Hoće li neko sabrati dva i dva

Piše: Milivoj Bešlin

Kako objasniti činjenicu da je najbrutalniji ubica našeg doba, istovremeno najomiljeniji i najpopularniji političar u Srbiji i šta to govori o karakteru našeg društva? Svakako ništa dobro o vučićevskoj Srbiji, njenim vrednostima, ali i svima nama koji u njoj živimo. I nije li taj hladnokrvni tiranin u intervjuu američkom opskurnom propagandisti rehabilitovao Hitlera, relativizacijom njegove odgovornosti za početak najveće globalne klanice – Drugog svetskog rata. Staljingrad plače nad tom ironijom istorije.

Ipak, cinični revizionista i optuženik za ratne zločine je u srpskom društvu više simbol i sindrom dubokih problema u kojima se ono nalazi. Prvi uzrok je očit: rusifikovani srpski nacionalizam, kao vladajuća ideologija, pojeo je naše društvo, uzeo nam, svojom totalitarnom i nasilničkom prirodom, građanske slobode i instalirao svojim autoritarnim karakterom još jednog iracionalnog autokratu. I da ne bude iluzija, ukoliko se snaga te ideološke paradigme ne kastrira, svaki sledeći autokrata biće gori i po društvo razorniji od prethodnog. Odveć ironično bi bilo primetiti da, možda, više nemamo demografskog potencijala da i region i sebe bacimo u novi krug pakla. Srbija 1990-ih (bez Kosova), imala je, prema relativno fer izvedenom popisu, oko 7,8 miliona ljudi. Današnja Srbija (bez zagrade) teško da doseže šest miliona ljudi, jer se na popisne manipulacije teško možemo osloniti. Rečeno logikom najomiljenijeg ubice s početka ovog teksta: nema ljudi, nema problema. Ako pobije ili konvertuje sve Ukrajince, prestaje rat. Kada ubije Alekseja Navaljnog, prestaje da postoji opozicija u Rusiji i prestaje priča o najbogatijem i verovatno najkorumpiranijem svetskom lideru današnjice.

Zaista, čemu toliko radovanje kada omiljeni ruski, a naš, političar pretvori predivni ukrajinski grad Marijupolj u prah i pepeo? Nema sumnje da domaći kvislinzi u tome vide ispravnost pretvaranja Vukovara u našu Hirošimu. Uz to, neretko će Rusiji skloni teoretičari reći da je Ukrajina „tampon država“. Mimo definicija, za njih to znači veštačka tvorevina, privremena država, bez prava na postojanje, bez identiteta i sl. To isto misle, uostalom, i za Severnu Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i, naravno, Kosovo. Severnu Makedoniju su 1993. pokušali da podele Milošević i grčki premijer Micotakis, ali ih je bugarski predsednik Želev sprečio u tome. Bosnu i Hercegovinu od 1991. dele sa hrvatskim nacionalistima. Malo vremena je proteklo od famozne salvete iz Karađorđeva do stvarnog rata. Kosovo je ključni ideolog velikosrpstva u 20. veku, Dobrica Ćosić, želeo da podeli sa Albanijom još 1960-ih godina. Crnu Goru ne bi delili, uzeli bi je celu. Sve ovo svakog dana možete videti kao sumasišavše planove u skoro svim režimskim medijima u Beogradu, ali i u moru (para)intelektualnih pamfleta.

Prema definicijama, tampon-država je manja zemlja koja se nalazi između dve veće suparničke države ili dve suprotstavljene sfere uticaja. Teško biste Ukrajinu, teritorijalno veću od Nemačke i sa desetinama miliona žitelja, pri tome, sa jasno definisanom politikom i orijentacijom kuda želi da ide, mogli sabiti u definiciju tampon-države. A kako stoje stvari sa Srbijom? Teritorijalno jedna od manjih država Evrope, sa brojem stanovnika koliko predgrađe neke ozbiljnije metropole – Srbija do danas nije odredila strateški smer kuda želi da ide. Razapeta između većinskih želja da bude ruski satelit i da igra ulogu balkanske Belorusije i realnosti da ne može ni mesec dana da preživi bez evropskih para i investicija, sukobljena sa regionom, u stalnim pokušajima da svoj neophodni razvoj zameni za teritorijalnu ekspanziju na račun suseda, Srbija je pravi primer države koja se dobrovoljno ili čistom glupošću stavila u ulogu tampon-zone.

Odustavši de facto od integracija u EU, u nesaglasju i preteći bezmalo svim susedima, Vučićev režim je danas zasnovan na kontinuitetu sa Miloševićevom zločinačkom politikom iz prošlosti i na podršci Putinovom neofašističkom totalitarizmu u sadašnjosti. Ipak, uprkos tome, srpski autokrata uživa američku podršku. Pax americana 2024. na Zapadnom Balkanu veoma je različita od one iz 1990-ih godina. Danas ne postoje kao temelji ni demokratija, ni ljudska prava, ni građanske i medijske slobode, još manje pravna država i vladavina prava, za socijalnu pravdu u tom konceptu nikada nije bilo mesta. Danas je to ogoljeni kolonijalni pragmatizam.

Američki čovek, pod brojnim hipotekama za međunarodnu korupciju i lažna svedočenja – novi je crnogorski premijer. Trampova ambasadorka u Podgorici je uspešno svarila i deklarisane ruske „olovne vojnike“ u vladajućoj koaliciji. Američki čovek sa upitnim legitimitetom je premijer u Sarajevu. Bahati visoki predstavnik s mukom je pročitao akt o državnom udaru (jednodnevnoj suspenziji Ustava) napisanom u američkoj ambasadi u Bosni i Hercegovini ne bi li se politički miljenici instalirali. Ramina korumpirana stabilokratija neupitna je američka saveznica. Karte se postavljaju i u Severnoj Makedoniji. A nad celom američkom konstrukcijom u regionu bdi Vučić. Faktor mira i stabilnosti. Ostaje da se vidi koji od dvojice Hilovih miljenika će biti izvučen iz šešira da stane u cipele Ane Brnabić. Marko Đurić možda ima više šanse od Siniše Malog. Bajden-trampovsku postavku na Balkanu, kojoj se najviše raduje ruska politika, jedino još, nepristajanjem na kolonijalne zahteve, remeti kosovski premijer Kurti. U odnosu prema njemu, pada u vodu intelektualno nedorasli narativ izaslanika Eskobara da je američki cilj eliminacija korupcije u regionu, a da će to samo po sebi eliminisati nacionalizam. Skoro svi američki miljenici na Zapadnom Balkanu su simboli korupcije u svojim društvima. A verovatno jedini zapadnobalkanski političar čistih ruku na njihovom je nišanu. Ovaj destruktivni pristup poznat je i dugo primenjivan prema Srednjoj i Južnoj Americi.

Gde je u svemu tome Srbija? Potkapacitiran za svoju ulogu globalnog lidera, u odsustvu američkog predsednika, Blinken izražava ovih dana Vučiću „duboku zahvalnost“ zbog potpore koju Srbija pruža Ukrajini. To znači da kontingenti srpskog oružja idu redovno za odbranu Ukrajine. Paralelno – u Srbiji, od režima podstaknuta, teče najbrutalnija proruska propaganda i podrška agresorskoj vojsci. Kao rezultat toga imamo najveći broj naših građana među stranim dobrovoljcima u redovima agresorske vojske u Ukrajini. Hoće li neko sabrati dva i dva? Srpskim oružjem u Ukrajini ubijaju se srpski građani otišli kao dobrovoljci da pomognu stvar agresora. I dok Vučić udovoljava i ruskim i američkim interesima, izvlačeći političku korist za sebe, društvo od toga ima samo štetu. Treba li bolja definicija tampon-države?

I da bude jasno: nema demokratije u Srbiji bez raskida sa fašistoidnom ideologijom nacionalizma. I nema Srbiji izlaska na zelenu granu dok se ne odrekne Miloševićeve zločinačke politike u prošlosti i Putinove u sadašnjosti. A i ne mora! Nova izolacija ubrzaće negativne demografske trendove. Kad padnemo ispod četiri miliona, obistiniće se logika našeg omiljenog zlikovca – nema ljudi, nema problema!