Bože, blagoslovi izbornu krađu

Piše: Tomislav Marković 

Nijedna demokratska država nije čestitala Aleksandru Vučiću i njegovim naprednjacima pobedu na izborima. Umesto čestitki, sa svih strana stižu samo kritike, oštre reči, šokiranost i zgražavanje zbog evidentne izborne krađe u režiji vladajuće partije.

Strani posmatrači naveli su čitav niz neregularnosti, kupovinu glasova, migraciju birača iz drugih delova Srbije i Republike Srpske, zastrašivanje i pritisak na glasače, zloupotrebu državnih resursa u predizbornoj kampanji, pritisak na medije, nepoštovanje elementarnih ljudskih prava, kao i prava na slobodno izražavanje.

Suštinu problema možda je najbolje sažela Viola fon Kramon koja kaže: “Srbija nije Rusija, nego kandidat za Evropsku uniju, u njoj očekujemo drugačiji izborni proces”.

Čitavom svetu je jasno da izbori nisu bili ni slobodni ni demokratski, već da se radi o krađi, tačnije o beskrupuloznom razbojništvu i otimačini biračke volje. Kako reče Stefan Šenah, šef delegacije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, “Opoziciji je ukradena pobeda u Beogradu”. A izbori nisu bili ništa pošteniji ni u drugim delovima Srbije, bez obzira na to ko bi pobedio u regularnijim uslovima, krađa je krađa.

Ljubavno pismo predsedniku

Zato ne čudi što Vučiću čestitke stižu isključivo iz zemalja koje se ne mogu podičiti slobodnim izborima i demokratskom kulturom. Do sada su pobedu čestitale Rusija, Kina, Azerbejdžan, Mađarska i Turska, sve jedna demokratija uzornija od druge. Kad ti takve države čestitaju pobedu, to u prevodu na srpski znači: Bravo, majstore! Ala si ih pokrao, svaka ti čast! Vučić odavno ne krije želju da Srbija ne nalikuje na evropske demokratije, već na navedene autoritarne zemlje, pa je logično što odatle pristižu čestitke. Što bi rekla latinska poslovica: Sličan se sličnom raduje.

Pored nedemokratskih režima iz sveta, Vučiću je izbornu krađu čestitala i jedna domaća nedemokratska institucija – Srpska pravoslavna crkva. Vrhovni žrec patrijarh Porfirije nije se oglašavao, zadovoljstvo prenošenja slavljeničkih poruka voljenom predsedniku prepustio je podređenim vladikama. Episkop bački Irinej Bulović posebno se istakao u čestitarskoj delatnosti, uputivši Vučiću pismo gotovo ljubavno, puno nežnih reči i toplih osećanja. Njegovo preosveštenstvo oslovilo je predsednika prisnim tonom – „dragi prijatelju“, poželevši mu “uspeh u misiji očuvanja srpstva i Srbije u teškim okolnostima”.

Božji blagoslov za lopove

Uputio je vladika bački srpskom vasilevsu “srdačne čestitke povodom izbornog trijumfa otadžbinske opcije”, te molitvenu želju da Vučića blagoslovi Bog, lično i personalno. Poželeo je vladika predsedniku “mnogo uspeha u daljem vršenju poverene vam najodgovornije državničke dužnosti u našem vremenu ogromnih izazova i iskušenja sa kakvima je suočena naša otadžbina i srpski narod u celini”. Episkop je jasan: samo SNS je otadžbinska opcija, patriotska, ona koja radi u interesu Srbije, svi ostali su izdajnici, strani plaćenici i izrodi, uključujući i stotine hiljada vernika koji glasaju za opozicione stranke.

Iskušenja kojima je izložen “srpski narod u celini” su valjda antisrpski zakonski propisi koji zabranjuju Srbima iz okolnih zemalja da glasaju na izborima u Srbiji i tako razdvajaju celinu srpskog bića. Zato predsednik Vučić i radi na izgradnji Srpskog sveta kao jedinstvene izborne jedinice u kojoj svako kog kontrolišu naprednjaci može da glasa na tuđem biračkom mestu, e da bi doprineo pobedi otadžbinske opcije. Božji blagoslov koji vladika priziva mogao bi se prevesti na srpski i ovako: Bože, blagoslovi izbornu krađu!

Sergije protiv opozicionih neznabožaca

Episkopu bačkom pridružio se i kolega Sergije, vladika bihaćko-petrovački. On je preuzeo ulogu dežurnih opadača Vučićevih protivnika, preinačivši se u neku vrstu crkvenog Dragana J. Vučićevića. Raspalio je episkop po opoziciji koja se buni što su prekodrinski Srbi uzeli učešća na izborima u Srbiji, jer je savršeno normalno da građani iz Vlasenice ili Sokoca određuju žiteljima Beograda ili Nove Varoši kako će živeti, a svako ko tvrdi suprotno je antisrbin, autošovinista, osoba viđena za odstrel.

Obuzet pravedničkim besom, Sergije je zagrmeo kako “zaboravljaju vođe opozicije u Srbiji da su hiljade srpskih dobrovoljaca, porijeklom iz Like, Bosanske Krajine i Hercegovine, napuštali rad u Americi i odlazili na Solunski front da bi, uključujući se u redove srpske vojske, Srbiji donijeli slobodu”. Ne znam kako to reći nežno, da ne povredimo osećanja čestnjejšeg vladike, ali Prvi svetski rat možda i nije baš najbolji primer za demonstriranje svesrpskog jedinstva. Naime, kao što znaju deca u osnovnoj školi, prekodrinski Srbi su se u tom ratu mahom borili na strani Austro-Ugarske, protiv Srba i ostalih naroda Srbije.

Episkop Sergije odlučno poručuje opoziciji koja se bori protiv Vučića, umesto da sledi svetli primer crkvenih poglavara i sklopi kakav unosan dogovor s gospodarom: “Mi se Srbije nećemo odreći, niti ćemo sebe uskratiti za prava koja nam pružaju specijalni odnosi za koje smo se krvlju izborili, jer bismo se time odrekli hiljada onih koji su tokom 20. vijeka umirali sa nadom u jedinstvo srpskog naroda”. Pa jeste, nisu uzalud srpske snage onomad počinile onolike ratne zločine, etnička čišćenja i genocid da bi se danas tako lako odricali prava da određuju sudbinu braći s ove strane Drine.

Nije loša Sergijeva poslanica “contra gentiles”, protiv opozicionih neznabožaca, ali moram priznati da sam od njega očekivao mnogo više. Ipak je reč o čoveku koji je pre tri godine predsednika Srbije bukvalno proglasio za Hrista, pa je iz dubine mističkog zanosa zavapio: “Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje!” Razumem koristoljublje, simfoniju države i crkve, sve je to jasno, ali episkopi SPC bi mogli bar malo da glume da su vernici, hrišćani, Božji ljudi. Ne mora da bude ni ubedljivo, slobodno neka šmiraju, ali bi mogli bar da održavaju nekakav privid postojanja crkve.

Reforma Božjih zapovesti

Liberalni krugovi stalno kritikuju Srpsku pravoslavnu crkvu zato što čak i ne pokušava da se reformiše i prilagodi savremenom svetu. Lepo je videti da je ta kritika doprla do umova i srca pojedinih visokih članova crkvene jerarhije, pa su konačno udarili u reformu, počevši od osme i desete Božje zapovesti koje sada glase “Ne kradi, osim ako to nije neophodno zarad pobede na izborima”, odnosno “Ne poželi ništa što je tuđe, osim njegovog glasa i biračkog prava”. Ruku na srce, reformisanje Božjih zapovesti počelo je još devedesetih godina, prva na udaru se našla šesta zapovest koja je u reformisanom obliku glasila: “Ne ubij, ako ti savest nije mirna pred tvojom nacijom”.

Verujem da su episkopi bili iskreni u čestitkama Vučiću na izbornom trijumfu i u napadima na njegove protivnike kojima smeta razbojnička otimačina glasova. Mislim da su vladike čak i pomalo zbunjene samim postojanjem izbora, jer ništa slično nemaju u ličnom iskustvu iz crkvenog života. Naime, vernici ne biraju ni sveštenike, ni episkope, ni patrijarha, niti se išta pitaju za to ko će rukovoditi crkvom. Nema u crkvi demokratije, već članovi jedne male grupe povlašćenih muškaraca biraju jedni druge na episkopske funkcije, a potom biraju patrijarha iz sopstvenih redova.

Svaki episkop ima apsolutnu vlast u svojoj eparhiji, pa rukopolaže sveštenike, đakone, igumane i ostale služitelje po sopstvenoj volji. Da se episkopi pitaju, država bi kopirala crkveni izborni model, pa bi lepo visoki funkcioneri Srpske napredne stranke birali jedne druge za najviše državne funkcije, bez ikakvog upliva biračkog tela. Uostalom, šta ta biračka pastva uopšte ima da se pita za to ko će njome vladati?

Crkva protiv građana

Crkvena jerarhija je već decenijama bliska državnim vlastima, a crkva služi kao jedan od glavnih stubova na koji se oslanja svaki vlastodržac. Tokom naprednjačke vladavine postajalo je sve očiglednije da vrh crkve ne stoji na strani vernika, već da se stavio u službu onih koji vernike izrabljuju, zlostavljaju, pljačkaju, ponižavaju i uskraćuju im osnovna ljudska prava. Uprkos crkvenoj izdaji sopstvene pastve, građani Srbije i dalje imaju veliko poverenje u crkvu, što bi se moglo pripisati duboko ukorenjenom tradicionalizmu i konzervativizmu naše sredine koja se ne obazire previše na činjenice, pogotovo kad su neugodne i kvare ustaljena verovanja i običaje.

Sada je postalo očigledno da su crkveni funkcioneri otvoreno stali protiv građana sopstvene zemlje, od kojih su mnogi pravoslavni vernici. Građani su ogorčeni, ljuti, besni i pobunjeni protiv onih koji su im pokrali glasove, a crkveni jerarsi mirno čestitaju izbornu pobedu lopovima, kao da se ništa neobično nije dogodilo. Građani svakodnevno protestuju ispred Republičke izborne komisije, pobunili su se studenti koji prave blokade, opozicioni poslanici štrajkuju glađu, ljudi se bore za svoje biračko pravo, protiv vlasti koja uništava osnove demokratije – a episkopi drže stranu haramijama. I policiji koja surovo premlaćuje pobunjene demonstrante.

Za vladiku Irineja Vučić nije vrhovni kradljivac, već “dragi prijatelj”. U odsudnom istorijskom trenutku, kad se odlučuje o biti ili ne biti demokratije u Srbiji, kad se građani bore za svoja osnovna ljudska prava, vrh SPC-a se dobrovoljno stavio na stranu organizovane kriminalne grupe koja pljačka narodnu volju. Nije nam samo država uzurpirana, već i crkva. Zato što su građani i vernici to dozvolili. I samo od njih zavisi da li će se to promeniti.