Kišjuhas: Za ideologiju

Piše: Aleksej Kišjuhas

Za vikend su važni izbori, a mnogi nas ubeđuju da ideologija nije važna.

Kakva levica, kakva desnica, kakvi bakrači – glasa se jedino za vlast ili za opoziciju.

Dok se i razna opozicija procenjuje jedino po tome da li (ni)je slizana sa vlašću, a ne po svojoj ideologiji.

Međutim, ideologija je neobično značajna, posebno na ovim izborima i datim prostorima.

U pitanju je jedan od centralnih fenomena koji ujedinjuju ili dele ljude, poput pola, roda, klase, rase, vere ili nacije.

Čisto intelektualno, ideologija po sebi nije ni dobra ni loša, i predstavlja standardnu sociološku varijablu.

I svi ljudi su pod uticajem neke ideologije, čega neretko nisu ni svesni.

I što samo znači da se radi o zaista važnom elementu svakodnevnog života.

Jer, ljudi imaju svoje lične ideologije, ali koje najčešće predstavljaju laičke verzije i varijante onih – političkih ideologija.

Dakle, konzervativizma, liberalizma, socijalizma, odnosno nacionalizma, rasizma, fašizma, klerikalizma, anarhizma, feminizma, ekologizma i drugih.

Laička verovanja

Kao politička životinja, čovek je celog života okružen ekspresijama raznih ideologija.

Od uticaja roditelja i srodnika, do uticaja prijatelja, pa učitelja i profesora, preko verskih vođa i političara, sve do uticaja medija i popularne kulture sa zvučnika, televizora i interneta.

Ovi izvori informacija se ponekad preklapaju, a ponekad suprotstavljaju.

Pa Sapijens svoja verovanja o prirodnom i društvenom svetu formira pod uticajem brojnih ideologija.

Zato ne treba da iznenađuje što autoriteti (poput države ili crkve) nastoje da ograniče izvore različitih informacija, odnosno širenje raznih ideja u populaciji.

Na primer, putinofili i litijaši će tako drobiti o homoseksualnoj ili rodnoj ideologiji kao vaskolikom zlu i nakaradnom naopakom.

Dok je ideologija nacionalizma (politička ideja o tome da je svet prirodno i odvajkada podeljen na države-nacije) toliko sveprisutna da je više i ne doživljavamo kao posebnu ideologiju, osim u njenoj ekstremnoj varijanti.

Svi ljudi imaju i gaje verovanja koja su pod uticajem više od jedne ideologije.

Zato je preciznije reći da imamo laička verovanja, a ne prave ideologije.

Međutim, ta verovanja najčešće potiču upravo od spomenutih političkih ideologija.

I nije neobično što se one pojavljuju tek u 19. veku (sama reč ideologija nije ni postojala pre toga) ili takoreći juče.

Kad su nakon Francuske revolucije, građani postali nosioci suvereniteta, naprosto se pojavljuju i različite ideje o tome – kako država i društvo treba da budu uređeni.

Do tada, o ovome su odlučivali jedino carevi i popovi.

Tek kad su građani postali aktivni subjekti, a ne pasivni objekti politike, pojavljuju se i različite – ideologije.

Termin ideologija popularizovao je Napoleon, kad se suočio sa kritikama svoje vlasti od intelektualaca.

Dakle, od ljudi koji se profesionalno bave idejama (a on je sebe smatrao čovekom prakse, akcije ili delanja), pa ih je posprdno nazvao ideolozima.

Pogled na svet

Ali, šta je uopšte ta – ideologija?

Ona se može definisati kao sistem vrednosti i verovanja koji se tiče raznih društvenih fenomena, institucija i procesa, i koji se prihvata kao činjenica ili istina od neke grupe ljudi. I to je, otprilike, to.

Onima koji veruju u određenu ideologiju, ona nudi sliku sveta kakav on jeste i kakav bi trebao da bude. Ideologija je, naprosto, svetonazor, Weltanschauung ili pogled na svet.

Ideologije se zato mogu shvatiti i kao famozni narativi, odnosno priče o svetu u kojem živimo, i našem mestu u tom svetu.

Te priče, naravno, mogu da budu i fantazije, laži i naga propaganda.

Bez obzira na to, sve one predstavljaju pokušaj da se predstavi obrazac koji se može prihvatiti kao istinit od našeg Petra Petrovića sa uplatnice.

Kao što je to slučaj sa svim pričama (mitovima, bajkama ili basnama) za decu i odrasle, ideologije predstavljaju koherentnu, razumljivu sliku sveta.

Šta je u njemu dobro, a šta loše? Šta je pravedno, a šta nije? Šta je lepo, a šta ružno? Šta je istina, a šta laž? Šta je vredno i šta je svetinja?

Uz pomoć ideologija, ljudi mentalno mapiraju svoj prirodni, društveni i politički svet.

Na primer, šta je za nas – fabrika? A posebno fabrika stranog investitora?

Da li je to izvor napretka nekog društva, ili mesto eksploatacije radnika? Ili pljačke naroda od mrskih stranaca?

Odgovor, stav ili pogled na to pitanje nam daje ideologija.

Ili, šta je – porodica? Vrhovna vrednost ili mesto eksploatacije žena? Opet, zavisi od naše ideologije. Ili, šta je – rudnik? I da li uopšte valja iskopavati rude iz zemlje, na nužnu štetu po životnu sredinu?

Ne tražimo mi racionalne odgovore u geologiji i ekologiji, već jedino u – ideologiji.

Zatim, da li je Kosovo nezavisna država ili neodvojivi deo Srbije?

Za većinu građana, ovo je pitanje lične ideologije, a ne međunarodnog prava i odnosa.

Da li Srbija treba da postane članica NATO?

Takođe ideološka stvar, a ne tehničko pitanje racionalne kalkulacije troškova i dobiti. Da li se u Srebrenici dogodio genocid?

Deder ideologiju, džabe dokazi i presude međunarodnih krivičnih sudova, ko će te neprijatnosti čitati?

Idemo dalje. Da li je Vojvodina severna srpska pokrajina ili zaslužuje suštinsku autonomiju?

Da li su četnici bili saradnici okupatora ili borci za slobodu u Drugom svetskom ratu?

Da li je Jugoslavija bila istorijska greška ili država sreće i blagostanja za svoje narode i narodnosti?

Je li vakcine spašavaju živote dece ili je u pitanju kvarna zavera farmaceutskih kompanija?

I da li je bikini izraz slobode ili moralne iskvarenosti savremene žene i čoveka?

Da li treba legalizovati brakove između gej osoba? A marihuanu? Prostituciju?

Spremne odgovore nudi ideologija.

Konačno, ko je u pravu i pravdi u ratu između Rusije i Ukrajine? Izraela i Palestine? I tako dalje.

Dođavola sa činjenicama, istorijom, naučnim dokazima i racionalnim analizama, stavovi koje imamo mahom su nusproizvod naše – ideologije.

Na raskrsnici

Jer, stvarnost je isuviše komplikovana, čak i kad realno nije.

Ljudi se zato hvataju i drže za ideologiju kao dete za majčinu suknju, ili kao pijan Kosova. I to je sasvim u redu.

Ne možemo mentalno procenjivati baš svaku pojedinačnu fabriku, porodicu, rudnik, hašku presudu, ratni sukob ili istorijsku činjenicu, pa onda koristimo ideologiju kao štaku ili štap.

Poput svake priče, ideologija organizuje ogromnu kompleksnost sveta u nešto prilično jednostavno, da bi narod razumeo.

Vredni mrav je dobar, a cvrčak muzikant to nije. Seljak je dobar, a elita nije (ili obrnuto).

S tim u vezi, tzv. građanska i nacionalna, odnosno proevropska i antievropska (tj. proruska) politička orijentacija takođe su nusproizvod dve totalizujuće ideologije.

One pozivaju na dva fundamentalno različita ustrojstva društva i dva temeljno drugačija pogleda na svet i život, pa i na porodicu, religiju, privredu, demokratiju, Jugoslaviju, ratove, pedere i žene.

Možemo mi da se ne bavimo ideologijom, ali se ideologija bavi nama.

Našim mentalnim mapama za snalaženje po svetu, odnosno našim umovima. A postoji li šta važnije od toga?

Krajnje je vreme da ideologiju shvatimo ozbiljno.

Uostalom, ideologiju su nadahnuto analizirali i velikani društvene teorije poput Karla Marksa, Antonija Gramšija, Karla Manhajma, Luja Altisera, Hane Arent, Slavoja Žižeka i drugih. Ideologije su sočiva ili naočari posredstvom kojih posmatramo svet, i kad nismo svesni da su nam pred očima ili nosom.

I sad, u nedelju su izbori. Kako glasi ono – gledaj majku, biraj ćerku?

Pa, gledajmo ideologiju, a birajmo partiju. I glasajmo za ideologiju već jednom.

Rečima Vudija Alena (Moj govor diplomcima, Njujork tajms, 1979): „Više nego bilo kada ranije u svojoj istoriji, čovečanstvo se nalazi na raskrsnici. Jedan put nas vodi u očaj i krajnje beznađe. A drugi, u totalno istrebljenje. Molimo se za mudrost da ćemo izabrati kako valja.“

I dodao sledeće: „Ne govorim to iz osećaja beznađa, već sa uspaničenim uverenjem u apsolutni besmisao egzistencije, a koji se lako može pogrešno protumačiti kao pesimizam.“