Kišjuhas: Pogled sa Cetinja

Piše: Aleksej Kišjuhas

Pre mesec dana na Cetinju je održan drugi po redu Cetinjski forum u organizaciji Fakulteta za crnogorski jezik i književnost i Crnogorskog PEN centra. Tema je bila Crna Gora: ubrzano ka Zapadu ili polako ka Istoku?, a otvorio ga je kurdski književnik i predsednik PEN International Burhan Sonmez. Bila je to sjajna mogućnost da se političari, naučnici i književnici sretnu, povežu i progovore o društvenim problemima u regionu Postjugoslavije.

Učestvovali su Danijel Server (Vašington), Vesna Pusić (Zagreb), Roman Jakič (Ljubljana), Tvrtko Jakovina (Zagreb), Milivoj Bešlin (Beograd), Siniša Vuković (Vašington), Ivo Goldštajn (Zagreb), Sead Turčalo (Sarajevo), Zlatko Vujović (Podgorica), Olivera Komar (Podgorica), Boban Batrićević (Cetinje), Dinko Gruhonjić (Novi Sad), Rusmir Mahmutćehajić (Sarajevo), Sanja Orlandić (Nikšić), Taulant Elšani (Priština), Andrej Nikolaidis (Ulcinj) i mnogi drugi, pa i ovaj sociolog i kolumnista iz Novog Sada.

A bio je to javni forum ili dijalog koji danas nije moguć niti na jednom fakultetu u našoj Republici.

Verbalni delikt

Naime, na Cetinjskom forumu, i na državnom fakultetu, jasno je istaknuto i kritikovano – političko delovanje Srpske pravoslavne crkve. Kao i propagacija srpskog/ruskog sveta kao političke i ideološke platforme vlasti u Srbiji i Rusiji.

Uprkos aktuelnoj crnogorskoj vlasti, bilo je i nimalo umivenih reči o hibridnim napadima i dezinformacijama, rehabilitaciji ratnih zločinaca, revizijama istorije, pritiscima na novinare, i tome slično. Da ne bude zabune, ovo uopšte nije mejnstrim ili dominantni svetonazor nauke, politike ili medija u Crnoj Gori, naprotiv. Fakultet za crnogorski jezik i književnost sa Cetinja je bio i ostao pod stalnim pritiscima i napadima, i od bivše Đukanovićeve, i od sadašnje vlasti.

Na delu je obustava finansiranja i izdavanja licenci, pa i ukidanja zaštitarskih službi za samu zgradu fakulteta koja je kulturno dobro (bivša ambasada Austrougarske u Crnoj Gori). A protiv profesora FCJK Bobana Batrićevića nedavno je pokrenut prekršajni proces zbog – kolumne koju je napisao.

Dakle, zbog verbalnog delikta. Batrićević je u kolumni kritikovao sveštenike SPC, pa je državna tužiteljka zahtevala da bude kažnjen na osnovu Zakona o javnom redu i miru. Uzgred, profesor Batrićević je na Cetinjskom forumu vešto analizirao upadljive sličnosti između verskih režima u Srbiji i Iranu.

A u svojoj pozdravnoj reči, dekan fakulteta Aleksandar Radoman je nadahnuto govorio o potrebi za akademskim otporom „procesima klerikalizacije i fašizacije društva“, i otporu prema „ideologiji klerofašizma, negacije i zatiranja drugog, ideologiji slavljenja ratnih zločinaca i ideologiji mržnje i genocida“. Postoji li takav institucionalni otpor u akademskoj Srbiji? Dakle, uprkos pritiscima, sve to je ipak moglo da se čuje na FCJK.

Da se, bez rukavica, najzad progovori o klerikalizaciji i klerofašizmu u našim društvima. I bez upadanja momaka u crnim kačketima i kapuljačama, koji se kriju iza litija i svetinja. S tim u vezi, kako je moguće da onaj misleći, akademski i progresivni deo Crne Gore ove probleme vidi i prepoznaje, a da ih onaj misleći, akademski i progresivni deo Srbije – ne vidi? Ili da širom zatvara oči?

Pravoslavna država

S jedne strane, moguće je tvrditi sledeće. Javnost u Srbiji, pa onda i akademska javnost, posle 2000. je postala relativno apatična ili skuvana poput one poslovične žabe. Jer, proces klerikalizacije je u već poodmakloj fazi u Srbiji (a još uvek relativno svež u Crnoj Gori). Pa se 2022. može dogoditi da na direktan zahtev ili diktat SPC, iz udžbenika iz biologije za osnovnu školu budu izbačeni sadržaji o ljudskom polu i rodu.

I da, bez blama ili glasova otpora sa univerziteta, patrijarh Porfirije zatraži da Studentski grad dobije – crkvu. Uzgred, nema sumnje da će je i dobiti, i da će (hvala veronauci) ova studentska bogomolja biti među najposećenijim u zemlji. Jer, golemi je broj brojanica po glavi ili ruci studentskih stanovnika Srbije. Kako to? Pa, samo mesec dana posle 5. oktobra 2000, nestrpljiva SPC je zahtevala uvođenje veronauke u škole. Kao i sledeće: „Država bi pravoslavlje morala da proglasi državnom religijom, odnosno, naša država treba da se verifikuje kao pravoslavna država“.

Tako i bi. Do kraja 2000, odobrava se prisustvo sveštenika u vojsci, a veronauka je u škole uvedena već 2001. godine. Bogoslovski fakultet je 2004. postao deo Univerziteta u Beogradu i na budžetu Ministarstva prosvete.

Predsednik Boris Tadić 2005. izjavljuje „Ako crkva i nije deo države, crkva je sasvim sigurno deo društva i treba da se pita o mnogim veoma važnim pitanjima života pojedinca i života društva“. Klerikalizacija u Srbiji je ozakonjena već 2006, kad su usvojeni skaradni zakoni o verskim zajednicama i povraćaju imovine crkvi. Tada je omogućeno da crkve obavljaju verske obrede u školama, državnim ustanovama, bolnicama, vojsci, policiji i zatvorima, uz prebacivanje goleme imovine u ruke Srpske pravoslavne crkve. SPC je ovako stekla ogromno bogatstvo, odnosno ekonomsku i političku moć.

"Tesna" Srbija

Smejali smo se kad su, zbog uskršnjeg posta, 2005. godine tutnjala crkvena zvona tokom Kobasicijade u Turiji u Vojvodini. A ko se sada najslađe smeje? Kad sami roditelji po vrtićkim Vajber grupama zahtevaju posne jelovnike za svoju dečurliju? Dođavola, nedavno je na televizoru bila mrtvo-ozbiljna priča o Ribođorđevoj šnicli kao pravovernoj zameni za onu Karađorđevu u vreme posta.

Krsne slave, taj porodični praznik, danas imaju i političke stranke, čitavi gradovi, te vodovodi i kanalizacije. A napadaju se banalni, ali inoverni praznici poput Dana zaljubljenih ili Noći veštica. Ljudi se masovno leče po manastirima (a sveštenici na VMA), i mentalno savetuju sa duhovnicima umesto sa psiholozima. Ministarka prosvete Ljiljana Čolić je 2004. pokušala da izbaci teoriju evolucije iz udžbenika biologije, ali je podnela ostavku pod pritiskom javnosti.

Danas tako pritiskajuće javnosti više nema. Na delu su retradicionalizacija i talibanizacija društvenog života, u koje smo ušetali poput mesečara. Bog na nebu, car na zemlji, domaćin u kući. I vođa na stadionu. Poput aveti ili zombija, etnonacionalizam Slobodana Miloševića se nakon 2000. vraća u obliku svetosavskog kleronacionalizma.

S druge strane, nije slučajno i što se baš na Cetinju bolje vidi ili dalekovido prepoznaje sva nakaznost ove turbo-pravoslavne ideologije. Omaleno Cetinje (15.000 stanovnika) je još 1990-ih ustalo protiv velikosrpsko-crnogorskog nacionalizma.

Na narodnim mitinzima se klicalo Sa Cetinja vila kliče, oprosti nam Dubrovniče, a Amfilohiju Radoviću Risto, sotono! Tamo je bilo i jezgro antiratnog Liberalnog saveza Slavka Perovića (koji na izborima 1992. osvaja 12 odsto glasova). A još 1493. godine, u ovoj istorijskoj i kulturnoj prestonici Crne Gore, bila je osnovana i prva štamparija među Južnim Slovenima. Samo 50 godina posle Gutenberga ili 100 godina posle Boja na Kosovu. Po kafanama na slobodarskom i antifašističkom Cetinju se 1999. skrivao Zoran Đinđić, i tu je dogovarana nezavisnost Crne Gore (2006), čija je lakoća postojanja – toliko nepodnošljiva za Beograd.

Tako je, iza narativa o ugroženosti bilo kog (pa i crnogorskog) naroda, neretko se krije kvarna politička agenda. Međutim, učiteljica života nam je recentni svedok: litijaški svetonazori i svesrpske poruke patrijarha koje negiraju državnost i identitet (post)jugoslovenskim narodima i narodnostima obično završavaju u osvajačkom ratu. Zato upozorava kada se u Večernjim novostima, posle Memoranduma SANU, iznova štampaju Kulturni dodaci o nekakvoj Srpskoj Boki.

Jednostavno, sa Cetinja se neke stvari vide mnogo bistrije i razboritije nego iz Beograda. Možda je do visine i svežeg vazduha sa Lovćena, a možda i do blagotvornog njeguškog pršuta, ko zna? Ali, Crna Gora nije Drugo oko u glavi, već ima samo svoj pogled na svet. A taj pogled sa Cetinja bi morao da nas zamisli o sledećem. Šta to nama fali, pa nam je Srbija uvek toliko mala? I toliko tesna?