Kad se "rijeka slobode" izlije pred vratima Beograda

Piše: Dinko Gruhonjić

Prođoše još jedni izbori u vučićevskoj Orvelovštini poznatijoj pod imenom Srbija: Ministarstvo istine proglasilo je pobednike. Sve se odigralo onako kako je bilo i očekivano: od 2012. godine i dolaska “naprednjaka” na vlast ovde je suspendovana jedna od retkih preostalih tekovina Petooktobarske plišane revolucije i rušenja Miloševića 2000. godine – slobodni izbori. To su oni izbori na kojima vlast može da bude smenjena. Samo je naivan, neobavešten ili pokvaren čovek mogao očekivati bilo šta drugo od ovoga što smo opet dobili. Slobodni radikali iz tzv. SNS-a jedino to i znaju da rade, poput svakog drugog nasilnika: da prete, ucenjuju, po potrebi izmlate, a iznad svega – da korumpiraju koga stignu. A ljudi su kvarljiva roba, lako posrnu pred iskušenjima. O tome, na primer, svedoče brojni preletači iz bivše vlasti, koji su neretko upravo mastermajndovi Vučićevih prevara.

Ove izbore je tražila “proevropska” opozicija. I dobila ih je. I izgubila ih je. Opet. Nikako da dobijemo odgovor na krucijalno pitanje: da li ta opozicija zapravo uopšte želi da dođe na vlast? Po svemu sudeći – ne želi, posebno ne na državnom nivou, jer ko će da se bakće sa Kosovom, Rusijom, Kinom, Zapadom, srpskim svetom…, kad Vučić to sasvim dobro radi, bolje nego bi oni ikada mogli. Dobro, možda bi mogli da uzmu Beograd, eto da se malo namire, pa će onda polako, odozdo prema gore. A u međuvremenu, i nakon ovih izbora, kao i nakon svih prethodnih poraza, nije izostalo traženje petokolonaša, izdajnika i krivaca za novi debakl.

‘Rođaci sa sela’

Ovaj put, to su tzv. prekodrinski Srbi, “rođaci sa sela”, kako im tepa beogradska čaršija. Naime, oni su organizovano dolazili da glasaju u Srbiju, a sve su prilike – i prilično masovno u Beograd, gde su protivpravno glasali na lokalnim izborima. Što bi rekao Radovan Treći: Ajde!? Ništa novo, dakle, pod kapom nebeskom kad je u pitanju Vučićeva Srbija. Jedino je problem što nije u pitanju samo taj režimski deo “naroda”. Na primer, nije samo Vučić kapom i šakom delio dokumenta “prekodrinskoj braći”. Radio je to, dovoljno smo matori da se sećamo, i “proevropski” Boris Tadić, kao i onaj nezasluženo zaboravljeni glavni izvođač kontrarevolucionarnih radova nakon Petog oktobra, Vojislav Koštunica.

Uskočimo malo u vremeplov i vratimo se u 9. januar 2012. godine. Vest je glasila: “U Republici Srpskoj obeležava se 20 godina od kada je proglašen taj bh. entitet a svečanosti proslave u Banjaluci prisustvuju i predsednik Srbije Boris Tadić i vicepremijer Ivica Dačić. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik odlikovao je Tadića Ordenom Republike Srpske na lenti, na čijoj su poleđini i likovi Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Služena je i liturgija koju je predvodio patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej, koji je rekao: ‘Neka je blagoslovena srpska država Republika Srpska”. Prema protokolu, održana je svečanost dodele odlikovanja na kojoj je najpre ambasador Rusije u BiH Aleksandar Bocan Harčenko Miloradu Dodiku uručio Orden Družbe, kojim ga je odlikovao predsednik Rusije Dmitrij Medvedev.”

Vremeplovom stižemo u bližu prošlost, tamo u 2020. godinu i litijašku kontrarevoluciju u Crnoj Gori, koju je predvodio pokojni notorni mitropolit SPC Amfilohije. U Srbiji – oduševljenje “proevropljana”: oni homeinijevski prevrat nazivaju “rekom slobode” i maštaju o tome kada će se ta “reka slobode” preliti u Srbiju. Konsenzusom beogradske čaršije, za kormilara čamca na reci slobode aklamacijom se, doduše privremeno i neuspešno, bira vladika Grigorije, na čijem je svojevremenom ustoličenju u Diseldorfu bio i Milorad Dodik.

Ostajemo u istoj, 2020. godini, vest je iz novembra meseca: preko noći gomila automobila i autobusa sa tablicama iz Srbije dolaze u Srebrenicu, ljudi izlaze iz njih, vade lične karte i glasaju na izborima. Fotografijom dominiraju automobili iz Beograda. Istorijski Vračar snom mrtvijem spava, ni mukajeta da se osudi Dodikov izborni inžinjering u gradu u kojem je počinjen genocid. Za koji je Srbija, kao prva država u istoriji, osuđena pred Međunarodnim sudom pravde zbog nesprečavanja masovnih ubistava više od osam hiljada Bošnjaka u nekoliko julskih dana 1995. godine. Hej, izborni inžinjering, i to u Srebrenici, i to zahvaljujući glasačima iz Srbije! A “proevropljani” se bili ućutali.

I otkud, kako, majku mu, baš sada “proevropskoj” opoziciji odjednom smetaju svi ti autobusi puni instant glasača iz mile nam i drage srpske republike? Otkud im odjednom smetaju Milorad Dodik i Andrija Mandić na postizbornom slavlju “naprednjaka”? I Dodik i Mandić su deklarisani velikosrbi, ovaj potonji se zakitio i titulom četničkog vojvode. Što im sada smeta Andrija, kojeg su onako zdušno podržavali dok je usmeravao “reku slobode” u Crnoj Gori. A reka rent-a-birača se u tu susednu državu slivala vođena rukama Ace Srbina i Mileta Srbende.

Eh, najlakše bi bilo sada reći: tražili ste – gledajte!

Lako bi bilo i odgovoriti na ovo pisanije izvesne viđenije Beograđanke, artikulatorke finog i pravednog, nadasve moralno vertikalnog sveta: “Zato, drage komšije iz Republike Srpske, Beograd vam ovo neće oprostiti”. Odgovor iz komšiluka bi, naravno, bio sasvim prozaičan, takorekuć revanšistički: “Zato, drage komšije iz Beograda, mi vam iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova nikada nećemo oprostiti šta nam uradiše devedesetih godina”.

I, zaista, ko je od te “proevropske” (kakva je tek ostala, ako je ovo proevropska?) opozicije ikada otvoreno i bez “ali” kritikovao Vučićevu politiku “srpskog sveta”? Ko se od “jevropejskih” opozicionara oglasio povodom “non pejpera” iz novembra meseca, kada su čelnici skupština Srbije, RS i Crne Gore potpisali praktično deklaraciju o ujedinjenju “svih srpskih zemalja”? Pa niko. Okej, da li to znači da se na “srpske zemlje” gleda kao i na “srpsko Kosovo”: može teritorija, ali ne mogu ljudi? Jer ko bi od svih ovih nedavača srpskih kosovskih svetinja pristao na to da im, da zamislimo taj epskofantastični film, kosovski Albanac bude, recimo, premijer Srbije? Pa da Drugi dnevnik na RTS-u počne udarnom vešću: “Premijer Srbije Aljbin Kurti izjavio je danas…” Što bi bilo prilično realno ako bi Kosovo u nekom bunilu odlučilo da se “vrati” u Srbiju, imajući u vidu demografske činjenice.

Može a i ne mora

Čujem ovde u Novom Sadu kako se sada prodaje fora da je glavni grad Vojvodine postao “Oklen siti”. Jer im se, kažu, doselilo previše “ovih iz RS”. Setim se onda da smo se mi u Banjaluci zezali da smo postali Oklen siti” još 1992. godine. I da je iz moga rodnog grada u četiri ratne godine otišlo 100.000 ljudi, koji su proterani ako su bili Bošnjaci, Hrvati, ostali inovernci i neposlušni Srbi. Pre rata je Banjaluka imala 150.000 stanovnika. Pa je posle rata imala 250.000 jer je priliv izbeglica i doseljenika bio ogroman. Računa se da danas u Banjaluci živi tek 16 odsto predratnog stanovništva. A u njemu stoluje Draško Stanivuković, svojevremeno još jedna velika nada “proevropske Srbije”, još jedan meandar one “reke slobode”. Što bi rekao kolega Dragan Bursać: Draško Dodik i Milorad Stanivuković, jer Draško Stanivuković zvuči kao Dodik, razmišlja kao Dodik. Evo kako Draško priča: “Ne priznajem presude Karadžiću i Mladiću”, “U Srebrenici nije počinjen genocid”, “Crnogorci su dio srpskog identiteta”…

Napad opozicije na “rođake sa sela” Vučić je naravno iskoristio da još malo produbi antagonizme u društvu, a i Mile Dodik se nadurio na “proevropljane”, sa kojima je onomad isto fino drugovao i delio stavove, dok su bili na vlasti. Opozicija je nešto promrljala da oni, naravno, poštuju i vole “rođake sa sela”, pardon “Srbe iz RS”, ali da nije bilo lepo od njih da dolaze u Beograd jer tu ne žive. Kao što nije bilo lepo da odavde idu u, na primer, Nikšić i Srebrenicu da “prekrajaju izbornu volju domicilnog stanovništva”, jer tamo ne žive. Ups, tih detaljčića se opozicija u magnovenju nije setila.

Zašto je sve to tako? “Pa zato što se i u Srpskom svetu zna neki red: mi vama treba da određujemo sudbinu, kao nekoj vrsti kolonija, a ne vi nama”, kako je to sa finom dozom ironije primetio kolega Toma Marković.

A Đorđe Stojšić je napisao: “Trideset pet godina Srbija izvozi i razvozi patriote po okolnim zemljama da ‘brane srpstvo’ i utiču na izbore. Za jogurt i balvan revolucije, za mitinge istine, za litije i državne udare. Jedina razlka je što sad ta ista mašinerija to radi u Beogradu”.

Andrej Nikolaidis je još u vreme Borisa Tadića, početkom 2012. godine napisao, pa ga zbog tog teksta zamalo nisu linčovali: “Stroj je, međutim, sklopljen i programiran u Beogradu, odakle se njime i upravlja. Republika Srpska nikada nije bila, niti će to biti, autonomni projekat bosanskih Srba. Ona je dio projekta srpske nacionalističke elite, koja je živa, zdrava, nerazmontirana, na vlasti i više nego operativna – u punom pogonu, dapače”.

Da li se do danas nešto se promenilo?

U Orvelovštini, izbori nisu ni početak ni kraj, već samo beskrajna repriza iste predstave.