Kišjuhas: Srpski majdan?

Autor: Aleksej Kišjuhas

Bauk Majdana kruži Srbijom. O ozloglašenom Majdanu izdašno govori vlast, a ponajpre sateliti vlasti: onaj Nestorović i njegov reakcionarni pokret „najsmešnijih doktora“, ona Milica i njeni neoradikalski Zavetnici, te tušta i tma proruskih analitičara po ružičasto-srećnim televizijama.

Ista putinoidna priča bila je aktuelna i tokom protesta Srbija protiv nasilja u maju i junu, kad je vlast horski poručivala da je u pitanju „pokušaj obojenih revolucija“ i da „neće biti Majdana u Srbiji“. I kao da je to nešto kvarno i skaradno.

Pa Vladimir Đukanović, taj nezvanični glasnogovornik ideologije naprednjaka, na Iksu komotno ističe da „revolucije nikad ništa dobro nisu donele“. Znači, ništa Američka i Francuska revolucija (a Oktobarska? Kubanska? Industrijska?), ništa čak ni srpski ustanci ili Srpska revolucija po Rankeu. Ma kakvi, deder samo ruskog mira (sveta) i nasušne stabilnosti.

Dok o svemu tome ofarbanom i majdanskom, srpske vlasti obaveštavaju „sestrinske službe sa Istoka“ i što se iznosi medijski zvanično i bez naročitog blama. A Majdan je simbol vaskolikog zla i naopakog jedino za Rusiju i Vladimira Putina, a ne i za Evropu i slobodni svet.

Babaroga

Za našeg ubogog i sirotog Petra Petrovića sa uplatnice, Majdan ovako postaje babaroga, bez da o njemu nešto i zna. U pitanju je nešto opasno i mrsko ukrajinsko, jer tamo su rat i krvoproliće.

I što jeste razumljivo nakon tri decenije ratova, prevrata, kriza i čuda u našoj Republici. Naš čovek tada zaista želi samo da se iznova ne zlopati pod pendrekom na ulici ili mobilisan pod kuršumima na frontu.

O Majdanu se zato lupeta poput čuvenog mitraljeza po diviziji, dok se konzumenti tabloidnih novina i televizija otvoreno plaše haosom i građanskim ratom. Međutim, šta je to ako ne ažurirana ideologija Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, odnosno jedno „Sile haosa i bezumlja“ 2.0? Omladina se još nije rodila ili prohodala, a stariji su zaboravili ili pristali na taj ponovljeni udbaški narativ: „šačice demonstranata“ su „domaći izdajnici i strani plaćenici“, te „kamarila bestijalne NATO soldateske“. Dokle više, dosta je bilo i bogu i dogođenom narodu?

S tim u vezi, bauk Majdana je samo maska, krinka ili mimikrija. Na stvarnom udaru su revolucija Petog oktobra i politike Demokratske opozicije Srbije (DOS) od aktuelne i antizapadne kontrarevolucije. Spomenuti Vladimir Đukanović je tu bio krajnje iskren: „U svakoj revoluciji, najveća čast je biti kontrarevolucionar“.

Samo par nedelja nakon masovnih ubistava u Ribnikaru i Mladenovcu, formalni predsednik SNS Miloš Vučević demonstrantima poručuje „Šestog oktobra neće biti“. Ili, Branimir Nestorović za novogodišnje (naravno) Večernje novosti sledeće: „Pokušavaju da nam opet prodaju Peti oktobar“. Zašto kažemo Majdan a mislimo na Peti oktobar?

Nebeska stotina

Stotinu mu ofarbanih revolucija, šta je uopšte bio taj zloglasni Majdan? Bilo je to ovako, pa i neobično važno.

U novembru 2013, EU je sa Ukrajinom nastojala da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju ili famozni SSP kao prvi korak ka članstvu (uzgred, SSP između EU i Srbije je potpisan 2008, a stupio je na snagu takođe 2013).

Međutim, po direktnom nalogu Kremlja, ukrajinski i proruski predsednik Viktor Janukovič – naprasno odbija da potpiše ovaj Sporazum.

Umesto toga, Janukovič zagovara još bliže veze sa Rusijom i pristupanje onoj Evroazijskoj uniji (uzgred, sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske unije potpisan je 2019, a stupio je na snagu 2021; i bez naročitog odijuma javnosti).

Iz tih razloga, demonstranti se okupljaju na kijevskom Trgu nezavisnosti i protestuju protiv Janukoviča, zahtevajući demokratiju i evropski put Ukrajine.

Protesti su trajali oko tri zimska meseca (kao i protesti protiv izborne krađe 1996-1997 u Srbiji), od novembra 2013. do februara 2014. Hiljade Ukrajinaca su danonoćno kampovali na ovom Trgu, uz barikade, političke govore, muzičke koncerte i slično.

U jednom novogodišnjem trenutku, na ulicama Kijeva bilo je i oko 400.000 do 600.000 ljudi, uz sveprisutne zastave EU. Usledio je brutalan odgovor i represija režima – masovna prebijanja i pendrečenja, a zatim i gola ubistva demonstranata od policijskih snaga.

Situacija je kulminirala 18-20. februara 2014, kad hiljade demonstranata kreću ka Skupštini, a režim je upotrebio silu – automatske puške i snajpere. Za tri meseca protesta, ubijeno je 108 demonstranata i 13 policajaca.

Ove žrtve se danas u Ukrajini nazivaju Nebeskom stotinom, a mnogi se i trenutno vode kao nestali.

Do preokreta je došlo kad su, pod pritiskom građana i nasilja na ulicama, pojedini poslanici Janukovičeve partije – promenili stranu.

Izabrana je prelazna vlada, predložene ustavne reforme, izglasano nepoverenje Janukoviču, i usvojeni zakoni koji povlače policiju sa ulica Kijeva. Janukovič je isto veče pobegao iz zemlje u (naravno) Moskvu.

U Ukrajini, ovaj događaj se naziva Revolucijom dostojanstva, a ne Majdan. Zato što reč majdan na ukrajinskom naprosto znači – trg, po Trgu nezavisnosti (Majdan Nezaležnosti) u Kijevu gde su protesti održavani.

I koji je tada nezvanično prozvan Trgom Evrope, odnosno Evromajdan. Ima neke ironije u činjenici da su narajcani protivnici Majdana u Srbiji zapravo protivnici – trga, agore ili foruma. A zapravo protivnici legitimne borbe ukrajinskog naroda protivu korumpirane, autokratske, proruske i antievropske vlasti.

Dakle, direktni povod za ove masovne proteste bio je – zahtev za pridruživanje Ukrajine Evropskoj uniji. Ukrajinci su tada hrabro zahtevali i vladavinu prava, slobodu govora, borbu protiv korupcije, prekid ruskog uticaja, odnosno Ukrajinu na Zapadu.

I što je prirodno razgnevilo Putina. Pa je samo pet dana nakon Revolucije dostojanstva, ili pobede prozapadnih snaga i proterivanja Janukoviča, Putin napao Ukrajinu i anektirao Krim. Ali Majdan je opet bio velika, iako veoma krvava, pobeda proevropske opozicije. I zato toliko smeta i Putinu i srpskim putinoidima.

Drugim rečima, Majdan uopšte nije sinonim za izazivanje haosa, bezumlja i krvoprolića sa Zapada, kako se to spinuje po režimskim medijima. Suprotno tome, Majdan je sinonim za direktno rusko mešanje, grubo nasilje i vojnu invaziju zbog odvažne odluke građana Ukrajine da krenu evropskim putem.

Revizija 5. oktobra

I zato je svaka sličnost između raznih protesta u Srbiji (Protiv diktature 2017, 1 od 5 miliona 2018-2020, Srbija protiv nasilja 2023) i Revolucije dostojanstva ili Majdana u Ukrajini krajnje površna, kilava ili nepostojeća.

Priprosta fantazija, ali i aktivna revizija one stvarne revolucije Petog oktobra. Za prethodnih deset i više godina, opozicija i građani Srbije tačno nijednom nisu ustali zbog puzajućeg odustajanja vlasti od Evrope, odnosno proruskog zaustavljanja evrointegracija Srbije, a što je bio ključni uzrok za Majdan.

Ili zato što godinama ne otvaramo, a kamoli zatvaramo pregovaračka poglavlja sa EU. Koga briga za to? Dok režimska poruka „Neće biti Majdana u Srbiji“ znači samo jedno: da neće biti smene proruske vlasti u Srbiji.

Suprotno Ukrajini, opozicija i građani Srbije uopšte ne protestuju zbog galopirajućeg približavanja Rusiji i ruskog uticaja u Srbiji, već jedino sproću vlasti Aleksandra Vučića.

Političko liderstvo srpske opozicije ne ističe zahteve za evrointegracijama, već radije beži od Evrope poput političkih vampira od Sunca i belog luka. I mahom nastoji da se dodvori Rusiji još brže, jače, bolje od vlasti, pa ne propušta da kritikuje Evropsku uniju i Sjedinjene Države u paketu sa Vučićem.

I zato su toliko neuspešni, bezidejni i neubedljivi. Za razliku od Euromajdana, zastave Evropske unije na protestima su nepostojeće ili se smatraju provokacijom.

Za razliku od Ukrajine, u Srbiji (više) nema stotina hiljada ljudi koji će demonstrirati i dobijati pendreke po kičmi u ime Srbije u Evropi, i Srbije kao dela sveta.

Zato nema i neće biti stvarne obojene revolucije, osim kao još jedne medijske babaroge za politički malodobne.

Zato od srpskog Majdana nema ništa.