Plivanje za Bogojavljenski krst, drevna tradicija stara 19 godina

Piše: Tomislav Marković


Nematerijalno kulturno nasleđe, takozvana živa tradicija, prenosi se s kolena na koleno, čuva i neguje u okviru određene zajednice. Tu spadaju usmene tradicije, narodne igre, stari zanati, rituali, praznici, znanja o lekovitom bilju i slični elementi drevne baštine.

Države brinu o svom kulturnom nasleđu, kako materijalnom tako i nematerijalnom, ali postoji i internacionalna dimenzija te delatnosti. Tako je UNESCO formirao listu nematerijalnog kulturnog nasleđa da bi obezbedio bolju zaštitu žive baštine i proširio svest o njenom značaju. Iz Srbije na ovoj listi su se našli: krsna slava, kolo, pevanje uz gusle, pravljenje šljivovice i zlakuska lončarija, posebna tehnika izrade posuđa od gline stara četiri stoleća.

O očuvanju baštine u Srbiji brine Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe, koji deluje pri Ministarstvu kulture. Njihova lista je znatno šira, na njoj se mogu naći đurđevska molitva, klesarski zanat, pirotsko ćilimarstvo, ojkača, pravljenje kajmaka, kazandžijski zanat, zdravice, tkanje bošči, sklapanje kumstva i pobratimstva, ćurčijski zanat i slični delovi folklora i kulturnog nasleđa. U decembru je Nacionalni komitet na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa uvrstio i plivanje za Bogojavljenski krst.

Drevni narodni običaj

Bilo je zaista krajnje vreme, ne znam šta su do sada čekali. Golišavi pravoslavci koji se svakog 19. januara, uz blagoslov nadležnog arhijereja, brčkaju u ledenoj vodi, nadmećući se ko će pre stići do osveštanog krsta da bi se pokazali kao pravi spartanci i obezbedili Božji blagoslov za svaki boljitak i napredak – to je drevni narodni običaj koji seže u duboku prošlost. Dobro, možda ta prošlost i nije tako duboka i daleka, ali se u javnosti o ovom običaju konstantno govori kao o srpskoj tradiciji, pa je logično pomisliti da je star bar koji vek. Kako bi se inače našao na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa?

Na pomenutoj listi dato je i objašnjenje ovog drevnog narodnog običaja. Nacionalne komitetlije lepo kažu da je to “običaj plivanja za krst na praznik Bogojavljenja, kojim se obeležava dan Hristovog krštenja”, a potom pojašnjavaju: “Običajna praksa obuhvata plivanje u ranim jutranjim satima, najčešće u rekama, kako bi se doplivalo do krsta koji se nalazi u vodi. Krst se, po pravilu, postavlja na udaljenosti od 33 metra, što simbolizuje godine Hristovog života. Verovalo se da će onaj ko se okupa u hladnoj reci biti zdrav i napredan tokom godine”.

Da, verovalo se, lepa konstrukcija, efektna, primerena govoru o starostavnim običajima i tradicijama. U davna, pradavna vremena verovalo se nekada u veštice, verovalo se u vukodlake, verovalo se i u salivanje strave, a verovalo se i da plivanje za časni krst plivačima obezbeđuje zdravlje i napredak. Takve prastare sujeverice ponegde su se sačuvale i do dana današnjeg.

Tradicija iz dalekog 21. vijeka

Komitetlije dalje kažu da je običaj “evidentiran i identifikovan u Čačku, a prisutan je na teritoriji cele Srbije”. Dobro, znamo da se diljem Srbije pliva za časni krst, mediji o tome redovno izveštavaju. Nego, da vidimo koliko se dugo ovaj običaj praktikuje u Čačku, gde su ga etnolozi evidentirali, identifikovali i na osnovu toga uvrstili u nematerijalnu baštinu. Mediji izveštavaju da se ove godine u Čačku održalo devetnaesto plivanje za Bogojavljenski časni krst. Devetnaesto? Samo malo, da izračunam. Nemoguće. Da proverim još jednom, ovog puta uz pomoć digitrona. Neverovatno.

Kako god okreneš, ispada da je u Čačku drevni običaj bogojavljenskog plivanja prvi put održan 2006. godine. Dakle, reč je o drevnoj, prastaroj srpskoj tradiciji iz dalekog, gotovo zaboravljenog 21. veka. Igranje tetrisa je kudikamo starije od ovog vremešnog adeta, u odnosu na bogojavljensko plivanje tetris je Metuzalem. Kad se uporedi sa brčkanjem za Bogojavljenje, čak je i postovanje na društvenim mrežama arhaičnija srpska tradicija.

Pa, sama reč nasleđe podrazumeva da nešto nasleđujemo od prethodnih generacija, od predaka, neku zaostavštinu, baštinu, tekovinu, amanet, legat, ostavštinu. Kako na listu nasleđa, svejedno kakvog, može da uđe nešto što nismo nasledili od predhodnih naraštaja? Pa većina studenata je starija od običaja koji je uvršten na listu nematerijalne kulturne baštine.

Stare novotarije

Radi se o tipičnom primeru, što bi rekao Erik Hobsbaum, izmišljanja tradicije. Nekada su se ljudi trudili da bar izmišljena tradicija deluje ubedljivo, da drugi poveruju kako je reč o nečemu starinskom, drevnom, vajkadašnjem. Kada je škotski pesnik Džejms Makferson izmislio Osijanove pesme, nije obnarodovao kako je reč o stihovima koje je on sam sređivao, smišljao i dopisivao, već je tvrdio da se radi o davnašnjim epskim pesmama. Poenta izmišljene tradicije i jeste u tome da zajednica masovno poveruje kako se radi o nečemu što potiče iz arhajskog doba. Zato kad Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe stavi na listu manifestaciju staru 19 godina, to deluje kao parodija.

Doduše, u javnosti postoji raspoloženje za takve oksimoronske akcije. Ove godine na Bogojavljenje kolona vozila nakićena barjacima prošišala je Beogradom, uz glasno trubljenje, a mediji su se odmah zapitali da li je to neka “nova tradicija”. Tim rečima. Prošle godine su kolone kamiona okićenih badnjacima, takođe, defilovale po Srbiji, a mediji su izneli istu pretpostavku – da se radi o “novoj srpskoj tradiciji”. Ako tradicija može da bude nova, onda ovde može da bude reč i o nečemu drugom, recimo o staroj novotariji, drevnoj aktuelnosti, novopečenom antikvitetu ili friškoj starini.

Čak i da ne znamo da je plivanje za Bogojavljenski krst novotarija uvedena, takoreći, juče (doduše malo ranije nego što komitetlije konstatuju, najverovatnije se upražnjava od 1999. godine), očigledno je da nije reč o starom narodnom običaju. Narodni običaji potiču odozdo, iz naroda, što i sama reč kaže, a u manifestaciju bogojavljenskog plivanja uključeni su državni organi, vojska i žandarmerija, crkva, država, te cela medijska mašinerija. Običaji se ne uvode odozgo, već dolaze iz baze. Pritom je reč o manifestaciji koja je uvezena iz Rusije i modifikovana za domaće potrebe. Rusi se za Bogojavljenje potope tri puta u ledenu vodu i to je sve, nema takmičarskog dela.

Hrišćani i spartanci

Da nije reč o iskonskom hrišćanskom običaju, svedoči sama priroda manifestacije. U tradicionalnom pravoslavnom hrišćanstvu prisutan je potpuno drugačiji, dijametralno suprotan odnos prema telu od ovog koji se manifestuje na plivanju za časni krst. Hrišćanstvu je primereniji asketski odnos, ono se bori sa telesnim porivima; ispošćeno, mršavo telo – to je ideal. Telo oblikovano u teretani, usredsređeno na fizičku snagu i oblikovanje mišića – moglo bi samo da sablazni svakog srednjovekovnog svetitelja.

Hrišćanstvo je na sportska takmičenja gledalo kao na ispraznu zabavu koja je pogubna za dušu i njeno spasenje. Pogledajte kako izgledaju tela svetitelja na pravoslavnim ikonama i freskama, gde su prikazana iz perspektive carstva nebeskog – nema nijednog nabildovanog sveca, niko od njih nije sportski tip, već su mahom ispijeni i koštunjavi. Hrišćani i spartanci nisu baš ista vrsta ljudi.

Izmišljači tradicije nimalo se ne obaziru na očiglednu komičnost stavljanja plivanja za Bogojavljenski krst na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, između nečega što se zove mavanje kumbare (“paljenje obrednih vatri, koje se odvija kao sastavni deo običajno-obrednih radnji u okviru praznovanja Belih poklada”) i sviranja na tamburicama/samicama. Celokupna kulturno-ideološka mašinerija stavljena je u službu izmišljanja srpske autentičnosti i formiranja novog nacionalnog identiteta presvučenog lažnom patinom.

Zanemarena baština

Ako je već plivanje za krst mirno proglašeno nematerijalnom kulturnom baštinom, onda je samo nebo granica. Šta je sledeće? Na listi će se naći navijačke bakljade? Ili paljenje vatrometa na sve važnije praznike? Automobilske litije? Šetanje pasa? Treniranje u teretani? Osenjivanje znakom krsta prilikom prolaženja pored hrama? Svadba pod šatorom? Igranje videoigrica? Paljenje guma za Božić umesto badnjaka?

Ako je već čuvarima baštine toliko stalo da naprave kompletan spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa, nema potrebe da tu stavljaju nekakve novotarije. Ima toliko drevnih srpskih tradicija koje čame u zapećku, nepriznate i neprepoznate, iako se praktikuju već vekovima, a i danas su u punoj snazi. Na primer – nekažnjivost korupcije. To je prastara praksa koju praktikuje svaka vlast od samog početka srpske državnosti. Ili – pokornost prema jačima, osionost prema slabijima.

Među zanemarenim običajima je i okretanje kako vetar duva. Milioni praktikuju taj običaj, a niko da ga udostoji pažnje, evidentitra i identifikuje kao nematerijalnu kulturnu baštinu. Onomad se pola Srbije preko noći prometnulo iz komunista u pravoslavne vernike, a na to niko od nadležnih stručnjaka ne obraća pažnju. Tu je i vajkadašnji običaj okrivljavanja drugih za naše probleme, tu tradiciju ljubomorno čuvamo, ne bismo je se odrekli po cenu života.

Ima još mnogo sličnih narodnih običaja, tradicija, verovanja i ustaljenih praksi koje nisu klasifikovane, ali da ne nabrajamo baš sve, treba ostaviti nešto i ekspertima. Na kraju, trebalo bi,ipak, navesti jedan izrazito drevni srpski običaj koji se održao do dana današnjeg – urezivanje jezika u grlo za izgovorenu babunsku reč. Takva praksa kažnjavanja jeretika, odnosno bogumila, poznata nam je već osam vekova, piše o tome Stefan Prvovenčani u “Žitiju svetog Simeona”.

U međuvremenu smo prestali da one koji drugačije misle kažnjavamo nožem, ali ih zato redovno izlažemo kampanjama mržnje, difamacijama, uvredama, linču u medijima i na društvenim mrežama, te pretnjama smrću i povremenim fizičkim napadima. Netrpeljivost prema drugom i drugačijem je jedna od najdrevnijih tradicija, red bi bio da to neko i zvanično pribeleži.