Ruska agresija i san pjesnika o slobodi

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Predsednik Ruske Kriminalne Federacije Vladimir Vladimirovič Putin ponovo je Zapadu zapretio neklearnim ratom. Nije mu prvi put, a sigurno ni poslednji, sad ga je na to podstakla Makronovo najava da bi NATO mogao poslati kopnene trupe u Ukrajinu. Da ne bude nesporazuma, Putin je pojasnio da bi nuklearni rat značio “uništenje civilizacije”. Najava sveopšteg pomora čovečanstva naišla je na topao prijem ovdašnjih putinofila, što je sasvim razumljivo, budući da oni sebe ne doživljavaju kao deo čovečanstva, pa se pretnja da će milijarde ljudi biti pretvorene u radioaktivnu prašinu na njih ne odnosi.

Nakačili se ljudi na asocijalne mreže, pa sa guštom licitiraju koji bi grad mogao prvi da popije atomsku bombu: London, Brisel ili Berlin. Možda bi ih trebalo rokati baš tim redom, a možda i nekim drugim, teške dileme muče poklonike kulta smrti. Srećom, ima i drugačijih mišljenja, pluralizam se neguje čak i u mentalnoj pećini u kojoj obitavaju neostvareni bombaši-samoubice. Na primer, jedan tipuje da će ipak prvi stradati Pariz, radujući se unapred što će grad svetlosti “dodatno da zasvetli”.

Prazne pretnje

Neće Evropa ništa shvatiti sve dok ne bude gorela u plamenu, pretvorena u prah i pepeo – tako rezonuju lobotomizirani putinovci, inače žitelji te iste Evrope. Neki načitani gastarbajter javlja se iz Nemačke, pun mržnje na Ameriku i vasceli Zapad, pa se pita kad je to Rusija vodila imperijalne ratove, kad je kolonizovala druge, kome je predobra Rusija ikada zlo nanela.

Očigledno je tamo gde dotični živi zakonom zabranjeno učlanjivanje u bublioteku, a u knjižare je opasno zalaziti – čim zakoračiš u neku takvu prodavnicu sa tim čudnim ukoričenim artiklima, budeš uhapšen. Prava je sreća da su stvorene nedruštvene mreže, bez njih bismo imali neke iluzije o ljudima, ovako sami otkrivaju ponore mraka, neznanja i gluposti, potpunog pomračenja mozga, niko ih čak na to i ne tera.

Na veliku žalost ljubitelja planetarne smrti, Putin neprekidno blefira. Pretio je onomad zapadnim zemljama armagedonom i ako naoružaju Ukrajinu; pretio je vojnom odmazdom Švedskoj i Finskoj ako uđu u NATO savez; nagoveštavao je da će baciti atomsku bombu na Ukrajinu ako pokuša da povrati okupirane teritorije itd. I nikad nije ispunio obećanje. Njegov mali od palube Dmitrij Medvedev nebrojeno puta je pretio upotrebom nuklearnog naoružanja, to je nemoguće prebrojati, sve snatreći o Evroaziji od Lisabona do Vladivostoka, pa ni od toga ništa nije bilo.

Duhovna izvidnica

Sudeći po dosadašnjem obrascu ponašanja ruskih vladara, ovdašnji kandidati za preinačenje u prah i pepeo uzalud se vesele. A ni ruski gospodari života i smrti nisu valjda ludi da udare na zapadne zemlje, pa da gađaju sopstvene vile, penthause, žene, decu, ljubavnice i ostalu imovinu koju drže na trulom, dekadentnom, obezduhovljenom Zapadu. Ko zna, možda su kremaljski lordovi po bezbožnim demokratskim državama strateški rasporedili familije kao izvidnicu, kako bi pokušali da zabludele vrate na pravi put pravoslavne duhovnosti. A silne luksuzne nekretnine i pokretnine su pokupovali kako bi bar jedan deo postojećeg sveta izbavili od sigurne duhovne propasti.

Ponovio je Putin da nije Rusija odgovorna za rat u Ukrajini, nego Zapad, naravno, ko bi drugi, zna se ko je dežurni krivac. Sasvim logično, s tom konstatacijom bi se složili mnogi vodeći svetski intelektualci, na primer Dragan J. Vučićević iz “Informera”, autor znamenitog naslova “Ukrajina napala Rusiju”, ili Noam Čomski. Kad jedna ratoborna zemlja, poznata po tome što ratuje i izaziva nestabilnost, te ubija i sopstvene građane – izvrši agresiju na drugu zemlju, jasno je kao dan da država-agresor nije odgovorna za izvršenu invaziju. Svi drugi na svetu mogu da budu odgovorni, osim nje, baš kao što su za stanje u Rusiji, diktatorsku vlast i sveopšti jad odgovorni svi osim građana Rusije.

Poljska, krivac za svetski rat

Putin specifičnu logiku za slaboumne i ruskokolonaše ne primenjuje samo na aktuelne događaje, već njome objašnjava i razna istorijska zbitija. U razgovoru sa Takerom Karlsonom, Putin je izložio svoje viđenje početka Drugog svetskog rata, koje mu se javilo dok je trećim okom u četvrtoj dimenziji gledao u kristalnu kuglu u obliku ljudske lobanje. Elem, po mudrom vođi lepše polovine multipolarnog sveta, Poljska je kriva za Drugi svetski rat, jer nije imala razumevanja za planove velikog firera Trećeg Rajha Adolfa Hitlera, pa je on, iako nežna duša nesklona nasilju, masovnim pokoljima, genocidu i Holokaustu – prosto morao da je napadne.

Šta je drugo mogao da učini dobri Adolf kad su Poljaci bili tako nesaradljivi? Biće da Poljska nije imala razumevanja ni za Staljinove planove, ni za sporazum Ribentrop-Molotov, Rusija je bila primorana da pomogne svom nacističkom savezniku u slamanju poljskog otpora, a usput je okupirala istočni deo zemlje.

Tako je i Hitlerov ovovremeni sledbenik prosto bio primoran da izvrši agresiju na Ukrajinu, baš kao što su ga prinudili da pobije trećinu Čečenije ili da napadne Gruziju. Ne bi on, ali šta da radi kad kojekakvi nerazumni ljudi uopšte nemaju razumevanja za njegove planove.

Sumrak ljudske pameti

Nije nikakvo čudo da cinični, podli razbojnik, mali KGB-agent, masovni ubica izgovara ovakve gluposti, čudno je što ima ljudi koji mu veruju, uzdaju se u njega, dive mu se, obožavaju ga i proglašavaju Putina za velikog državnika i polubožanstvo. Razumem da neko veruje u ubedljivu propagandu, u dobro smišljene laži i poluistine koje nije lako proveriti, u manipulativne priče koje je smislio neko pametan. Ali, kad neko govori stvari koje su očite izmišljotine, uvredljivo tupave i besmislene, kad hvali Hitlera i mrtav hladan proglašava napadnutu Poljsku za glavnog krivca za izbijanje Drugog svetskog rata, a ljudi mu i dalje veruju i obožavaju ga, to je valjda konačni sumrak ljudske pameti.

Umesto snažnog, odlučnog odgovora na Putinovu agresiju, na kasapljenje Ukrajine, na ovu sumanutu retoriku, na ambicije Rusije da podjarmi Baltik i Istočnu Evropu – zapadne države odgovaraju mlako, pomažu Ukrajince ali nedovoljno. Umesto adekvatne akcije – imamo politikantske izgovore i gomilu birokratskih fraza, nepodnošljivih i u redovnim uslovima, a sada, dok ruski zlikovci godinama satiru ukrajinske civile – potpuno deplasiranih i oglavnih. No dobro, nije nam prvi put, a ako čovečanstvo pretekne i ovaj krug pakla, neće nam biti ni poslednji.

Razoreni nazori i religije i nauke i morali

U osvit Drugog svetskog rata, Miroslav Krleža je vodio svoju čuvenu polemiku sa partijskim drugovima, poznatu i kao “sukob na ljevici”. Partija je bila na strogoj staljinističkoj liniji, kako u pogledu književnih tako i političkih pitanja, a Krleža, Marko Ristić i njihovi malobrojni saborci su se tome opirali. Ujedinili su se i desni i levi protiv tih dvopapkara, trockista, mesečara i šarlatana iz “Pečata”, prebacujući Krleži, između ostalog, da na stvarnost gleda preterano crno, a da ono što njemu liči na strmoglavljivanje i rasap – to su zapravo “’lokomotive historije’ bez kojih bi bio nemoguć svaki historijski razvoj”.

U maju 1939. godine, Krleža je ovako detektovao stanje stvari, u tekstu “Gdje smo i kako smo”, objavljenom u njegovom časopisu “Pečat”: “Evrope, Civilizacije i našeg vlastitog života revnos­ni promatrači, mi ne možemo da ne vidimo kako su uv­jerenja, tabori, vojske, ideologije i raznovrsne vjere rasjekle tu jadnu zemlju na pola, kako su nazori i religije i nauke i morali ostali razoreni kao hramovi biblijski, ka­ko čitavo to jadno tijelo današnjeg čovjeka krvari, a us­ta su mu suzama nakvašena i jedino što tražimo od opisivača današnjeg stanja fakata jest da ne budu frazeri i da ne pišu fraze, a to je upravo ono što frazere najbolni­je vrijeđa i kako bi oni na tu našu molbu i mogli da rea­giraju nego frazerski, tako da su nas opet jedamput pro­glasili mrtvacima? (…) Mi umiremo, a nas uvjeravaju da se nad nama rastvara nebo puno najčudestvenijih ljepota! Mi gladujemo i krvarimo po tijesnim i mračnim i beziz­laznim ulicama evropske sadašnjosti, a nama krasnoslove da će jednoga dana po sunčanim bulevarima naše civilizacije cvjetati danas nama još nepoznati cvjetovi...”

Čelik i plamen uništenja

Fraze su zgodan paravan za sakrivanje neprijatnih istina, sredstvo koje odlaže suočavanje sa okrutnom realnošću, privremeno i neuspešno, suočavanje je neminovno. Predugo traje uspavanost, negiranje stvarnosti, kao da će sve grozote nestati ako zatvorimo oči i zamandalimo se u flos-kulu od slonovače. A stvarnost je jednostavna u svom užasu: Putinova Rusija je smrtna opasnost ne samo po bezbednost Evrope i demokratskog sveta, već i po sam opstanak civilizacije, svega najboljeg i najlepšeg što su ljudski um i ljudska ruka stvorili, ruski zlikovački režim je negacija samih uslova za stvaranje.

Godinu dana pre navedenog Krležinog teksta, u “Pečatu” je objavljen esej Marka Ristića “U svetlosti požara Španije”. Ristić piše: “Uz španski narod bore se danas španski pesnici i ginu, bore se sa stvarnim i čeličnim oružjem u ruci. Jer, oni znaju, čelik se samo čelikom može skrhati, ne mišlju. (…) San pesnika je san naroda koji osvaja svoju slobodu. A što znaju pesnici Španije, ne mogu danas, u krvavoj svetlosti španskog požara, da ne znaju pesnici celog sveta. Oni uviđaju da je iluzorno posvećivati svoj život snevanju, umovanju sve dok postoji mogućnost da celo to subjektivno kraljevstvo od danas do sutra bude razoreno i mračnjaštvom ukinuto. Razoreno materijalno i u duhu. Oni uviđaju da je apsurdno posvetiti se duhu i lepoti, sve dok postoji opasnost da nad duhom zabruje aeroplani koji seju čelik i plamen uništenja”.

U Ukrajini već dve godine ruski aeroplani, topovi i tenkovi seju čelik i plamen uništenja, a Ukrajinci brane svoju zemlju, Evropu, duh i lepotu, san pesnika kao san naroda koji osvaja svoju slobodu. Ropske duše koje padaju ničice pred koljačem iz Kremlja bar su iskrene u svojoj mržnji na sve dobro i lepo na ovom svetu. Ni to nije ništa novo. Ponovo smo u vremenu “kad su se zastrli svi neboskloni pameti i kad pada pomrčina tako diluvijalna, da od straha pred dlakavom i strašnom obrazinom rata mirucaju u ljudskim glavama sve plemenite misli, a ljudi se pretvaraju u ono što zapravo jesu: u čiste, nepatvorene ljude, to jest u zlobne, prevrtljive, okrutne opice”, kako reče Krleža u “Dijalektičkom antibarbarusu” godine 1939.