Zašto bismo pamtili one koje smo pobili?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Dobrica Bećković Štula de Ćosić fon Vučelić Baletić el Krestić Antonić i Raković od Bačve (otac, majka, stric, ujak, tetka, bratanac, sinovac, šurak, jetrva, pašenog, čukundeda, askurđel, kurajber i, nadasve, svastika nacije) svake godine krajem januara dobije izliv besa povodom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta. Sve mu ide na živce, a pogotovo izjave nemačkih zvaničnika.

Ko o čemu, Nemci o tome kako je Nemačka večno odgovorna za zločine nacional-socijalizma, za žrtve tokom Drugog svetskog rata, a pre svega za Holokaust. Takve reči unose duboki tektonski nemir u njegovu jednostavnu srpsku dušu nesklonu etičkim finesama. Sedi Štula de Ćosić fon Vučelić ispred malog ekrana TV prijemnika ili za kompjuterom i svađa se sa mašinom, posredno se obraćajući nemačkoj javnosti.

Izuzeci od pravila

Dođe mu da im objasni neke elementarne pojmove glede zločinačkog nasleđa, traumatične nacionalne istorije i tzv. suočavanja sa prošlošću. Nacilja Baletić el Krestić Antonić i Raković kancelara ili nekog od nemačkih ministara, pa raspali: Masovne zločine i genocid počinili su necenjeni pojedinci iz vašeg cenjenog naroda, neki patološki slučajevi, izuzeci od pravila, ne može nikako čitav narod da snosi odgovornost za njihova nedela, a još manje država koja nema nikakve veze sa davnom prošlošću od pre mnogo decenija.

Ako Srbija nije odgovorna za zločine iz devedesetih godina prošlog veka, koji su se dogodili takoreći juče, ako smo mi nevini da neviniji ne možemo biti, kako Nemačka može da bude odgovorna za nešto što se desilo u davna, pradavna vremena? Tu nema ni trunke zdrave logike.

Umesto da se okrenete budućnosti, da okrećete pedale na biciklu napretka, kako to pesnički slikovito a tehnološki inventivno govore srpski političari, vi srljate u rikverc, u pravcu impefekta i pluskvamperfekta, ostajete zarobljeni u istoriji koja je definitivno i neopozivo minula. Kakav crni dan sećanja na žrtve!? Naš omiljeni praznik je Dan zaborava žrtava, svečano ga obeležavamo 365 puta godišnje, ponekad i 366 puta, kad je godina prestupna.

Dobrica Bećković Štula de Ćosić postaje ozbiljno zabrinut za sudbinu Nemačke. Ako ovako nastave, nema im spasa, ni bog im neće pomoći. Kad bi se Srbija rukovodila njihovim primerom i okretala leđa sadašnjosti da bi se zamajavala ružnim stvarima iz prošlosti, koje se možda čak nisu ni desile, mi nikada ne bismo bili stabilna, prosperitetna zemlja u kojoj su čak i mrtvaci toliko živahni da redovno glasaju na svim izborima.

Prošlost je prošla

Ne može Ćosić fon Vučelić Baletić el Krestić čudom da se načudi skandaloznim izjavama, najviše mu ide na živce kad neki zvaničnik prozbori kako se Nemačka suočava sa svojom istorijom i pri tome ništa ne zataškava, niti potiskuje. Pa dobro, zar ti Nemci misle da jedan pošten narod nema pametnija posla nego da se po ceo dan suočava sa sopstvenom prošlošću? Prošlost je prošla, sama reč kaže, jezik je valjda pametniji od svih nas, i umesto da je ostave tamo gde joj je mesto, u ništavilu, u mutnom bezdanu, u magli neizvesnih fakata i slobodnih interpretacija, oni izvlače povest na svetlo dana i njome bodu oči onima koji bi najzad da zažmure i malo odremaju nakon napornog radnog dana.

Otac nacije je iznenađen i duboko uvređen činjenicom da nemački zvaničnici neprekidno blate svoju zemlju i svoj narod, kao da su najokoreliji autošovinisti. Koriste ti zabludeli Nemci svaku priliku da istaknu kako činjenicu da je Nemačka odgovorna za zločine tokom Drugog svetskog rata treba iznova ponavljati svakoj generaciji kako rasizam i antisemitizam više nikada ne bi imali nikakve šanse. Nisu Nemcima dovoljne reči, već su prešli i na dela, pa širom čitave zemlje masovno demonstriraju protiv desnog ekstremizma.

A na čemu, pita se svastika nacije, da vaspitavamo mlade generacije na kojima Srbija ostaje? Kako da od mladih, dezorijentisanih ljudi u bespućima otuđene civilizacije napravimo poštene navijače i poslušne podanike koji će biti spremni da brane svoju napaćenu otadžbinu? Ako tim zbunjenim junošama oduzmemo rasizam, antisemitizam i podrazumevajući nacionalizam, šta im ostaje? Koga će da mrze? Na čemu će da utemelje svoj identitet?

Za razliku od Nemaca, mi brinemo za našu mladost koja je najveće bogatstvo ove zemlje i ne teramo je da se oseća loše zato što su neki pripadnici njihove nacije okrvavili ruke, naprotiv. Naši mladići i omladinke su ponosni na svoje heroje koji su se sticajem nesrećnih okolnosti obreli u haškom kazamatu, ali čak i tamo, na rezervnom položaju, brane svoju državu i narod.

Srbija se saginjati neće

Kleveću tako nemački političari čitav jedan narod i njegovu državu, i to bez ikakvih posledica po sopstvene funkcije i karijere. U Srbiji su i mnogo niži činovnici, za neuporedivo benignije izjave, u roku odmah i sad leteli sa svojih radnih mesta. Pa nije naš narod lud da plaća one koji ga kleveću i leševe mu podmeću! Jedva trpimo i ovo šake plaćeničkog jada što se kurobeca po marginalnim medijima i romori o nekakvom fiktivnom udruženom zločinačkom poduhvatu, o nepostojećim logorima, o hladnjačama za prevoz leševa koje niko nikad nije video a kamoli vozio, o priviđenjima u obliku masovnih istrebljenja nesrba, o odgovornosti vrha države za navodna etnička čišćenja i još navodniji genocid, i sličnim podmuklim izmišljotinama izopačenih umova.

Nismo valjda jeli bunike, pa da se bavimo takvim zaludicama, da priznamo ono što smo počinili i da prođemo kao Nemačka! Da moramo posle ne godinama, ne decenijama, ne čak ni vekovima (što je najmanja mera vremena kojom operišemo, takav smo narod, širokog dijahronog zamaha), već večno, kao što Nemci lupetaju i živi ostaju, da budemo odgovorni i da se izvinjavamo kojekakvoj boraniji samo zato što smo je malo ubijali! Neće moći ove polarne noći! Srbija se saginjati neće!

Odavno je Dobrici Bećkoviću Štuli de Ćosiću fon Vučeliću očigledno da nemački zvaničnici imaju demonsku prirodu, do balčaka ogrezlu u stereotipne poglede na suštinska nacionalna pitanja, do grla pogruženu u prelesti kneza ovog sveta. Da im zvanična verzija istorije - koju nameću svetski centri moći - nije mozak popila, uvideli bi da ni Hitlerov režim nije bio tako loš kao što se priča, ništa u istoriji nije apsolutno crno niti devičanski belo, taj pojednostavljeni pogled na svet odavno je završio na otpadu izraubovanih ideja, samo im to očigledno niko nije javio.

Neko je oklevetao Hitlera

Mi Srbi smo lepo dočekali tzv. nemačkog okupatora, domaćinski, kako i dolikuje narodu koji je širom sveta i okoline poznat po natprirodnoj gostoljubivosti. Novi poredak smo prihvatili oberučke, nedićevci, ljotićevci i četnici su se utrkivali ko će vernije i prilježnije da služi novom gospodaru, koncentracioni logori na Starom Sajmištu, Banjici, u Jajincima radili su kao sat, tako da nije nimalo slučajno što je Beograd već 1942. godine bio judenfrei.

Odlazak nacista iz Srbije nikad nismo prežalili, jer je posle toga usledila zločinačka komunistička okupacija pod kojom smo roptali pola veka, nismo mogli ni krsnu slavu da slavimo kako pravoslavcima dolikuje, ni u litiji gradom da hodimo i litanije pojemo, ni četničke pesme u kafani da pevamo, nismo smeli ni da kažemo da smo Srbi, a kamoli da ubeđujemo druge narode da su Srbi ili, daleko bilo, da prikoljemo nekog Muslimana ili Hrvata. Da, nije bilo ni višepartijskog sistema ni slobodnog tržišta. Strava i užas u zemlji meda i mleka.

Naš sveti vladika Nikolaj Nož-Žički Velimirović imao je samo reči hvale za vođu Trećeg Rajha, poredio ga je sa svetim Savom, a poznato je da svetitelji ne greše, pogotovo pravoslavni srpski svetitelji. Na kraju krajeva, protiv Hitlera ne postoji pravosnažna presuda, baš kao ni protiv Slobodana Miloševića, tako da njegova krivica nikad nije zvanično dokazana. Mi smo, kao nadnaravno pravdoljubiv narod, uvek bili pristalice prezumpcije nevinosti, kako za žive tako i za mrtve. Da parafraziram najvećeg pisca među piratima - neko je oklevetao Hitlera. Istorijska istina nije zapečaćena jednom zauvek, nove činjenice stalno izlaze na videlo, pojavljuju se sveža tumačenja neopterećena crvenim ideološkim nasleđem, odrastaju nove generacije istoričara koje imaju svoje, originalne poglede na uštogljenu predstavu o prošlosti. Sve zavisi od ugla posmatranja, realnost je ionako gola konstrukcija.

Istraživački rad mašte

Pogledajmo, recimo, slučaj Draže Mihailovića. Pola veka se verovalo da je u pitanju ratni zločinac, a onda su naši pisci i istoričari u saradnji sa brojnim publicistima, mukotrpnim istraživačkim radom mašte, dokazali da je Čiča bio heroj. O tome sad i vrapci na granama cvrkuću, i deca pišu knjige, snimaju se filmovi i televizijske serije kako bi zacementirali novu verziju istorije četničkog pokreta.

Da su oni nesrećnici u Nemačkoj imali nekoliko intelektualnih gromada teškog formata, danas sigurno ne bi lupetali gluposti i sramotili svoj narod. Sve što bi prosečan askurđel srpske nacije imao da poruči zabludelim Nemcima povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta staje u tradicionalnu narodnu kletvu koju smo izmislili pre neki dan: Ko se sa zločinačkom prošlošću suoči, dabogda mu iz duplji ispale oči!