Oganj pomirenja

Za Antenu M piše: Sanja Orlandić 

Prije nekolike večeri na Cetinju, Andrej Nikoaidis reče da za razliku od stvarnosti književnost mora imati smisla. Nijesu prošla ni tri dana za potvrdu te rečenice u obesmišljenoj stvarnosti Crne Gore. 

Na karnevalu u Herceg Novom, naime, naumili su spaliti lutku s Andrejevim likom, nazvavši je Androser Nikolaidesratis. Vrlo inventivan naziv, gotovo kursadžijski, no krenimo redom. Naime, karnevalske svečanosti obično se završavaju ritualnim spaljivanjem glavnoga krivca koji je lokalnom stanovništvu otežao život u prethodnoj godini. Dakle, da bi neko otežao svakodnevni život lokalnoga stanovništva, taj neko mora biti na poziciji moći dovoljno jakoj da donosi odluke koje ih se tiču. Pretpostavimo one od odvoza smeća, funkcionisanja vodovoda i kanalizacije do prostornoga planiranja i sl. 

Kako Andrej nije ni na kakvoj poziciji moći s koje donosi odluke, već redovno objavljuje kolumne, a piše i romane koji se prevode na velike svjetske jezike i osvajaju nagrade, tako se zaista prvo postavlja pitanje čime je Andrej mogao ugroziti svakodnevni život gradića na obali mora. Da su oni koji su naumili spaliti predočenu lutku pročitali koji njegov roman, zasigurno bi odustali od takve ideje te ćemo postojanje nagrađivanih romana odbaciti kao razlog. Drugi je, naravno, pisanje redovnih kolumni na CDM portalu. 

U svojim kolumnama Andrej redovno komentariše našu stvarnost. Ok, ponoviću, Andrej komentariše stvarnost prepunu odluka koje donose drugi. U njima se Andrej bavi raznim anomalijama društva, od otvorenog raskrinkavanja narastajućeg kleronacionalizma, preko kritike neoliberalizma do razotkrivanja nepojmljivih presuda za nasilje nad ženama. Sve to, izgleda, toliko smeta organizatorima karnevala u Herceg Novom, da su čvrsto odlučili da ga osude i spale, ne potrudivši se čak ni da ostave trunku misterije, uobičajene na karnevalima, je li u pitanju zaista on. 

Vratimo se na improvizovani naziv s jasnom aluzijom na njegovo ime i prezime. Nikolaidis, izgleda, ne zvuči dovoljno grčki pa su ga malo doradili kako bi pojačali značenje porijekla i jasno poručili „nije naš“, što bi bilo, da prostite, tipično fašistički. To što su Grci pravoslavci ne igra neku ulogu, prije svega što je Andrej više puta u svojim kolumnama nedvosmileno ukazao da pravoslavlje na ovim prostorima i nema mnogo imenitelja s izvornim hrišćanskim učenjem. Tome u prilog ide i ova improvizacija s prezimenom. 

Kad je u pitanju ime, autori su jasno poručili da Andrej govori ono što oni ne razumiju. Vjerujem da namjera autora nije bila baš da to poruče već da kažu da on mnogo govori i da govori ono što im se ne sviđa. No, u našem jeziku već postoji tvorenica „mudroser“ koja bi se odnosila na osobu koja govori ono što drugi ne mogu da razumiju pa u nemogućnosti da mu doskoče argumentovano, ostaje im jedino da mu prikače kakav pogrdan dodatak kako bi izazvali podsmijeh. I u tim se kvalifikativima njihova moć završava. 

Andrej nije krivac ni za smeće, ni za poplave, ni za divlju gradnju, ni za nepotizam, ni za korupciju. Andrej je kriv za jasno raskrinkavanje ideoloških narativa koji su jednom išli da pale Dubrovnik s namjerom da naprave „stariji i ljepši“, a danas njihovi sljedbenici jasno upiru prstom i siju mržnju protiv svih onih koji na pogubnost takve ideologije ukazuju. Sad bi opet da pale, a poslije lomače bismo valjda trebali da se pomirimo.