogrešio o zakon: “Popovi Crkve Srbije u Crnoj Gori ne propovijedaju vjeru Hristovu. Oni torokaju srpski nacionalizam. Oni indoktriniraju. Šire mržnju i ksenofobiju. Dakle, oni nijesu popovi i kaluđeri, oni su torokuše i propovjednici mržnje”. I ništa nakon toga. Tja, kad se ovako rečenice izvuku iz konteksta, neko naivan bi mogao i da poveruje u podmetačinu. Kad bi neko, na primer, napisao da sveštena lica Tomas Merton i Ernesto Kardenal šire mržnju i ksenofobiju, tu bi se moglo pronaći nešto protivzakonito, jer to naprosto nije tačno.

Međutim, tužiteljka navodi samo početak kolumne Bobana Batrićevića, a da je pročitala i ostatak mogla je da nađe ubedljive dokaze za svaku navedenu tvrdnju. Batrićević naširoko citira izjave Joanikija Mićovića i Metodija Ostojića, dokazujući crno na belo da dotična gospoda ne šire ljubav i oprost, već mržnju i osvetu; ne pozivaju na mir, već na rat; ne osuđuju ratne zločince, nego ih slave. Mićović i Ostojić su sami, svojim sopstvenim rečima, pokazali da su širitelji nehrišćanskog učenja, a Batrićević je to samo konstatovao. Ali, po mišljenju tužiteljke, ne širi mržnju onaj ko širi mržnju, već onaj ko je to primetio. Istinu treba staviti na optuženičku klupu, a ne mrzitelje, lažne hrišćane, ljubitelje četničkih koljača.

Zanimljiva logika po kojoj bi mogao da bude optužen i neko ko napiše da je Adolf Hitler nacista ili da su pripadnici Hamasa teroristi. Ne bi mu pomoglo ni ako navede sva Hitlerova zlodela, ni ako citira Hamasovu povelju, čak ni onaj član u kojem se govori o kamenju i drveću što pozivaju sluge Božje da ubiju Jevreje koji su se sakrili iza njih. Tužiteljka bi se pretvarala da postoji samo prvi deo teksta, a dokazni materijal bi naprosto zanemarila.

Kill the messenger

Da je tužiteljki zaista stalo do pravde i zakona, ona bi najkasnije u avgustu, nakon objavljivanja Batrićevićevog teksta, pokrenula postupak protiv Mićovića i Ostojića zbog širenja verske i nacionalne mržnje, ili zbog vređanja ljudi na osnovu nacionalne, verske pripadnosti ili etničkog porekla. A da zaista veruje u principe pravne države, ne bi čekala Batrićevićevu kolumnu, nego bi sama gonila sveštena lica koja slave Dražu Mihailovića i Pavla Đurišića, pevaju ode agresorskoj, zločinačkoj Rusiji, te proglašavaju “sečenje turskih glava” za deo nacionalnog identiteta. Umesto da bude zahvalna Batrićeviću što je ukazao na građane koji krše zakon, tužiteljka se obrušava na njega, pod sloganom “Kill the messenger”.

Da je Šišević tužiteljka u SAD-u, na primer u Njujorku, imala bi ovih dana pune ruke posla. Na društvenim mrežama pojavio se snimak na kojoj dve studentkinje Baruch koledža stoje ispred fotografija na kojima su osmogodišnja Juval i njen brat, četvorogodišnji Urija, koje su Hamasovi teroristi oteli nakon pokolja 7. oktobra. Jedna studentkinja pokazuje srednji prst kidnapovanoj deci, a druga, koja nosi hidžab, snima zajednički selfi, što ih je obe neobično razveselilo.

Na taj snimak reagovao je Hussain Abdul-Hussain, Arapin iz Libana koji živi u Americi i radi kao istraživač u Fondaciji za odbranu demokratije. Hussain je napisao da će prizor pripisati slobodi govora, ali da ima pitanje za damu u hidžabu: “Koji deo islama dozvoljava takvo ponašanje? (Nagoveštaj: Nijedan). Zašto se pretvarate da poštujete religiju kada je ne poštujete? Da li bi vašoj mami i vašem tati bilo u redu kada bi videli vas i vašu prijateljicu kako proslavljate uz znak srednjeg prsta?

Kada bi me moji pobožni muslimanski roditelji videli kako ovo radim, bili bi skrhani (i to nema nikakve veze sa politikom). Ovo stvara tako lošu reputaciju za islam i za žene u hidžabu. Ova žena u hidžabu bi im učinila uslugu kad bi ga skinula”. Da je Šišević tužiteljka u Njujorku, Hussain Abdul-Hussain bi već bio na sudu zbog širenja verske mržnje, a studentkinje bi verovatno pohvalila. Ili bi ga bar stavila na optuženičku klupu zbog vređanja studentkinja na verskoj osnovi.

Zaštita onih koji vređaju i prete

Teško da bi Šišević napravila karijeru u američkom pravosudnom sistemu, ali bi mogla da pokuša na nekom uglednom univerzitetu. Nakon najvećeg stradanja Jevreja posle Holokausta, nakon jezivog pokolja koji su izveli Hamasovi teroristi, pa još sve to snimali i delili po internetu, nije bilo logično očekivati rastući talas antisemitizma po američkim kampusima, pa ipak se to dogodilo. I to nije onaj stari desničarski, KKK antisemitizam, ovaj dolazi iz krugova koji sebe iz nekih čudnih razloga smatraju progresivnim.

Neki su okrivljavali žrtve za pokolj, neki su otvoreno slavili, neki su se divili metodama otpora, među kojima se posebno izdvajaju spaljivanje živih ljudi u stilu Milana Lukića, te vađenje nerođene bebe iz majčine utrobe u ustaškom stilu. Cepanje postera sa fotografijama talaca i zastrašivanje jevrejskih studenata postali su svakodnevica, bilo je 45 antisemitiskih incidenata za samo tri dana.

Više od 30 studentskih organizacija na Harvardu potpisalo je proglas po kojem je „izraelski režim u potpunosti odgovoran za tekuće nasilje“. Jevrejski studenti su morali da se zaključaju tokom protesta, antisemitizam je buknuo na sve strane. Potpisnici proglasa su mahom bili anonimni, pa su kolege počele da ih razotkrivaju pribegavajući takozvanom doksingu, dosta bizarna stvar, otkad se to akademski građani skrivaju u tami anonimnosti i ne staju imenom i prezimenom ispod svojih stavova. Uglavnom, uprava Harvarda je na talas antisemitizma odgovorila tako što je najavila formiranje radne grupe koje će zaštititi studente potpisnike proglasa, dakle one koji su otvoreno opravdavali klanje. Nisu krivi oni koji šire mržnju, zvuči nekako poznato. Ne treba zaštititi one koji su izloženi uvredama i pretnjama, već one koji vređaju i prete.

Duh nevremena

Po tom modelu deluje i tužiteljka Šišević, štiteći širitelje mržnje Ostojića i Mićovića, te progoneći onog ko na mržnju ukazuje, Bobana Batrićevića. Reklo bi se da je Šišević nesvesno i nenamerno, bez predumišljaja, uhvatila duh vremena i primenila ga na svom terenu. Ili je tako izgledalo do pre neki dan. A onda je predsednica Harvarda, nakon jedva tri nedelje haosa, izašla u javnost, rekavši da će imenovati savetnike koji će iskorenjivati antisemitizam na univerzitetu, rekla je i da na Harvardu nema mesta antisemitizmu i osudila sve njegove manifestacije, uključujući i poruke koje otvoreno pozivaju na genocid nad jevrejskim narodom.

Doduše, na takav istup dosta je uticalo masovno povlačenje donatora koji su se zgrozili stanjem u visokom školstvu i odlučili da više ne daju ni dolar za ovakve institucije, kao i potezi brojnih korporacija koje su povukle ponude za posao studentima koji šire antisemitizam. Takav je duh našeg nevremena, stalno u pokretu, taman ga tužiteljka Šišević uhvati za rep i počne da rezonira i satreperi sa totalitarnim tendencijama koje se izdaju za progresivne, kad se duh iznenada izmakne i transformiše u nešto drugo.

Uzaludni nasrtaj na slobodu govora

Nije ni čudo što smo se izolovali od sveta i zatvorili u sopstveni mali kazamat, ko će da pohvata svu tu svetsku dinamiku i da se snađe u silnim teorijskim zavrzlamama. Zaista nije lako u širokom liberalnom svetu, moraš da se dovijaš, da smišljaš kulturne rasne teorije, teorije dekolonizacije, razne mikroagresije, sigurne zone, da čitav svet spakuješ u Prokrustovu postelju binarne opozicije tlačitelj-potlačeni, da smišljaš silne programe za raznolikost, jednakost i inkluziju, da se napatiš kao niko tvoj, e da bi stigao tamo gde si već bio – u antisemitizam, diskriminaciju, slavljenje zločina i totalitarnu svest koja zabranjuje svako drugačije mišljenje.

Zapravo, zabranjuje samo mišljenje i nesigurno traganje za istinom. Jer ono što se događa po američkim univerzitetima i nije tako veliko iznenađenje za ozbiljne ljude, kuda sve to vodi moglo se pročitati u raznim tekstovima, na primer u eseju “Critical Race Theory and the ‘Hyper-White’ Jew” Pamele Paresky, objavljenom na portalu Sapir pre dve i po godine.

Kod nas je sve mnogo jednostavnije. Mi ne idemo nikud, pa zato uvek stignemo tamo gde smo već bili – u neslobodu, diskriminaciju, slavljenje zločina i totalitarnu svest koja zabranjuje svako drugačije mišljenje. Zapravo, zabranjuje samo mišljenje i nesigurno traganje za istinom. Advokat Dragović i tužiteljka Šišević zato ne osećaju potrebu čak ni da se pretvaraju, oni bi naprosto da ukinu pravo na kritiku, da satru antifašizam i otpor ideologiji krvi i tla, te da normalizuju slavljenje zločinačke Rusije i četničkih zlikovaca, negiranje crnogorske nacije i da zaštite plemensko svetosavlje kao zvaničnu verziju hrišćanstva.

Cilj tužbe je zastrašivanje i ućutkivanje Bobana Batrićevića, što bi trebalo da posluži i kao upozorenje svakom drugom ko se drzne da govori istinu o onima koji su prodali hrišćansku veru za svetosavsku večeru. Svako ko govori ono što vidi svojim očima, ono što je očigledno, ko iznosi notorne činjenice – taj može da se nađe na udaru instrumentalizovanog tužiteljstva. Tužiteljski trud je unapred osuđen na propast, jer će uvek biti ljudi koji će uvek radije izabrati da govore istinu, nego da pognu glavu i priklone se agresivnim lažima. A svaki nasrtaj na slobodu govora, mišljenja i javne kritike može samo da izazove još snažniji otpor.