Imenovanja

Za Antenu M piše: Jakov Daković

Gledam predloge za nove nazive ulica i trgova i pomalo sam razočaran nemaštovitošću, da ostavimo političku dimenziju po strani. Zar ne bi bilo kul reći: "Stanujem u ulici Viktora Jerofejeva ili Vladimira Sorokina"? Ili: "Nađimo se na trgu Nine Berberove" , "Čekam te u kvartu Ljudmile Ulicke"... Bilo bi, dabome. Ali naši predlagači izgleda slabo što čitaju od recentne proze, uključujući i rusku. Njihova deviza je - drži se klasika i nećeš zalutati, što je tačno, ali samo djelimično. Treba biti u toku jer ako ne razumiješ vrijeme u kojem živiš onda ti se desi, ehm...ovo što upravo proživljavamo.

A šta je u toku u Rusiji, osim rata? Koji pisci su aktuelni? Evo recimo Viktor Peljevin. Napisao je tri romana :"Život insekata" "Omon Ra" i "Čapejev i praznina".Ovaj treći imam zadovoljstvo da posjedujem u kućnoj biblioteci u izdanju LOM- a i odličnom prevodu Natalije Nenezić. U njemu se Peljevin ironično i majstorski poigrava sa istorijom Rusije, filozofijom budizma i svojim ikonoklastičnim odnosom upravo prema klasicima. Otvaram nasumično roman i nailazim na rečenicu:
"Ja, Vasilije Ivanoviču, zaista ne mogu da razumem kako su čoveku koji ne razlikuje Kanta od Šopenhauera poverili komandovamje divizijom?!"
Za iskusnog čitaoca, jedna rečenica ili pasus su što i trag DNK za forenzičara : na osnovu nje se može rekonstruisati kompletan duh i stil jednog pisca.
Ako vas je podsjetio na Basaru, savršeno ste u pravu. Samo zamijenite vinjak votkom, i Srbiju Rusijom, dodajte i mrvicu magičnih pečurki kakve koriste sibirski šamani i - you got the picture.

Kao svaki pisac od formata i Peljevin je mistifikovao svoju biografiju. Nikad ne daje intervjue i izuzetno rijetko se pojavljuje u javnosti. Internetom kruže razne teorije zavjere o njemu, jedna od zanimljivijih je da su on i Sorokin svojevremeno zamijenili uloge pa je roman koji se pripisuje Peljevinu napisao Vladimir Sorokin i obrnuto. Neki idu toliko daleko da tvrde da Peljevinove romane piše superkomjuter!
Neko je jednom rekao da je najveći grijeh Srbije u tome što je za nacionalnog barda izabrala pogrešnog Ćosića - naime Dobricu umjesto Bore. Kako ja vidim stvari, kad bi Srbi znali svoje pisce, njima bi klasik bio Vidosav Stevanović, Milovan Danojlić ili Dragoslav Mihailović. Boru Ćosića , priznajem, nisam čitao pa ne mogu da sudim. Što se tiče Rusa, poznato je da njihove vlasti nemaju smisla za humor pa je tako Sorokin koga maloprije pomenuh, nekoliko puta hapšen zbog "pornografije i ponižavanja ruskog naroda". A on je uz Peljevina njihov najznačajniji postmoderni autor!

I tako, čovjek se s pravom zapita: a šta čitaju političari i generali? Da li bi svijet bio humanije mjesto kad bi oni koji odlučuju o sudbini čitavih naroda imali bolji literarni ili muzički ukus? Primijetio sam tako da ministri 42- e, 43-e a bogme i aktuelne crnogorske vlade prosto otkidaju na narodnjake i balkanski pop ( što je meni praktično isto). Hoćemo li jednom imati političara koji sluša recimo gothic rock ili metal? Da li je moguća crnogorska Mirela Holy?
Dok ne riješimo tu dilemu, jedna mala sugestija našim političarima, članovima komisija za davanje imena (ili kako se već te stvari zovu):
čitajte malo i nove pisce. I oni će, naime, jednom biti klasici.