Zašto Vučić ne može da oda poštu Alekseju Navaljnom?

Piše: Tomislav Marković

U Minhenu se održavala bezbednosna konferencija, na konferenciji silni svetski lideri, a među njima i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Zvuči pomalo kao vic, ali samo zato što je realnost odavno postala vickasta do nepodnošljivosti. Otkud ovaj naš Barbarogenije Destabilizator na forumu koji se bavi pitanjima bezbednosti i stabilnosti sveta?

Pozvali su ga da im objasni kakva je bila uloga države Srbije u terorističkom napadu u Banjskoj? Da ga pitaju dokle je stigla istraga? Zašto je vođa terorističke grupe Milan Radoičić pušten da se brani sa slobode, kao da je izvršio kakav sitni prekršaj? Možda je konferencija bila zgodna prilika da popričaju o tome zašto Vučić destabilizuje ceo region, samim tim i Evropu, i to po programu koji se neobično poklapa sa planovima Kremlja?

Vučić, sam protiv svih

Naravno, nije bilo reči o ovim nezgodnim temama, jedino je američka senatorka Džin Šahin, nakon sastanka sa Vučićem i Kurtijem, rekla da Radoičića treba uhapsiti i staviti u zatvor. Vučiću je predočeno da više ne može da sedi na dve stolice, da će morati da izabere: Rusija ili Evropa. Još jednom. Po ko zna koji put. Kao da on nije odavno izabrao da bude jedini saveznik Vladimira Putina u ovom delu sveta. Uostalom, Vučić svoja opredeljenja i ne krije, bez obzira što laže Ursulu fon der Lajen kako Srbija želi da nastavi i ubrza evropske integracije.

U toku konferencije stigla je vest o smrti ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog, glavnog Putinovog oponenta, koji je preminuo u zatvoru, u dalekoj arktičkoj koloniji, par hiljada kilometara od Moskve. Okupljenima na konferenciji obratila se njegova supruga Julija Navaljna, koja je poručila Putinu i njegovim saradnicima da će biti izvedeni pred lice pravde za sva nedela koja su počinili.

Kad je Julija Navaljna izašla na binu, svi u sali su ustali, a Vučić se jedva nekako iskobeljao iz sedala, među poslednjima. Svi su gromoglasnim aplauzom pozdravili suprugu Navaljnog, samo je ovaj naš slepac prkosno odbio da aplaudira, šaljući jasnu poruku da on nema nikakvo saosećanje prema žrtvama Putinovog režima. Narednih dana je potvrdio da nije reč o slučajnosti i incidentu, već o doslednoj prokremaljskoj politici. Dok ceo svet šalje telegrame saučešća i osuđuje zločinački režim Vladimira Putina, okrivljujući ga za ubistvo Navaljnog, srpske vlasti ni mukajet.

Logika ruskokolonaške propagande

Za razliku od naprednjačkih ćutologa iz političkih redova, njihovi megafoni iz propagandnih glasila i televizija bili su vrlo glasni, izlažući istinski stav vladajuće partije. Dežurni koljači činjenica i kasapi istine, koje lažno predstavljaju kao nekakve analitičare, razmileli su se po televizijama da objasne kako je Zapad ubio Navaljnog ne bi li smestio Putinu. Tabloidi zdušno prenose ovakva stručna mišljenja, garnirajući ih prevodima iz kremaljskih propagandnih izvora koji se, za divno čudo, potpuno poklapaju sa plodovima domaće raspameti.

Kako su lukave i podmukle te zapadne zemlje, sve bi učinile samo da napakoste Rusiji. Mora da su zli zapadnjaci skrivili i smrt Borisa Njemcova, Ane Politkovske, Maksima Zujeva, Šamila Alijeva, Maksima Borodina, Viktora Afanasenka, Konstantina Popova, Bele Ksalove, Ivana Stepanova i stotine drugih opozicionara, novinara, aktivista, boraca za ljudska prava, protivnika Putinovog režima. Poslednjih godina mnogi ljudi neskloni režimu imaju običaj da ispadnu kroz prozor sa nekog povisokog etaža i ostanu na mestu mrtvi, neverovatno je na šta su sve zlobnici spremni samo da naškode Putinu.

Da, nema ništa logičnije nego da grupa stranih špijuna upadne u strogo čuvani lager na krajnjem severu Rusije, u arktičkom krugu, i da usmrti političkog zatvorenika. I to onog istog kog su Putinovi operativci pre koju godinu trovali novičokom, ali nisu uspeli da ga usmrte. Eto konačno odgovora i kako su stradali milioni ljudi u Staljinovim gulazima, sve su ih pobili Amerikanci, Britanci i ostali Francuzi, telepatski.

Pošto je već Zapad ubio Navaljnog, sasvim je logično što ruska policija hapsi i mlati građane koji se skupljaju da mu odaju poštu i zapale sveću za pokoj duše, do sad ih je privedeno preko četiri stotine. A još je logičnije da su ruski mediji puni teorija o tome da su Navaljnog ubili zli zapadnjaci, dok su istražitelji saopštili njegovoj majci da je umro prirodnom smrću. To su utvrdili bez obudkcije, takozvanom odokativnom metodom. Ko je u stanju da poveruje u bilo šta što kremaljski propgandisti i ruskokolonaši lupe, taj u glavi ima kukuruznu kašu umesto moždane mase, ili nešto slično, u svakom slučaju slabo prijemčivo.

Inokosna ličnost

Po povratku u zemlju i podzemlje, Vučić se bacio na komentarisanje smrti Navaljnog i objašnjavanje svojih postupaka. Mrtav hladan, uporedio je smrt ruskog opozicionara u sibirskom gulagu sa smrću Slobodana Miloševića u haškom zatvoru. Pričao je kako je neka žena odjednom sela pored njega, nije imao pojma ko je ona, jer joj je bedž s imenom bio okrenut naopačke, pa kako bi joj izjavio saučešće samo da je znao ko je, ali dobro je što to nije učinio, jer je ona ubrzo rekla da joj ne izjavljuju saučešće.

Kako god bilo, nema Vučić sebi ništa da zameri i smatra da je uradio sve kao dostojanstven čovek. „Ja nisam došao na fudbalsku utakmicu, već na ozbiljan skup i niko mi ne će određivati kako ću da sedim ili da stojim“, poentirao je predsednik, ponosan na svoju nezavisnu poziciju. Otkad je počeo rat Rusije protiv Ukrajine, Vučić neprekidno ponavlja kako u vascelom zapadnom svetu vlada jednoumlje, kako svi imaju isti stav, a jedino je on slobodan čovek koji ima drugačije mišljenje.

Vaistinu, često je vrlina razlikovati se od drugih, imati manjinski pogled na svet, jer većina često ume da podlegne predrasudama i da se pokori očekivanim mnenjima. Međutim, to ne znači da većina uvek greši. Većina ljudi ne džepari saputnike u gradskom prevozu, a manjinci koji to čine ne smatraju sebe nezavisnim ličnostima imunim na nametnute kolektivne norme, već dobro znaju da su džeparoši i kriminalci. Većina ljudi ne podržava Putinovo osvajanje susedne zemlje, sravnjivanje gradova sa zemljom, masovno ubijanje civila i nebrojene ratne zločine, ali ima nekih državnika koji na ta nepočinstva gledaju blagonaklono. To ne znači da su oni nezavisni, ljubitelji slobode, da misle svojom glavom, već da su najčešće Putinove marionete. Nije tačno da Vučiću niko ne određuje kako će da sedi ili da stoji, određuje mu kremaljski hazjajin.

Zavist prema Putinu

Olakšavajuća okolnost je što se Vučićev pogled na svet poklapa sa Putinovim, pa srpskom podaniku ne pada teško pokoravanje ruskom gazdi. Predsednik Srbije ima razumevanja za to što kremaljski režim progoni i ubija svoje političke protivnike i novinare, jer je i sam koliko juče bio deo režima Slobodana Miloševića koji je takođe progonio i ubijao svoje političke protivnike i novinare. Što bi rekli stari Latini: Sličan se sličnom raduje. Pa i danas, u promenjenim političkim okolnostima, Vučić u okvirima svojih mogućnosti proganja opoziciju, nezavisne medije, kritičke intelektualce i svakog ko se usudi da proslovi koju kritičku reč na račun vlasti.

Vučić ne može da pokaže poštovanje prema udovici Alekseja Navljanog, ne može da se pokloni žrtvama diktature, progonjenima pravde radi, borcima za slobodniji svet, jer stoji na drugoj strani, na strani diktatora, ubica, progonitelja i porobljivača. On se divi Putinu, predsedniku zemlje u kojoj je zločin ostaviti cveće i zapaliti sveću za nastradalog nevinog čoveka. Nema sumnje da mu i zavidi na apsolutnoj vlasti, ogromnoj moći i odrešenim rukama da čini šta mu se prohte.

Vučićev život je teška muka. Prinuđen je da ucenjuje birače na sve moguće načine, da kontroliše medije, da smišlja nove metode za krađu izbora, da neprestano osipa paljbu po nezavisnim novinarima preko svojih medijskih kerbera, da pujda saradnike na opoziciju, da se zlopati sa pobunjenim građanima koji izlaze na demonstracije.

Putin ne mora ništa od toga, on prosto zabrani oponentu da se kandiduje protiv njega, ili ga pošalje u Sibir na dugogodišnju robiju, ili ga smesti dva metra ispod zemlje. Kad ga neki nezavisni medij nervira, on ga jednostavno zabrani. Kad mu zasmeta neki novinar, on ga ubije. Pritom ne mora ni da se umiljava Evropskoj uniji, može da upadne u susednu zemlju i mirno je raskomada, a još poseduje i nuklearni arsenal, pa ga se čitav svet pribojava. Kako pošten autokrata jedne male balkanske zemlje da ne zavidi takvom čoveku?