Aida Ćorović: Zašto idem u zatvor

Piše: Aida Ćorović

Ratko Mladić promoviše se kao heroj i branitelj srpstva. Onaj isti iza koga stoje, ponoviću, ova dela: genocid, učestvovanje u genocidu, progoni na političkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi kao zločin protiv čovečnosti, istrebljenje kao zločin prema čovečnosti, ubistvo kao zločin prema čovečnosti, ubistvo kao kršenje ratnih zakona i običaja, deportacija ljudi kao zločin protiv čovečnosti, nehumana dela (prisilna premeštanja) kao zločin protiv čovečnosti, protivpravno terorisanje civila, ubistvo, okrutno postupanje, nehumana dela, napadi na civile i, konačno, uzimanje talaca. Pročitajte još jednom. Pa još jednom. I još jednom. Ako vam je dobro, onda ništa.

Ima nešto olakšavajuće u konačnosti. Čekanje je onaj teži deo, a konačnost, vest o nekom završetku, kraju, okončanju itd., makar bila i loša, pruža odeđenu vrstu mira koja nam je oduzeta dok čekamo. Čekanje nam ne dopušta planiranje, čak ni kratkoročno, a konačnost, i onda kada je vest o neumitnom kraju dela konačnosti, daje neophodan okvir u kome čovek može da smesti svoj budući život. Jedna takva konačna vest došla je do mene ovih dana i bez obzira što se nisam osobito bavila i opterećivala implikacijama koje će posledično slediti nakon takve vesti, donela je odeđenu dozu olakšanja, iako je vest, po mene, sasvim loša.

Oni koji su pratili dešavanja vezana za “bombaški napad” jajima na zidni prikaz osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, znaju o čemu govorim. Naime, ja sam pre nekoliko dana, nakon presude apelacinog prekšajnog suda u Beogradu, dobila poziv za odsluženje zatvorske kazne jer sam kriva za uzemiravanje javnog reda i mira, biće da sam ljuto povredila tanana osećanja građana Vračara i celog Beograda, jer sam (zajedno s umetnicom i dizajnerkom Jelenom Jaćimović) gađala lik divnog čoveka i tople dušice, đenerala Ratka Mladića.

Ono što se, međutim, uglavnom prećutkuje od šire javnosti u Srbiji jesu činjenice o tome ko je bio i zašto je uopšte osuđen dotični, odnosno skoro da je javnost zaboravila ili naprosto nema pojma da je to čovek iza čijeg je vojnog delovanja ostao krvavi trag sledećih ratnih zločina: genocida, učestvovanja u genocidu, progona na političkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi kao zločina protiv čovečnosti, istrebljenja kao zločina prema čovečnosti, ubistva kao zločina prema čovečnosti, ubistva kao kršenja ratnih zakona i običaja, deportacije ljudi kao zločina protiv čovečnosti, nehumanih dela (prisilnih premeštanja) kao zločina protiv čovečnosti, protivpravnog terorisanja civila, ubistva, okrutnog postupanja, nehumanih dela, napada na civile i, konačno, uzimanja talaca.

Taj i takav čovek te njegova jeziva zaostavština, kroz prilično jadan zidni prikaz, u toku više od dve godine postali su simbol Srbije skrojene po meri vlasti koja je na njenom čelu, ali, bojim se, i simbol većinske Srbije kojoj je, skoro do balčaka, ispran mozak i oduzeta svaka moć za razmišljanje i rasuđivanje.

Nema sumnje da je ova i ovakva odluka prekrašjnog suda u Beogradu, politički čin koji ima dva “vaspitna” aspekta – prvi je, svakako, onaj koji se tiče treniranja strogoće i pretnje upućene svima kojima padne na pamet da se suprostave neofašističkim metodama vlasti. Dakle kroz ovakav način kažnjavanja jedne ili nekoliko aktivsta/aktivistkinja pokazuje se nulta tolerancija na građansku neposlušnost i mi koji smo se drznuli da se suprostavimo takvom stavu vlasti, bićemo žrtvena jagnjad kroz čiji će primer svima ostalima biti poslata poruka.

Drugi se nivo ove presude odnosi na to da se ja kažnjavam i kao žena, zatim kao osoba koja ne pripada nikavom lobiju ili organizovanom krugu građana Srbije, sama sam i samim tim fenomenalna meta (uz sebe imam samo svoje ženske krugove solidarnosti), a dodatno sam pripadnica manjinskog naroda.

Mada je taj deo mog identiteta za mene bio jedan od manje bitnih (skoro čak i nebitan), on se sada koristi kao argument u obračunu u upodobljavanju i dodatnom ućutkivanju pripadnika manjinskih naroda u Srbiji. Jer uvek je lakše upreti prstom u nekog/neku Bošnjaka/Bošnjakinju, Albanca/Albanku, Hrvata/Hrvaticu itd., i optužiti nas za mržnju prema Srbima i srpskom narodu te na taj način još više zgusnuti ionako tvrdo nacionalističko i šovinističko javno mnenje.

Nakon ove presude, sasvim izvesno, svaka će šovinistička usijana glava imati alibi da me proteruje iz Srbije i daje kartu u jednom pravcu za Sarajevo ili Stambol, bez obzira što ni s jednim ni drugim nemam baš puno veze. No ovde se o racionalnim objašnjenjima i ne radi, odavno je logika napustila građane Srbije pa još malo iracionalne “argumentacije” može samo još više da podgreje nacionalitičke strasti samoproklamovanih patriota.

Presuda koju je apelacioni sud potvdio doneta je krajem novembra (ako me sećanje dobro drži) i od tada do pre neki dan kada je došao poziv za odsluženje zatvorske kazne, vlast u Srbiji demonstrirala je još jednu svoju stranu – užitak u kinjenju žrtve i osećaj neizvesnosti da se kazna izvrši.

Psihopatski deo ličnosti našeg predsednika i suštinskog vlasnika Srbije u ovakvim okolnostima dolazi do punog kapaciteta, jer on svoje žtrve pušta da čekaju izvršenje presude; drži ih u neizvesnosti i tera ih da im svaki dan bude pomućen mogućnošću da dobiju poziv za izvršenje kazne. Sadističko iživljavanje ključna je karakterna crta prvog čoveka naše države. On čak i ne pokušava glumiti da je drugačiji. U tom smislu, puštao je i mene da čekam na poziv za zatvor i ko zna do kada bi se taj poziv otezao da nisam prošle nedelje bila gošća na levičarskom i antifašistikom festivalu Rebedu u Dubrovniku i tamo, možda i preoštro, govorila da se Aleksandar Vučić boji kriminalaca s kojima je, na mnogo nivoa, neraskidivo upleten u brojne mafijaške afere. I da mu život jedino može biti ugrožen od takvih ljudi, nikako od ljudi poput mene i Zorana Kesića (koji je zajedno sa mnom govorio na toj tribini).

Već iste večeri krenuo je spin i izvrtanje onoga što sam rekla (ma koliko bila gruba moja kvalifikacija), a mediji su pod kontrolom vlasti uglas lagali kako sam pozvala na ubistvo Aleksandra Vučića. Poslednjih nedelju dana ta hajka, spin i ekplicitno laganje ne prestaju, Vučić veći deo jedne od svojih pres-konferencija posvećuje meni, sve vreme podvlačeći da sam nebitna osoba. S obzirom na to da je druga dominantna osobina našeg predsednika osvetoljubivost i nemoć da podnese da neko javno govori o njegovim nepočinstvima, poziv za služenje zatvorske kazne bio je očekivan i to je sada, nema sumnje, lična osveta Aleksandra Vučića za sve ono što radim i govorim, a upereno je protiv njegove pervertirane i kriminalne vlasti.

Međutim ono što ostaje kada se svi propagandni slojevi ogule, ova je vlast odnosom prema ratnim zločinima i ratnim zločincima iz devedesetih do suštine ogolila i legitimisala kao svoj modus operandi i kontinitet zla i mržnje, formiran u periodu kada su masovno ubijani, proterivani, pljačkani, klani, silovani… svi oni i one koji se nisu uklapali u matricu “nacionalne čistote” i velikosrpske ideje. Jer svi oni koji su početkom devedesetih finasirali, kreirali i podsticali rat i ono što će s njim doći kao posledica šovinističkih strasti i teorije krvi i tla, i dalje su na vlasti – sva ista opskurna lica, svi isti ratni profiteri.

Osim Slobodana Miloševića, ista ekipa sada Srbiji kroji kapu i zaista se ponekad pitam da li je iko normalan u ovoj zemlji verovao da oni koji stoje iza desetina hiljada smrti “onih drugih”, neće nastaviti svoj krvavi pir prema “svojima” u nešto izmenjenim okolnostima i na mnogo perfidnije načine.

U moru egzistencijalnih problema, a paralelno s tim i u nastojanju da se devedesete potisnu i zaborave, većina građana Srbije potpuno je smela s uma da zlo, jednom pušteno s lanca na kraju ovek ujede onoga ko ga je oslobodio. Većina građana Srbije, nažalost, nikako da uvidi snažne uzročno-posledične veze koje stoje između sadašnje pljačke Srbije, otimanje prirodnih resursa, Rio Tinta i svih ostalih ekoloških zločina, između potpune i nepovratne devastacije Beograda i većine gradova ove zemlje; između otimanja reka i ostalih prirodnih resursa; između sve gorih uslova života i siromaštva u koje sve dublje tonemo; između razorenih institucija i uništavnja države; između skoro opipljivog osećanja straha, nesigurnosti i bede svake vrste itd. s onim što je u ime srpstva urađeno tokom devedesetih.

Tragični događaji iz maja prošle godine i skoro 20 ubijenih u OŠ “Vladislav Ribnikar” i u selima oko Mladenovca direktna su posledica mržnje i zla koje se svakodnevno na bezbroj načina ubrizgavaju u mentalne matrice većine, a sve to korene ima u devedesetim. Deca koja kinje i tuku drugu decu, koja spaljuju i čereče životinje, koja šalju dojave o bombama, koja maltretiraju starije, koja su puna mržnje, straha i srama, koja su dezorijentisana i izgubljena u svetu koji se menja nikad brže, a ona tapkaju u mestu, deca otuđena od sebe i sveta oko sebe – posledica su devedesetih i vrednosnog sistema koji smo kao društvo iznedrili. I, nažalost, ja ne vidim kraj nastojanjima da se ta stalna mržnja nanovo i nanovo generiše, jer ljudi koji vode Srbiju definitvno niti umeju, niti žele drugačije. I bojim se da će građani i građanke Srbije još mnogo krvavih i strašnih dešavanja morati da vide i dožive da razumeju ovo o čemu govorim, a pre svega da pruže organizovani optpor ovakvim matricama ponašanja.

Do tada, ako će bilo šta pomoći Srbiji, a neće, ja sam spremna da stojim iza svoje javno izgovorene reči i snosim konsekvence onoga što sam, čak i u čistom očajanju i emotivnom pomračenju, uradila. U ovom trenutku, dok sam pravila plan kako da dva meseca provedem u prekršajnom zatvoru, stiže do mene vest da su moje saborkinje i prijateljice iz Antifašističke feminističke mreže zajedno s prijateljima/prijateljicama i kolegama iz organizacije “Krokodil” pokrenuli akciju za prikupljanje novca ne bi li tako kupili moju slobodu.

Saznanje da je za nepuna 24 sata prikupljeno četvorostruko više novca nego što je planirana svota i da je svoje donacije, za sada, uplatilo više od 100 ljudi iz čitavog regiona, ali i s raznih strana sveta, čini me ushićenom i zhvalanom što je snaga naše solidarnosti i podrške veća od zla i mržnje koju seje vlast u Srbiji. Sve nam je to dalo vetar u leđa da pokrenemo solidarni fond koji će imati zadatak da pomaže ljudima koji se nalaze u situaciji sličnoj mojoj i to ćemo raditi u čitavom regionu. I mislim da je na ovom mestu umesno da napišem da svaka, pa i najgora situacija može biti dobra ako iz nje naučimo lekciju i izvučemo nešto dobro. Ili kako se to kaže: kad ti život da limun, ti napravi limunadu.

Za to vreme, iskreno i prijateljski, većini građana Srbije preporučujem da svako od onih ko odbija da shvati zašto nam se država danas nalazi u ovako katastrofalnom stanju, dobro razmisli kako smo i zašto došli dotle da većina građana odbija prihvatiti istinu da su joj branitelji/braniteljke ljudskih prava utamničeni ili im se crtaju mete na čelima, a Ratko Mladić promoviše se kao heroj i branitelj srpstva.

Onaj isti iza koga stoje, ponoviću, ova dela: genocid, učestvovanje u genocidu, progoni na političkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi kao zločin protiv čovečnosti, istrebljenje kao zločin prema čovečnosti, ubistvo kao zločin prema čovečnosti, ubistvo kao kršenje ratnih zakona i običaja, deportacija ljudi kao zločin protiv čovečnosti, nehumana dela (prisilna premeštanja) kao zločin protiv čovečnosti, protivpravno terorisanje civila, ubistvo, okrutno postupanje, nehumana dela, napadi na civile i, konačno, uzimanje talaca.

Pročitajte još jednom. Pa još jednom. I još jednom. Ako vam je dobro, onda ništa, što bi rekle naše dve Cece u Peščaniku. Jednom, međutim i ipak, neće biti ni OK, a ni svejedno. Jednom, pre ili kasnije, i dobro i zlo vrate se tamo odakle su krenuli. Jednom, pre ili kasnije, biće svima jasnije. Ali to već neće biti moja briga.