Od Lukašenka do Putina: Dodikova turneja po bratskom autokratskom svijetu

Piše: Tomislav Marković 

Zulum Novog svetskog poretka više ne može da se trpi. Zli zapadnjaci nameću nam svoj pogled na svet, demokratiju, nekakva ljudska prava i slične nepodopštine dubinski tuđe duhu našeg naroda, e da bi razorili naš nacionalni identitet i tradicionalne porodične vrednosti. Srećom, slobodarski deo sveta ne sedi skrštenih ruku, već aktivno radi na okupljanju svih progresivnih snaga koje pružaju otpor Levijatanu zvanom Megalopolis.

Među slobodarskim snagama na planeti istaknuto mesto zauzima srpski narod, zbog svoje nadaleko poznate ljubavi prema nezavisnosti. Nakon dva stoleća borbe za slobodu zlatnu stigli smo do Aleksandra Vučića i Milorada Dodika kao ispunjenja naših vekovnih slobodarskih težnji. Dodik je slobodan da ima vilu na Dedinju, milione na računu i sve što poželi. Vrhuška oko Vučića ima sličnu slobodu u pogledu sticanja bogatstva, kao i mnoge druge pogodnosti.

Na primer, mogu nekog običnog građanina da pregaze automobilom, a da nikome ne odgovaraju, mogu da krše zakone kako im se prohte, a da nikad ne završe pred sudom ili, daleko bilo, u zatvoru. Za sada je takva sloboda dostupna samo povlašćenim članovima vladajuće oligarhije, oni su već stigli u obećanu slobodarsku zemlju, kako bi pripremili teren za nas, obične smrtnike. Dok ne kucne taj čas uspostavljanja carstva zemaljskog na zemlji, ili bar na srpskom komadu planete, imamo slobodu da ćutimo i trpimo.

Braća sa crne liste

Kako bi obezbedio podršku za svoje uzvišene težnje i učvrstio svoj položaj, Milorad Dodik se otisnuo na kratku turneju kako bi se sreo sa liderima budućeg svetskog poretka koji će nastati čim ovaj postojeći, nepravedni i nametnuti, bude srušen. Prva stanica njegovog putešestvija bila je divna zemlja Belorusija i grad Minsk, gde se sastao sa višedecenijskim predsednikom Aleksandrom Lukašenkom.

Oba lidera nalaze se pod sankcijama zlih nazovi demokratskih zemalja, što je sasvim dovoljan dokaz da su obojica na pravoj strani istorije. Dodik se nalazi na crnoj listi SAD i Velike Britanije, zbog opstrukcija Dejtonskog sporazuma i narušavanja legitimiteta i funkcionalnosti Bosne i Hercegovine. Lukašenko je pod sankcijama Evropske unije od 2020. godine zbog izbornih neregularnosti u Belorusiji kojom vlada već tri decenije.

Dodik je istakao da je Belorusija neopravdano sankcionisana od strane zapadnih zemalja, pa je zatim podsetio da Republika Srpska nije dozvolila da BiH formalno uvede sankcije Belorusiji, te da u toj zemlji svi cene taj hrabri potez lidera jednog malog entiteta na brdovitom Balkanu.

Zaštitnik pravoslavlja

Rekao je Dodik i da Lukašenka doživljava kao brata, što dodatno osvetljava odluku da opstruiše sankcije, treba čuvati dobre odnose s braćom, to su te naše nadaleko čuvene porodične vrednosti. Lukašenko je sa svoje strane pozdravio „doslednu i hrabru politiku Dodika, a posebno što čvrsto zastupa interese pravoslavaca u BiH i regionu”, te dodao kako zna da to ponekad nije lako.

“Mislim da se vi tu čvrsto držite zastupajući interese pravoslavnog naroda i naroda koji vam veruje. Mi smo u tom pogledu na vašoj strani”, kazao je Lukašenko. Naravno, nepotrebno je naglašavati da se tu ne radi o svim pravoslavcima, već samo o onima koji su deo vladajuće nomenklature.

Dodik je govorio i da u Minsk „nije došao po vojnu pomoć ili bilo šta iracionalno”, već da bi zatražio razumevanje i upozorio saveznike „šta bi Srpskoj mogli da urade”. Nije precizirao od koga preti opasnost entitetu, ali to je svakome jasno. Na kraju se preporučio tvorcima budućeg poretka kao njihov čovek, rekavši: “Kad jednog dana velikaši budu ravnali svet po svome, znaju da postoji Srpska koja se bori za svoj suverenitet, status i slobodu”.

Plaču i granatiraju

Lukašenko je imao još toplih reči za svog balkanskog brata, pa je rekao da pažljivo prati situaciju na Balkanu, a osvrnuo se i na nedavnu prošlost. “Jugoslaviju su razbili, znate moj stav u najtežim vremenima tokom bombardovanja, znate i za moj odnos sa BiH”, rekao je lider Belorusije. Čudo jedno koliko su zli zapadnjaci moćni, razbili su Jugoslaviju tako što su naterali srpske nacionaliste da godinama spremaju rat i Slobodana Miloševića da njihove planove sprovodi u delo.

Sećam se kao da je juče bilo: opiru se režimlije svim silama, neće da sravne Vukovar sa zemljom, neće da etnički čiste Bosnu, sa indignacijom odbijaju opsadu Sarajeva, nije im ni do otvaranja konc-logora, ni do masovnih silovanja, a ponajmanje do genocida. Uzaludni su bili svi otpori, došla delegacija sa Zapada i naterala ih da unište zemlju i izvrše silne ratne zločine. I ovi šta će, moraju – plaču i granatiraju, ridaju i pljačkaju, pucaju snajperima u decu i proklinju truli Zapad koji ih je na to primorao.

Na kraju je Lukašenko zaključio da razume poziciju Srpske i njenih političkih predstavnika koji „trpe pritiske kolektivnog Zapada”. Nakon kraćeg boravka kod brata Lukašenka, Dodik se uputio kod mnogo većeg državnika čiji su propagandisti autori navedene sintagme “kolektivni Zapad”. Otputovao je u Moskvu kod Vladimira Putina, predsednika Rusije i lidera budućeg slobodarskog sveta, čoveka koji je zaslužan i za Lukašenkov dugi opstanak na vlasti.

Čuvar mira i stabilnosti

Od Putina je Dodik dobio odlikovanje „Aleksandar Nevski”, kao verni saveznik i zastupnik kremaljskih interesa u našem delu sveta. Nakon sastanka sa hazjajinom, Dodik je bio prilično tajnovit, rekao je da je veoma zadovoljan “nekim stvarima” o kojima u ovom trenutku ne može da govori, obznaniće ih za mesec dana.

Pa ipak, Dodik je radoznaloj javnosti otkrio neke detalje razgovora. Putin ima pozitivan odnos prema Srpskoj, Rusija brani Dejtonski sporazum od Amerike, Putin kaže da je nedopustiva praksa da u BiH postoji neizabrani stranac, te da je Rusija zadovoljna neuvođenjem sankcija. Naravno, Dodik se setio i da glavnom gazdi još jednom ponovi kako će držati BiH podalje od NATO saveza. Ukratko, Dodik će nastaviti da BiH udaljuje od zapadnih partnera, te da je tako čini otvorenom za ruski uticaj, i da obezbedi što trajniju nestabilnost države, dobru ne trebalo.

Na kraju je Dodik zaključio da je “Putin posvećen očuvanju stabilnosti i mira, kako ovdje, tako i u regionu”. Živa istina, ko šta radi Putin čuva stabilnost i mir, kako u Rusiji, tako i u svakoj drugoj zemlji. Širio je Putin mir po Čečeniji, Gruziji, Moldaviji, a poslednjih godina se usredsredio na očuvanje mira i stabilnosti u Ukrajini. Uglavnom radi na tome da što veći broj civila postigne večni mir, dva metra ispod zemlje, kao i na oslobađanju gradova i sela od nepodnošljive lakoće postojanja. Takav posvećenik ciljevima mira i stabilnosti u Evropi nije viđen još od 1939. godine.

Biće skoro propast sveta

Dodikovo putešestvije ima, naravno, i ekonomsku stranu. Pošto je pod sankcijama, novac iz Evropske unije mu nije dostupan, pa rupu u budžetu treba nadoknaditi iz drugih izvora. Koliko je to realno ostvarivo veliko je pitanje, budući da gospoda Lukašenko i Putin nisu baš skloni pomaganju svojim saveznicima i marionetama. Pre će biti da važi obrnuto, oni su skloniji otimanju, kad je to moguće. Dovoljno je prisetiti se primera Naftne industrije Srbije koja je prodata budzašto, na štetu prodavca, a na veliku korist Rusije.

Međutim, politički momenat je možda i važniji. Lideri koji sebe doživljavaju kao slobodare, kao alternativu zapadnom demokratskom svetu, okupljaju se i stvaraju sve čvršće veze. Rat u Ukrajini traje već pune dve godine, pomoć sa Zapada je nedovoljna, opstrukcije su prisutne na sve strane, od američkog Kongresa do nemačkog Bundestaga. Zapadni političari se ponašaju neozbiljno, kao da ne znaju kakav je ulog na stolu, te da se Ukrajinci bore ne samo za celu Evropu i zapadni svet, već i umesto njih.

Sve to ohrabruje neprijatelje Zapada i pruža im nadu da će u budućnosti doći do velikog obrta, do sloma demokratskog sveta, te do preslaganja svetskog poretka. U tom vrlom novom svetu glavnu ulogu igrale bi zemlje poput Rusije, Kine, Irana, Severne Koreje. Dodik, kao i drugi srpski nacionalisti, vidi u tome svoju šansu. Ako je već zaratio sa Zapadom, ostaje mu da traži saveznike u protivničkom taboru.

Sve to ima neke logike, ali je sumanuto što je slično antizapadno i antidemokratsko raspoloženje zavladalo u raznim krugovima i diljem tog istog demokratskog sveta. Tako je danas najnormalnije čuti od kojekakvih intelektualaca, profesora i drugih umnika kako je najvažnije za Evropu da se suoči sa svojim kolonijalnim i imperijalnim nasleđem. I to u trenutku kad Rusija nastoji da ognjem i mačem obnovi svoje kolonijalno i imperalno nasleđe, u realnom vremenu. Pritom je Evropa jedina koja se s takvim nasleđem suočila, za razliku od svih drugih imperijalista. To je samo jedna od mnogobrojnih bizarnosti, a ima ih na stotine. U tom svetlu, ni Dodik ne deluje tako promašeno i demode, već kao deo jednog pokreta čija bi nezvanična himna mogla da bude pesma “Biće skoro propast sveta, nek propadne, nije šteta”.