Zašto glasamo za zlikovce

Piše: Nikola Krstić

Težak je bio ovaj izborni nokaut, nećemo da se lažemo.

Razloga i faktora je milion, od dovoženja ljudi do ucenjivanja, pritisaka i kupovine glasova, ali na kraju dana, kada se sve stiša i smiri, Srpska napredna stranka ostaje neprikosnovena pobednica.

Velike su nade bile da će beogradska citadela konačno da padne – doduše nisu baš sve lađe potonule – ali se otišlo na spavanje nakon izbornog dana sa mišljenjem da se ovde ništa ne može promeniti.

Zluradi cinici se sada cerekaju i misle kako su bili u pravu kada su odlučili da taj dan umesto da odu da glasaju, ostanu da leže kod kuće i gledaju u plafon.

Međutim, ovi izbori ne pokazuju baš sjajnu sliku srbijatrijske političke scene. Osim te nekolicine tobože levih stranaka i pokreta koje su u najvećoj opozicionoj koaliciji „Srbija protiv nasilja“, sve ostalo deluje kao da je izraslo iz Šešeljevog semena.

Ne živi autor ovog teksta u iluzijama da će ovo ikada biti normalna zemlja, kao ni to da će doživeti nekakav procvat demokratije, pluralizma i slobode, ali mu, ipak, nije jasno zašto građanstvo ove zemljetine toliko želi da se vrati u srednjovekovnu pećinu.

Iako je prof. dr Branimir Nestorović direktan produkt SNSrbije, njegova pojava i uspeh na ovim izborima pokazuju koliko su ljudi duboko ogrezli u paranoidno razmišljanje o svemu što postoji.

I vrapci na grani znaju da je dotični profesor i lekar velepoznat po svom eskcentričnom ponašanju i prosipanju svakojakih teorija zavera u vezi sa postojanjem ovog sveta i samog čoveka.

No, čitava ta višeslojnost naše propasti se upravo odražava kroz političku scenu u kojoj je sasvim korektno dati svoj glas mafijašima, manijacima, bitangama sa tribina i ispred dragstora, raznoraznim secikesama, ratnim huškačima i zločincima, siledžijama, psihopatama, silovateljima i pedofilima, plaćenim, masovnim & serijskim ubicama.

Mnogi će sada skočiti i reći da bi to sve bilo drugačije kada bismo imali slobodne medije sa nacionalnom frekvencijom, ali bi to bio samo odraz površnog razmišljanja.

Jer, ovde ovakvo stanje uma već odavno traje, samo je dolaskom Aleksandra Vučića na vrh piramide to sve dovedeno do savršenstva.

To stanje uma počiva nad sistemom vrednosti u kojem je naznačeno da su nasilje, strah, patnja i bol glavne stvari po kojima bi trebalo da se živi.

Hajde da ne zaboravimo da su se godinama drmusali bedemi Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci, dok je Tomislav Nikolić žario i palio sa radikalima.

Ljudi su i nakon silnih krvoprolića, ratova i zločina glasali za one koji za sve to i odgovorni. Dok su sa druge strane glasali za Tadića jer im je obećavao „i Kosovo i Evropu“.

Dakle, da ne dužimo, ovde ljudi već decenijama glasaju za jedan te isti sistem vrednosti – ponekada je on mekši, a većinom tvrđi – ali se upravo uobličava u naprednjačkoj vladavini.

Ne može se reći da ljudi žele da životare u ovom kazamatu, ali ne može se takođe ni misliti da bi u par poteza se ovde sve promenilo, kako to zamišlja krugdvojkaška družba. Iskonske promene u ovoj zemlji iziskuju jedan totalni restart svega.

Taj konačni obračun sa skoro četrdesetogodišnjim Novim Srpskim Poretkom, koje ovo društvo davi i vuče ka dnu.

Daleko smo još od toga, ali svakako je važno biti svestan u kakvom mračnom vilajetu živimo.