Zarobljeni u Ćosićevom vremenu smrti

Piše: Tomislav Marković

Počelo je emitovanje serije Vreme smrti na TV Nova, snimljenoj po istoimenoj romanesknoj tetralogiji Dobrice Ćosića. Serija je urađena u produkciji „United Media“, a izvršnu produkciju potpisuje „Eye to Eye“ Gorana Šušljika. Ista ekipa prethodno je snimila još dve serije po Ćosićevim delima – Korene i Vreme zla, koje su emitovane na istoj televiziji.

Tim povodom, Šušljik je sa širokim publikumom podelio svoje misli o Ćosiću i njegovom romanu. „Mi smo stalno suočeni sa tim velikim pitanjima – kako živeti u strašnim vremenima, tu mi je Dobrica Ćosić nekako jako dobar da analizira, iako ima dosta predrasuda šta on piše u tim romanima. Ljudi ga znaju kao pisca, ali ga nisu dobro čitali“, rekao je poznati glumac, reditelj i producent.

Da, nema boljeg kompasa za orijentaciju u gvozdenim vremenima od dela Dobrice Ćosića. Do ovog civilizacijskog sunovrata smo stigli zahvaljujući Ćosićevim idejama, pa je sasvim logično da ćemo se iščupati iz provalije sledeći ideje koje su nas u nju survale.

Nacije kao pokusni kunići

Dešava se da neki pisac ne dobije adekvatnu recepciju, da bude pogrešno pročitan ili da ga savremenici naprosto ne razumeju. Nismo znali da je to slučaj i sa Ćosićem, bar o njegovom liku i delu postoji obilje ozbiljne literature koji su napisali umni, obrazovani, načitani i pronicljivi ljudi. Doduše, čitali su ga malo drugačije od producenta koji veli za Vreme smrti: „Ovo je jedna fantastična vivisekcija onoga što smo mi bili kao društvo u tom trenutku, šta smo bili kao narod, ali… ta vivisekcija funkcioniše gledajući ovo naše društvo sada i ona nije samo upozorenje, ona je na neki način i neki udžbenik za to da, uprkos svemu, treba naći motive za život, naći nadu i boriti se“.

Vivisekcija je odličan pojam za opisivanje Ćosićevih književnih, ali možda još više ideoloških i društveno-političkih postupaka, mada je u njegovom delu vrlo teško razdvojiti pobrojane sfere. Vivisekcija je anatomsko rezanje ili izvođenje hirurškog zahvata na živom organizmu, obično na živim pokusnim životinjama, zarad medicinskog i naučnog istraživanja.

Ćosić je proveo životni vek izvodeći takve hirurške zahvate na živim organizmima, čitave nacije su mu služile kao pokusni kunići. Bio je to jedan veliki naučni eksperiment. Na primer, Ćosića je zanimalo šta će se dogoditi sa Jugoslavijom i njenim žiteljima ako se na njih primene ideje iz njegovih knjiga. Eksperiment se, kao što znamo, završio prolivanjem reke krvi, što je i logično, jer se vivisekcija obavlja na živim organizmima za čiju sudbinu, patnje, stradanja i nevolje onaj što drži skalpel u ruci nimalo ne brine.

Bogonadahnuto otkrovenje

Na kraju je producent izneo sasvim novo saznanje, takoreći bogonadahnuto otkrovenje: „Nije Dobrica Ćosić nacionalista, šovinista koji je ovaj roman iskoristio samo u slavu te Srbije koja se često zloupotrebljava […] Ovo nije u slavu rata ni pobeda, nego u slavu života“.

Da, Dobrica Ćosić zaista nije nacionalista, baš kao što nebo nije plavo, orlovi nisu ptice, a delfini nisu plivači. Zgodna šala, baš duhovito. O Ćosićevom nacionalizmu napisani su tomovi, njegov politički angažman osvetljen je sa svih strana, a činjenice su svima poznate.

Nije on bio samo pisac, već i glavni ideolog srpskog nacionalizma, takoreći šef jedne nezvanične koterije, inicijator nastanka Memoranduma SANU, zalagao se za „humano preseljenje“ stanovništva, učestvovao je u organizovanju nacionalista na Kosovu, kao i u nastajanju srpskih partija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, birao je čak i vođe tih stranaka – Jovana Raškovića i Radovana Karadžića, da ne nabrajam dalje.

Postoji o tome obilje literature, pisali su o Ćosiću briljantno Mirko Kovač, Slobodan Blagojević, Mirko Đorđević, Vuk Perišić, Latinka Perović, između ostalih. Na ovom mestu sam pisao o tome u tekstu „Slijepa ulica Dobrice Ćosića i ćorsokak Milorada Ekmečića”, da se ne ponavljam.

Školski primjeri šovinizma

Dovoljno je navesti samo nekoliko citata iz Ćosićevih dela, pa da tvrdnje kako on nije bio ni nacionalista ni šovinista padnu u vodu. Nije otac nacije krio šta misli, već je sve pomno zapisivao, nije se čak ni skrivao iza svojih junaka, nego je govorio u lično ime. U publicističkoj knjizi Piščevi zapisi Ćosić nabraja osobine susednih naroda, pre svega mane čitavih kolektiva, pa veli da su kod Slovenaca to “tribalistički egoizam, provincijalnost, malograđanština, netrpeljivost prema svemu ‘južnome’”. Kod Crnogoraca to su “bolesno sebeljublje, nerad, retrogradni istoricizam, grandomanija, primitivna plemenština i ono što je jedinstveno u svetu – dvostruki nacionalni identitet”.

Najveće mane kod Makedonaca su “rajinska dvoličnost, falsifikovani identitet, dvostruka duša, sirotinjski egoizam, inferioristička pretencioznost, čokalijski mentalitet”. Na kraju, kod Hrvata: “retrogradno nacionalno biće, ustašoidna, katolička, antidemokratska, primordijalna svest”. Preskočio je Albance, ali im se vratio u knjizi dnevničkih zapisa Vreme zmija: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda”.

Sve pobrojano je školski primer šovinizma, kao da je Ćosić tražio ubedljive ilustracije ovog pojma. Ujedno, takve generalizacije svedoče o gotovo nadrealnoj lenjosti uma i najviše podsećaju na uvrežene stereotipe tipa Škotlanđani su škrtice, Englezi su hladni, zatvoreni i distancirani, a Japanci su tačni i precizni.

Jedinstvo života i literature

Naravno, uvek je moguće da pisac u svom vanknjiževnom životu bude šoven, nacionalista, pa i nešto gore, a da se to u njegovim romanima ne vidi ili je prisutno tek na margini, bilo je i takvih slučajeva. Međutim, Dobrica Ćosić ne spada u takve pisce, kod njega postoji jedinstvo života i literature, što je posebno vidljivo baš u romanu Vreme smrti. I o tome su učeni ljudi već pisali ozbiljne analize, možda je najbolja ona iz pera Nikole Bertolina pod nazivom Vreme inkubacije. Taj esej našeg velikog prevodioca, urednika i proučavaoca literature objavljen je prvobitno u Sarajevskim sveskama, a potom je preštampan u Bertolinovoj knjizi O pesnicima i bardovima (Treći trg, 2019).

Roman je polifonijska forma sa mnoštvom likova i perspektiva, pa se ono što izgovaraju književni junaci ne može poistovetiti sa piščevim mišljenjima. Međutim, ponekad pisac nekim likovima stavlja sopstvene misli u usta, a ima i drugih sredstava da dočara svoj sistem vrednosti kroz umetničko delo. To je u romanu Vreme smrtividljivo u onome što tvrde „likovi od nesumnjivog autoriteta i moralnog integriteta, ali i na svim onim mestima u kojima pisac opisuje ratna i druga zbivanja, i iza kojih nesumnjivo stoji njegovo autorsko ja”. Bertolino je delove romana poredio sa Piščevim zapisima koji su nastali tokom pisanja Vremena smrti i tu se mogu videti mnoga poklapanja.

Razni likovi često nastupaju kao Ćosićev alter ego, na primer Vukašin Katić, a ima i drugih koji zastupaju stavove koje je pisac kasnije iznosio u javnosti, u svoje lično ime. Za razliku od Tolstojevog Rata i mira u kojem rat i mir “bivaju suprotnosti ne samo kao realni fenomeni nego i kao moralni pojmovi”, kod “srpskog Tolstoja” stvari stoje drugačije: “roman Vreme smrti sugeriše neku vrstu inverzije u aksiološkom uspostavljanju odnosa među pojmovima rat i mir, i to u korist rata”.

Ideološka municija za Miloševića

Srpski narod je prikazan kao usamljen, izolovan, fatalno sam, kao narod koji nema “nijednog vernog prijatelja”, ali je zato okružen neprijateljima sa svih strana. Bertolino piše: “Pričom o narodu koji je jedinstven po stradanju, po nerazumevanju kojim je okružen i po tome što nije stekao nijednog ‘vernog i istinskog prijatelja’, otvara se druga, možda centralna tema romana: ona o ‘izuzetnom, dobrom narodu’, okruženom mržnjom manje vrednih i ‘zlih’ naroda”.

Od svih suseda, ali i od drugih neprijatelja srpski narod je pretrpeo neviđena, neuporediva stradanja, čime je zaslužio poseban status i posebna prava. A ta prava se prevashodno odnose na stvaranje velike srpske države koja bi obuhvatala i delove Bosne i Hrvatske. Ćosić u romanu zapravo tumači istorijske događaje na malo uvrnut način, nastojeći da dokaže kako je stvaranje Jugoslavije bilo velika greška koju, sledstveno, valja ispraviti u vremenu koje dolazi.

Bertolino pokazuje kako se ideje iz Ćosićevog romana prelivaju u Knjigu o MilutinuDanka Popovića. Ono što Milutin misli i govori u romanu neobično podseća na lik vojvode Živojina Mišića iz Vremena smrti. Bertolino zaključuje: “Manje-više celokupnu vojvodinu nacionalnu ideologiju i političku filosofiju Milutin je digao do ranga jednog kompendijuma narodne mudrosti koji se u godinama Miloševićevog populističkog pokreta, posredstvom medija, pretvorio u skup uputstava za neposrednu političku akciju”. Pisci su nesebično snabdeli balkanskog kasapina ideološkom municijom.

Dominantna ideologija

Kad su nacionalističke antijugoslovenske ideje iz Ćosićevih knjiga primenjene u praksi, to je dovelo do ratova, razaranja i svih ostalih užasa devedesetih, uključujući i samouništenje srpskog društva i kulture.

U tekstu “Smrt autora i rađanje nacije: književna postmoderna i nacionalizam u Srbiji”, Goran Lazičić sa Instituta za slavistiku u Gracu, sumirao je ideje iz Ćosićevog romana:  “Već u prethodnoj deceniji – najuticajniji primer je romaneskna tetralogija Dobrice Ćosića Vreme smrti (1972-1979) – mogu se pratiti začeci ključnih stanovišta i stereotipa nacionalizma koji će se kasnije iskristalisati kao dominantna ideologija u društvu: izuzetnost srpskog naroda u istoriji, pre svega po pitanju žrtava i stradanja; večita opkoljenost neprijateljima i borba za opstanak; međunarodna politika kao ‘sveopšta antisrpska zavera’; jugoslovensko ujedinjenje kao fatalna greška, kao politički projekat od početka osuđen na propast; kristalisanje figure domaćih izdajnika kao stranih plaćenika; pripadnici drugih naroda i religija posmatraju se isključivo kao pretnja, što vodi u nacionalni autizam gde je Drugi uvek i samo Neprijatelj; svesno opredeljenje za rat i stradanje kao opredeljenje za carstvo nebesko”.

Sve pobrojane ideje i danas dominiraju srpskim društvom, jer nikada nije došlo do obračuna sa nasleđem Miloševićevog doba, pogotovo sa ideologijom iza koje su ostala zgarišta, masovne grobnice i neizmerna ljudska patnja. Što je najgore, reprodukcija te ideologije i njenih dogmi se nastavlja punom parom, ne samo kroz masovne medije, već i kroz obrazovanje.

U ćorsokaku duha

Proučavajući udžbenike istorije, Dubravka Stojanović je još pre deset godina utvrdila da je roman Vreme smrti “odredio istorijsko sećanje Prvog svetskog rata”, te da je Knjiga o Milutinu “izvršila neku vrstu medijskog prenošenja ideja Dobrice Ćosića do širokih masa”. U svojim najnovijim istraživanjima, Stojanović je konstatovala da su udžbenici istorije velikim delom “bliži književnoj fikciji nego istorijskoj nauci”, te da autori udžbenika tretiraju tekstove nacionalnih bardova poput Ćosića i Popovića kao istoriografska dela. A to je i bio cilj ovih pisaca, oni su stvarali svoju književnost sa namerom da je čitaoci dožive kao pravu verziju srpske istorije.

Serije snimljene po Ćosićevim delima samo dodatno cementiraju naopaku sliku o stvarnosti, zadržavajući nas u mentalnom lavirintu bez izlaza kao zarobljenika ćosićevskog vremena smrti, vlasti i zla. O čemu se tu radi davno je objasnio Mirko Kovač u obimnom eseju Dobrica Ćosić, kobni Otac nacije. Da je srpsko intelektualno društvo “ozbiljno, sada bi moralo ispostaviti račune Dobrici Ćosiću za obmane i ćorsokake duha u koje je uvalio vlastitu naciju i to kao njezin otac. Ali intelektualna elita, uz časne iznimke, kljukana je istom smjesom, te nije u stanju sagledati svoju poziciju, jer ona je jezgro oboljelog društva u kome su se razlike, pa čak i krajnosti, sjedinile u jedinstvenu nacionalnu gomilu”.

Na Ćosićevim idejama formirane su čitave generacije koje danas, sasvim logično, govore da je ono o čemu je otac nacije pisao “utkano u našu krv, naše kosti, naše meso i našu svest”. Ćosić je svorio svet u kojem se snimaju serije po njegovim delima, a njegove ideje proglašavaju za zvaničnu istoriju u udžbenicima. Na kraju, nije problem u Ćosiću, svako ima pravo da piše šta hoće, problem je u zaparloženoj kulturnoj i intelektualnoj sredini koja je Ćosića proglasila za velikog pisca, a njegove retrogradne, opasne i bedaste ideje za vrhunac mudrosti i humanizma. Da smo čitali neke druge Ćosiće, Branimira i Boru, ne bismo završili u ćorsokaku duha.