Piše: Mijat Lakićević
Aleksandar Vučić je, javljaju ovih dana Vučićevi mediji, „ukazao na zastrašujuću izjavu“ nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa da „Nemačka mora da se sprema za nove ratove“. „Sa kim? Kako? Gde?“ – pitao je navodno uplašeni Vučić. Bilo je to u ponedeljak, 30. oktobra.
Samo dan ranije, 29. oktobra, na jednoj drugoj (a opet njegovoj) televiziji Vučić je, hvaleći se, rekao sledeće: „Mi smo po glavi stanovnika obezbedili po dva kilograma soli za svakoga. Šećera još više. I to držimo u rezervi. Šta god da se desi u svetu. Kao što smo obezbedili vojne rezerve, municije imamo dovoljno. I sada je navala. Kao red za voz Soko kada dolaze na proteste u Beograd, tako je sada navala za naše oruđe i municiju ispred moje kancelarije. Pa ne može tako, moramo o sebi da brinemo prvo. Možete da kupite, ali koliko mi hoćemo.“ Baš umirujuće, zar ne.
Ali nije to ništa. Desetak dana ranije, u sredu, 18. oktobra, javljajući se iz Pekinga, sa velikog skupa posvećenog miru i saradnji u svetu, zvanog „Pojas i put“, Vučić je opet delovao poput sedativa:
„Postoji ‘glad’ za proizvodima naše namenske, dnevno do milion granata 155 mm, raketa, pa čak i minobacačkih mina. Sve bismo mogli da prodamo kome god hoćemo u svetu, ali mi nemamo te kapacitete… Svi hrle, podižu uloge do krajnjeg nivoa, odakle više nema povratka… Još jedno žarište, u Gazi, nas vodi u šire, regionalne, svetske sukobe.“
Konačno, pre nekoliko meseci, 17. marta, Vučić je izjavio da „nismo daleko od izbijanja trećeg svetskog rata“ i da je njegov „cilj da se izbegnu tuđi sukobi i ratovi, i sačuva Srbija“. Kako je mislio da to izvede nije objasnio.
Dakle, da su ove godine samo slušali Vučića – da njegovo neprekidno hvalisanje nabavkama novog naoružanja i jačanjem srpske vojne sile u prethodnom razdoblju ne pominjemo – Nemci bi svog ministra odbrane mogli da ga pitaju: „Šta čekaš, čoveče, vidiš li šta radi Srbija?“
Na stranu Vučićevo licemerstvo, zbilja se čini da svet od Kubanske krize pre 60 godina nije bio bliže globalnom sukobu. Doduše, njegova verovatnoća je još uvek mnogo manja nego što je tada bila, ali svet koji je (za „svoje standarde“) dosta dugo uživao u blagodetima (kakvog-takvog) mira, ima razloga za zabrinutost.
Ako u ovom zlu ima i nečeg dobrog, onda je ono u tome što se sada vrlo jasno vide uzroci ove „eskalacije nasilja“ kojoj poslednjih nedelja prisustvujemo a za koju ne možemo reći da je dostigla vrhunac. Verska zaslepljenost i nacionalna zatucanost – i unakrsno: verska zatucanost i nacionalna zaslepljenost – doveli su svet na ivicu kolapsa.
I svet se ponovo, u najizoštrenijem vidu, suočio sa večnim pitanjem: kako doći do večnog mira a da to ne bude večni (s)pokoj?
Nemački ministar odbrane samo na drugi način kaže ono što je poznato odavno, tj. bar od kako je Putinova Rusija napala Ukrajinu – napadnuta je Evropska unija. Ne, naravno, njene granice, nego njena ideja. Evropska unija kao mirovni projekat. Ne samo evropski nego svetski mirovni projekat. Projekat koji je mogao da deluje – i delovao je – kao primer, pokazna vežba, kako do juče zaraćene nacije, takoreći arhineprijatelji, mogu da žive u miru. I da uživaju u napretku. I da im ne trebaju (politički) lideri.
To ćete danas često čuti u Srbiji – kako Evropska unija i evropske zemlje nemaju lidere. Nemaju – jer im ne trebaju. Tamo gde ima demokratije – i gde funkcionišu institucije – nema lidera.
Ko su danas u svetu ti navodni lideri? Putin i Si Đinping, Erdogan… Sve diktatori i autokrati. Od čijeg ničiji drugi glas ne može da se čuje.
Upravo se ovih dana vidi značaj evropske ideje. To jest, ideje ujedinjene Evrope. U čijem korenu leži liberalna, prosvetiteljska, racionalistička filozofija. Još konkretnije – jedan od najistaknutijih ako ne i najistaknutiji predstavnik te filozofije, Imanuel Kant. I njegova ideja „večnog mira“ i „svetskog građanskog društva“. U izvesnom smislu – „svetske (kon/federalne) države“. Čije se članice odriču (dela) suverenosti da bi obezbedile ono što je preduslov ne samo razvoja nego i života uopšte – bezbednost. Drugim rečima – da bi isključile mogućnost međusobnih ratova. Što, opet, pre svega ide u korist malih i slabijih nacija. Da to nije utopija, da je to zaista moguće, upravo je pokazala Evropa, koja je, stvarajući Evropsku uniju, to za sebe obezbedila. I koja je „pretila“ da postane nukleus nekog sličnog projekta/poduhvata na planetarnom nivou.
U poslednje vreme se govori o (potencijalnom) savezu Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje. U stvari, taj savez već u izvesnom smislu postoji. Dovoljno je videti karakter tih država, stepen sloboda i status ljudskih prava u njima, pa znati šta se od njihovog umrežavanja može očekivati. To zbilja deluje zastrašujuće.
Što nas dovodi do sledećeg zaključka: globalizacija je jedini put ka globalnom miru. Ma koliko je osporavali razni tzv. suverenisti i ostali antiglobalisti – kao što, uostalom, osporavaju i Evropsku uniju – jedino „svetska država“ (koja po prirodi stvari neće moći da bude država u klasičnom smislu) može da obezbedi suverenitet svakog pojedinca, odnosno maksimum sloboda i prava za građanke i građane tog sveta, tj. za „svetsko građanstvo“, što bi rekao onaj veliki Nemac. Ne Pistorijus nego Kant, razume se.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR