Skeptici, najnoviji vekovni neprijatelji srpskog naroda

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Nacional-skakavci, komesari nacije i ostali pravoslavni bezbožnici neprekidno nasrću na jezik, zdrav razum i poslednje ostatke smisla koji su nekako pretekli apokalipsu. Narečenu gospodu krasi vanredna marljivost, neumorni su u svom naopakom trudbeništvu, pa mnogi originalni proizvodi njihovog umlja i bezumlja prolaze nezapaženo. Ko bi još primetio, klasifikovao i obradio svaku njihovu besmislicu? To ni armija najsavesnijih stručnjaka ne bi bila u stanju da isprati.

Za neke crne bisere je ipak prava šteta da nestanu u gluvilu, da se utope u ništavilo iz kojeg su i potekli. U takve egzemplare spada i naslov sa toksičnog portala In4s, objavljen povodom protesta podrške Bobanu Batrićeviću pred početak suđenja. Naslov glasi: “Bal vampira u Titogradu: Satanisti, bogoborci i skeptici stali u odbranu lika i nedjela Bobana Batrićevića”. Nacionalizam je paranoja, kako davnih dana reče Danilo Kiš, pojedinačna i kolektivna paranoja, pa zato nacionalista neprekidno mora da pronalazi nove neprijatelje.

Tapija na Boga

Masovna proizvodnja neprijatelja je osnovna privredna delatnost subjekta koji je zaposednut duhom opljačkanosti, subjekta koji svet doživljava kao opasnu, preteću silu koja se bavi jedino i isključivo smišljanjem planova kako da napakosti nebeskom narodu. Protivnika nikad dosta, to je osnovna deviza paranoidnog nacionalističkog uma, nema tog čoveka, zajednice, entiteta, fenomena, pojave, predmeta ili ploda mašte koji ne može biti zadenut titulom neprijatelja. Ništa na svetu nije tako bezazleno i bezopasno da ne bi moglo da se ostrvi na naš mali nacionalni kolektiv koji obitava u mentalnom vojnom utvrđenju.

Citirani naslov je tipičan primer ovakvog paranoidnog svetonazora, ali i nehotične komike, nastale kao prirodna posledica preterivanja kojem se odao anonimni autor napisa. Pominjanje satanista i bogoboraca mogu da razumem, mada je i to sasvim besmisleno, glupo i promašeno. Velikosrpski nacionalisti su sebe proglasili vernicima, iz samo njima znanih razloga, a SPC ustanovom koja navodno ima tapiju na Boga, bez obzira što njen menadžment čini sve da nas uveri u svoje nepatvoreno bezbožništvo. Po toj nakaradnoj logici, svako ko proslovi koju kritičku reč na račun crkve automatski biva proglašen za satanistu i bogoborca.

Bogoborci protiv inkvizicije

Puki formalizam kojim nam prodaju rog za sveću nije čak ni jeftin trik. Istini za nevolju, gospoda nacional-skakavci se i ne trude da zvuče ubedljivo, da smisle uverljive ideje, da izlože neku prefinjenu argumentaciju, za takve poduhvate nisu ni sposobni. Oni prosto hvataju na galamu i zagovaraju argument sile, prete toljagom svima oko sebe, nastojeći da uteraju strah u kosti građanima. To što neka ustanova sebe predstavlja kao hrišćansku uopšte ne mora da znači da je takvo predstavljanje istinito. Biskupska, papska, španska, sveta i sve druge inkvizicije zvanično su bile hrišćanske institucije, osnovane zarad očuvanja prave vere, pa ih danas niko ne doživljava kao hrišćanske.

Ako ustanova ne radi ono što je njen posao, ona postaje samo prazna ljuštura ili, da se poslužim figurom koja bi trebalo da bude bliža ovim velikim vernicima jer potiče iz njihove svete knjige – okrečeni grob. Republičko javno tužilaštvo u Srbiji ne radi svoj posao, ne goni najveće kriminalce, ne postupa po službenoj dužnosti, pa je zato tužilaštvo samo po imenu, a u suštini je partijski poslušnički organ. Agencija za borbu protiv korupcije ne bori se protiv korupcije, Srbija je među najkorumpiranijim zemljama Evrope, znači da ta ustanova zapravo nije ono što joj ime kaže. Regulatorno telo za elektronske medije, REM, takođe ne radi svoj posao, već štiti televizije lojalne naprednjačkom režimu, dakle – ono je REM samo po imenu.

Slično je i sa crkvom. Njeni rukovodioci slave ratne zločince, ulaguju se predsedniku, veličaju četničke koljače, više drže do nacije nego do Hrista, pa je jasno da je to hrišćanska crkva samo po imenu. Nije ni to, jer u nazivu nema ni Hrista ni pridev nastao od njegovog imena, ali da budemo velikodušni. Da parafraziram Predraga Čudića, lažno predstavljanje je kamen-temeljac našeg društva, zašto bi crkva bila izuzetak. Budući da crkva nije privržena Bogu, onda ni oni koji je kritikuju ne mogu biti satanisti ili bogoborci, pre će biti da je obrnuto, da su samozvani vernici u realnosti satanisti i bogoborci. Pogotovo ako napadaju kritičare crkvenih funkcionera, koji im zameraju upravo odstupanje od Hristovog učenja i upućuju ih da se vrate na pravi put.

Zabrana sumnje

Uz sve ograde, jasno je zašto pravoslavni bezbožnici svoje oponente nazivaju satanistima i bogoborcima. Jeste ta njihova logika pervertirana, ali je bar ima, makar u tragovima. Mi biti vernici, Božji ljudi, vi biti protiv nas, znači vi satanisti, bogoborci – tako glasi ta uzorita logika. Ali zašto, pobogu, skeptici? Šta su vam skeptici skrivili? Razumem da se čovek zanese u obožavanju krvi i tla, razumem i da klečanje pred ikonom Ratka Mladića ume čoveku da pomuti poslednje ostatke zaklanog razuma, razumem i da iracionalna nacionalistička ekstaza dovodi do specifičnog stanja uma nalik na opijenost narkoticima, ali stvarno ga preteraste. Što bi rekao Balašević: “Narodnjaci, braćo i zemljaci, budite ortaci pa smanjite taj gas!”

Ako se već predstavljaju kao vernici, makar i lažno, kako to da ne znaju da vere nema bez sumnje, niti je ikad bilo niti će biti, to su sestre bliznakinje. Doduše, to važi za istinsku veru, slepa vera je nešto sasvim drugo. Da ne govorim o drugim područjima ljudskog duha, stvaralaštva i saznanja, iz skepse su se rodili filozofija, nauka, mišljenje, u izvesnom smislu sve što vidimo oko sebe a nije priroda, celokupna civilizacija nastala je iz sumnje. Nema saznanja bez sumnje, ne postoji čovek koji ne sumnja, ništa nije tako ljudsko kao sumnja. A ovi veselnici baš na sumnju udarili.

Džaba je Ciceron učio: “Valja govoriti, ali ništa ne valja tvrditi; ispitivat ću sve, najčešće sumnjajući i ne pouzdavajući se u sebe samoga”. Džaba je Montenj pisao da “filozofirati znači sumnjati”, da od Epikura “učimo da mnogo znanja donosi i mnogo sumnje”, i da “Protagora kaže da u prirodi postoji samo sumnja; da se o svim stvarima može raspravljati, pa čak i o tome može li se o svemu raspravljati”.

Pravoslavni staljinizam

Dobro, sad je bar jasno da pravoslavni bezbožnici nisu nikakvi vernici, već dogmatici, fanatici, totalitarni umovi, poklonici slepe vere, jednoumlja i nasilja. Duhovni srodnici sovjetskih staljinista, srednjovekovnih inkvizitora, iranskih mula, avganistanskih talibana, verskih fanatika iz Islamske države i sličnih ljutih neprijatelja ljudske slobode, ličnosti i živog empirijskog čoveka, pojedinca.

Nisu više neprijatelji kukastog srpstva samo antinacionalisti, antiklerikalci, oni koji kritikuju nacionalističke ideologe i praktičare, već su za nepodobnike proglašeni i oni koji sumnjaju u crkvu, naciju, krv i tlo. Šta je sledeće? Ko će se još naći na neiscrpnoj i nedovršivoj listi vekovnih neprijatelja srpstva?

Oni koji se slažu sa nacionalistima, ali nekako mlako, neubedljivo, ne pokazujući dovoljnu dozu gorljivosti? Vernici koji u hramu samo kleče, a ne bacaju se na pod u velikoj metaniji? Ljudi koji ne dižu tri prsta dovoljno brzo i visoko? Inokosni pravoslavni vernici koji Hrista pretpostavljaju aktuelnom velikom vođi vaskolikog srpstva, patrijarhu, čiča Draži, Ratku Mladiću ili kakvom popularnom mitropolitu?

Sledbenici Velikog Inkvizitora

Zatočnici srpstva neprekidno se busaju u vernička prsa, ali uzalud, ništa se ne događa, samo šupljina odjekuje. To što oni nazivaju verom nikakve veze s verom nema, to je najobičnije ropsko potčinjavanje autoritetu. Nisu oni bogotražitelji, već kalkulanti koji gledaju ko trenutno drži knutu, e da bi mu se pokorili. Da crkva nema moć, ne bi bilo ni ove mase “vernika”, kao što ih nije ni bilo u epohi socijalizma. Tad su se priklanjali tadašnjem posedniku moći i vlasti, pa su glumatali komuniste i internacionaliste, kao što danas oponašaju vernike i poklonike nacije. Spolja vernički ili komunistički gladac, a iznutra praznine jadac. Duplo golo. Nigde ničeg i nigde nikog. Pustinja u srcu.

Ništa novo, niti nepoznato, sve je to davno opisano u “Legendi o Velikom Inkvizitoru”. Njegovi današnji sledbenici čak i ne kriju svoje istinsko opredeljenje, zato se i ne pozivaju na Hrista i jevanđelje, već na crkvu, narod, naciju, državu, silu ovoga sveta.

Evo i njihovog Simvola vere: “Nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka nego, kad ostane slobodan, da što pre nađe onoga kome će se potčiniti. Ali čovek traži da se potčini onom što je već neosporno, toliko neosporno da se svi ljudi najednom slože da se tome svi potčine. Jer briga tih bednih stvorova ne sastoji se samo u tome da se pronađe ono čemu ću se ja ili neko drugi potčiniti, nego da se nađe nešto takvo da svi poveruju u to da se potčine, neizostavno svi zajedno. Eto, ta potreba za zajedničkim potčinjavanjem i jeste najglavnije mučenje svakoga čoveka lično, kao i celog čovečanstva od početka vekova. Zbog sveopšteg potčinjavanja, ljudi su uništavali jedan drugog mačem. Oni su stvarali bogove i pozivali jedni druge: ,Ostavite svoje bogove pa dođite da se poklonite našima, inače smrt i vama i bogovima vašim!’ I tako će biti do skončanja sveta, čak i kad nestane bogova sa sveta: svejedno, potčiniće se idolima”.

Srećom, nikada se nije dogodilo da baš svi ljudi pristanu na ropsku logiku, da poveruju u cinično opravdanje sile, nasilja i potčinjavanja, da podlegnu đavoljoj sablazni neslobode i da pogaze sopstvenu savest. Među takvim večnim buntovnicima protiv mrgodnog poretka sveta prednjače oni oklevetani skeptici koji ovakve omamljujuće lažipriče razaraju u najkraćem roku uz malu pomoć stare dobre sumnje.