Od živih buktinja Milana Lukića do spaljivanja Andreja Nikolaidisa

Piše: Tomislav Marković

Vest glasi: Na svečanom zatvaranju Praznika mimoze u Herceg Novom, na kraju karnevalske smotre spaljena je lutka koja simbolizuje pisca i kolumnistu Andreja Nikolaidisa. Pre spaljivanja lutke, krnje, pusta, princa karnevala, održano je suđenje piscu i pročitana presuda, u skladu sa tradicijom karnevala. U navedenoj vesti potpuno je tačno da je spaljena lutka sa Andrejevim likom, sve drugo samo liči na istinu. Dogodilo se nešto što nalikuje na karneval, održan je obred koji liči na spaljivanje krnje, te pročitano je nešto što bi trebalo da liči na karnevalsku presudu, ali se zapravo radi o nečemu sasvim drugom.

U kapitalnoj studiji “Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse” Mihail Bahtin piše da su “zvanični praznici srednjeg veka – i crkveni i feudalno-državni… osveštavali, sankcionisali i učvršćivali postojeći poredak”. Na suprotnoj strani stajala je karnevalska, smehovna kultura: “Nasuprot službenom prazniku, karneval je slavio reklo bi se privremeno oslobađanje od vladajuće istine i postojećeg poretka, privremeno ukidanje svih hijerarhijskih odnosa, privilegija, normi i zabrana”.

Pobunjenički karnevalski duh

Bahtin piše da su sve forme i svi simboli karnevalskog jezika bili prožeti “saznanjem o veseloj relativnosti vladajućih istina i moći”. Zato je za karneval karakteristična “svojevrsna logika ‘izokrenutosti’ (à l’envers), ‘nasuprot’, ‘naopako’, logika neprestanih premeštanja onoga što je gore i onoga što je dole”. Do kojih je razmera slobode išla karnevalska raspojasanost svedoči bogata parodijska književnost na latinskom jeziku, u koju spadaju i parodije liturgije (“Liturgija pijanica”, “Liturgija kockara”), travestije Starog zaveta i Jevanđelja, parodije najsvetijih molitava (“Očenaš”, “Ave Maria”), parodijske crkvene propovedi itd.

Bahtin posebno ističe značaj ukidanja svih hijerarhijskih odnosa tokom karnevala, suspenziju čeličnog staleškog poretka srednjeg veka. Zvanični praznici su slavili nejednakost, a “za vreme karnevala svi su smatrani jednakim”. Otuda anarhistički, pobunjenički, detronizujući duh karnevala koji se buni protiv ustaljenog poretka, osveštanog ideologijom crkve. Otuda i izbor krnje – to je uvek neko ko je na poziciji moći, neko ko odlučuje o sudbini potlačenih, predstavnik vlasti i vladajuće hijerarhije.

Učvršćivanje poretka

Kako su u ovu klasičnu sliku karnevala uklapaju zbitija iz Herceg Novog? Nikako. Ona su sušta suprotnost karnevalu, iako su počinjena pod krinkom karnevalskog obreda. Umesto da naprave i spale lutku nekog političara koji im zagorčava život, Novljani su kukavički izabrali pisca i kolumnistu koji nema nikakvu moć, već je dosledni kritičar onih koji moć poseduju. Umesto da spale lutku koja predstavlja onog ko je odgovoran za loše stvari u njihovom gradu, Novljani su udarili na nevinog čoveka. Njihov postupak je anti-karnevalski, on osveštava, sankcioniše i učvršćuje postojeći poredak, i to otvoreno, bez ikakve maskarade.

A o kakvom poretku je reč, na kakvoj se idologiji dotični zasniva, vidljivo je iz govora koji je održan pre spaljivanja lutke sa Nikolaidisovim likom. Ničeg satiričnog, duhovitog, karnevalskog, humornog nema u toj govoranciji, ona je sačinjena isključivo od uvreda i difamacija.

Evo malog odlomka te bizarne optužnice protiv lika kog su nazvali Androser Nikolaidesratis: “Smrad ulazi na vrata predsjednika narodne Skupštine đe postaje savjetnik. On ne upotrebljava glavu u savjetovanju, nego prkno – šireći svoj smrad savjetuje predsjednika. Nepodnošljivi smrad se širi i u školstvo gdje zabranjuje Njegoša, Andrića i druge pisce. A razlog je, kako on to kaže, evo vam program školske lektire i biblioteke pune su Andrićevih smećarskih mudroserija i Njegoševih kvazi filozofskih masturbacija nad sudbinom nacije i vjere. Loše mišljenje iznosi i za Dostojevskog. Izjavljuje da je Njegoš genocidan na peru, a Sveti Petar Cetinjski na djelu! Njegov smrad ne zaobilazi ni Herceg Novi. Ovaj dželatov šegrt, produkljanski Grk, predstavnik savremene crnogorske fekalne književnosti, udesetostručio je dozu smrada da bi skrenuo pažnju na sebe”.

Moderna inkvizicija

Dakle, Nikolaidis je kriv jer kritikuje osveštane nacionalne veličine, a ima loše mišljenje i o piscu iz matuške Rusije, što je tek neoprostiv krimen. Pa zar karneval ne podrazumeva svrgavanje svih nacionalnih veličina, ruganje idolima, izokretanje celog sveta? Dakle, organizatorima karnevala Nikolaidis je kriv jer se ponaša karnevalski i zato ga treba spaliti. A treba ga spaliti i zato što nije naš, nije Srbin, pravoslavac svetosavskog tipa, već “produkljanski Grk”. Ovo “produkljanski” kad se prevede na razumljiv jezik znači – zalaže se za nezavisnu, suverenu Crnu Goru. Otkad su to šovinizam i targetiranje ljudi na nacionalnoj osnovi deo karnevalskog duha?

Na meti satire uvek se nalaze ljudi koji su na pozicijama moći, knezovi ovog sveta, a ne oni koji ih kritikuju. Organizatori karnevala govore i izriču presudu sa pozicija vlasti i dominantne ideologije, čime ukidaju karnevalski karakter manifestacije i pretvaraju je u nešto drugo. Zato spaljivanje lutke u Herceg Novom nema veze sa karnevalskom tradicijom srednjeg veka, već sa jednom drugom tradicijom iz iste epohe – sa spaljivanjem jeretika na lomači. Sudije pod maškarama nisu karnevaldžije, već članovi inkvizicije.

Lažne karnevaldžije

U govoru su citirane i Nikolaidisove reči o Herceg Novom: “Dobrostivi grad Herceg Novi zaobilazim kao đavola. Ne samo što mi se taj grad i njegovi stanovnici gade, nego i zato što sam, svojevremeno, dobio formalnu zabranu ulaska u taj Raj na zemlji”. Citat potiče iz Andrejevog teksta “Zašto Bosanci i Hercegovci trebaju zaobilaziti Herceg Novi”, samo što su palitelji pisaca zaboravili da citiraju delove koji prethode navedenom citatu, iz kojih se vidi o čemu se zapravo radi.

Nikolaidis je napisao: “Građani Herceg Novog su našli za shodno da predvode histeriju koja je dovela do upada crnogorske ološi u Hrvatsku, paljenja Konavala i granatiranja Dubrovnika. To im je bilo malo, pa su upravo iz tog grada na pogubljenje odvedeni Bošnjaci koji su izbjegli pred ratom”. Sad je malo jasnije sa kojih tačno pozicija nastupaju lažni karnevalci: to je ideologija krvi i tla, velikosrpski nacionalizam, agresorska i zločinačka politika koja je iza sebe ostavila razorenu zemlju, desetine hiljada mrtvih, nebrojene zločine, pokolje, genocid, masovne grobnice i sveopštu pustoš.

Višegradske lomače

Vatra koja je zaplamtela u Herceg Novom, na kojoj je spaljena lutka sa likom Andreja Nikolaidisa – nema nikakve veze sa karnevalskom tradicijom i karnevalskim plamenom, sa katarzičnim spaljivanjem krnje i obnovom života, već je sušta suprotnost tome. Novljanska lomača referiše na drugu tradiciju, nadovezuje se na nasleđe ideologije koja je spaljivala čitava sela, stambene zgrade, bolnice, domove kulture, a spalila je i jednu veliku biblioteku, sarajevsku Vijećnicu.

Tradicija na koju se novljanski kvazikarnevalci zapravo pozivaju je tradicija koju je ustanovio Milan Lukić, kad je u Višegradu spaljivao žive ljude. Plamen koji je zaiskrio u Herceg Novom na takozvanom karnevalu je odsjaj onog plamena sa Bikavca i iz Pionirske ulice, u kojem je gorelo ljudsko meso. Kad ne možeš da spaljuješ živa ljudska bića, dobro dođe i lomača za lutku, i to je neka uteha.

Nije Andrej Nikolaidis slučajno izabran za obred spaljivanja u kojem su piromani učestvovali obučeni u bele odore Kju-Kluks-Klana, sa glavama prekrivenim kukuljicama. Nikolaidis se našao na meti palitelja zato što već decenijama dosledno kritikuje upravo ideologiju i politiku velikosrpstva, koje baštine i lažne karnevaldžije i predstavnici vlasti iz Demokrata i bivšeg Demokratskog fronta u Herceg Novom.

Spaljivanje knjiga i ljudi

Spalili su lutku, jer je spaljivanje knjiga malo nezgodno, moglo bi da zaliči na nacističke lomače koje su gorele u “akciji protiv antinemačkog duha”, kada su se nacisti otvorenim plamenom suprotstavili – što reče Jozef Gebels – “moralnoj dekadenciji i iskvarenosti”, u okviru “afirmacije nemačkih vrednosti”, kako bi “raščistili put za nemački način razmišljanja”.

Nije lako ni novljanskim paliteljima, Došla su tako neka čudna vremena kad ne smeš da spališ ni knjigu, a kamoli nepodobnog pisca i novinara. Otuda čežnjivi litijaški pogledi upravljeni na daleku, ali velikosrpskom srcu blisku Rusiju. Tamo, doduše, nisu skloni upotrebi vatre, ali zato vrlo uspešno eliminišu jeretičke pisce, novinare, političke i građanske aktiviste drugim sredstvima.

Šalju ih u sibirske gulage, truju novičokom, bacaju kroz prozore visokih zgrada, a egzekuciju vrše i na tradicionalnije načine – umesto vatre, koriste vatreno oružje. Zato ovdašnji ljubitelji Putina, inkvizicije, lomača i spaljivanja grade Srpski svet koji bi trebalo da bude ispostava Ruskog sveta. Radovi su u toku, od njih je stradalo sve civilizovano i čestito, antifašističko i intelektualno, moralno i duhovito, na kraju je ubijen čak i karnevalski duh.