Godišnjica NATO bombardovanja: Zarobljenici kulture lažnog sjećanja

Piše: Tomislav Marković

Navršilo se četvrt stoleća od početka NATO intervencije protiv SR Jugoslavije. Poslednji rat Slobodana Miloševića počeo je 24. marta 1999. godine, trajao je 78 dana i okončao se potpisivanjem Kumanovskog sporazuma koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, raspoređivanje NATO snaga i uspostavljanje UNMIK-a, odnosno civilne misije UN-a. Dakle, rat je završen kapitulacijom Miloševićevog režima, činjenice su činjenice, i nemaju mnogo razumevanja za patriote koje se hvališu kako smo „pobedili NATO“.

Državna politika sećanja NATO bombardovanje predstavlja kao bezrazložni napad na jednu miroljubivu, slobodarsku zemlju koja nikome ništa nije nažao učinila. To je samo još jedan dokaz velike belosvetske zavere protiv napaćenog srpskog naroda. Za naprednjake, socijaliste, radikale i ostale nacionaliste iz pozicije, opozicije, intelektualne elite i klera – istorija je počela 24. marta 1999. godine, a pre toga se ništa nije događalo.

Nije bilo nikakvih ratova, srpske agresije na susede, ratnih zločina, etničkih čišćenja, genocida, nije se dogodilo ništa vredno spomena. Srbija je živela u mirnoj koegzistenciji sa komšijama svih nacija i vera, a onda nas odjednom zlikovci bombardovaše, ni krive ni dužne, samo da bi nam oteli Kosovo, kolevku srpstva.

Ukidanje autonomije tenkovima

Nacionalistička propaganda traje već decenijama, pa su notorne laži i falsifikati odavno zamenili činjenice i istinu. A činjenica je da su Slobodan Milošević i njegovi saradnici učinili sve što je u njihovoj moći da dođe do rata sa zapadnom alijansom i da su se trudili iz petnih žila da oteraju Kosovo iz Srbije. Čim je na Osmoj sednici 1987. godine preuzeo vlast, Milošević je krenuo u realizaciju Antibirokratske revolucije, ukinuo je autonomiju Vojvodine, a potom je podjarmio i Crnu Goru.

Nakon toga okomio se na Kosovo, nasilno je smenio rukovodstvo Saveza komunista Kosova, predvođeno Azemom Vlasijem i Kaćušom Jašari, koje je odbijalo da mu se povinuje. Uhapsio je Vlasija, što je u Beogradu tražila razularena masa na mitingu, predvođena studentima. Milošević je uveo vanredno stanje i poslao tenkove na Kosovo koji su 23. marta 1989. opkolili Skupštinu autonomne pokrajine i držali je pod opsadom, kako bi obezbedili da poslanici glasaju za predložene ustavne amandmane kojima se ukida autonomija Kosova.

Pet dana kasnije, amandmani su usvojeni, a ulice Prištine bile su preplavljene demonstrantima. Policija je uhapsila na stotine demonstranata i ubila 24 osobe. Tri meseca kasnije, na proslavi 600. godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu, Milošević je održao čuveni govor u kojem je obznanio svoje planove i najavio predstojeće ratove: „Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”.

Represija nad Albancima

Kosovski Albanci su sistematski obespravljeni, ponižavani, zlostavljani i svedeni na građane drugog reda. Otpušteno je na stotine hiljada Albanaca iz državnih ustanova i preduzeća, zabranjena je upotreba albanskog jezika u školama, zabranjene su jedine dnevne novine na albanskom – “Rilindja”, ukinuto je finansiranje kosovske Akademije nauka, ukinuti su i naučni instituti, kao i objavljivanje knjiga na albanskom jeziku. Otpušteni su profesori i asistenti sa univerziteta u Prištini, zabranjena je fakultetska nastava na albanskom, tokom devedesetih zatvorene su osnovne i srednje škole koje su pohađala albanska deca, a albanskim profesorima koji su radili u srednjim školama već početkom 1991. godine srpske prosvetne vlasti su prestale da isplaćuju lične dohotke.

Gurnuti na marginu, lišeni osnovnih prava, praktično pod okupacijom, Albanci su bili prinuđeni da formiraju paralelne institucije. Nastava na albanskom odvijala se po privatnim stanovima i kućama, policija je upadala i hapsila profesore i studente. Vlada i Skupština u senci su 1991. održale referendum na kojem se ogromna većina stanovništva izjasnila za nezavisnost. Miloševićev režim nije priznao rezultate referenduma i narednih godina je nastavio da sprovodi represiju nad nesrpskim stanovništvom. Nasumična hapšenja, maltretiranja i prebijanja su postala svakodnevna pojava, represija je postala rutinska stvar.

U prvoj polovini devedesetih Miloševićev režim bio je zauzet vođenjem ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, masovnim zločinima i pljačkom, kao i šikaniranjem sopstvenih građana. Kosovo je bilo u drugom planu, a predstavnici kosovskih Albanaca na čelu sa Ibrahimom Rugovom pružali su gandijevski, nenasilni otpor represiji vojske i policije. Po završetku ratova, Oslobodilačka vojska Kosova je počela da se sukobljava sa policijskim i paravojnim formacijama, što je eskaliralo u otvoreni rat 1998. godine.

Borba vojske i policije protiv OVK nije izgledala kao uobičajena borba protiv terorizma. U vojnom napadu na Mališevo 1998. proterano je 30.000 albanskih civila, a napadi na civile su bili redovna pojava u svim delovima Kosova, o čemu postoje detaljni podaci u presudi Haškog tribunala Nikoli Šainoviću i drugima. Do oktobra 1998. sa Kosova je proterano 285.000 ljudi, a do početka bombardovanja taj broj je narastao na 350.000.

Uzaludni pregovori

Do NATO intervencije nije došlo iznenada, nije to bio grom iz vedra neba, već su joj prethodile brojne mirovne inicijative koje su sve redom propale, jer Milošević nije bio sklon popuštanju i dogovoru, a kompromis je prezirao više od svega. Jedini argument koji je “novi Karađorđe” uvažavao bio je argument sile. Napori međunarodne zajednice da dođe do rešenja trajali su od septembra 1998. do marta 1999. godine. Savet bezbednosti doneo je rezoluciju, Ričard Holbruk je više puta pregovarao sa Miloševićem, kao i Vesli Klark, ali je sve bilo uzalud.

Polovinom januara otkriveno je 45 leševa albanskih civila u Račku, usledili su pregovori u Rambujeu u februaru koji su trajali 17 dana, ali su i oni propali. Srpska strana se slagala sa razoružavanjem OVK, ali nije htela da pristane na prisustvo NATO snaga na Kosovu i na preispitivanje dogovora iz Rambujea koji bi usledio nakon tri godine. Polovinom marta predstavnici međunarodne zajednice su još jednom pokušali sa pregovorima, ali je Milošević bio neumoljiv. Holbruk je u martu još jednom došao u Beograd i poslednji put ponudio Miloševiću da prihvati dogovor iz Rambujea, ali je ishod poznat. Čak je i posle toga ostavio mogućnost da mu se jave telefonom i da se ipak nešto dogovore, ali je i to bilo bagatelisano. Nakon što je međunarodna zajednica iscrpla sva diplomatska sredstva, usledila je vojna intervencija koja je figurirala kao potencijalna opcija još od septembra 1998, ukoliko pregovori propadnu.

Milošević i njegova dvorska svita, uključujući i ministra informisanja Aleksandra Vučića, mesecima su znali da Srbija može biti bombardovana, ali su se prema tome odnosili nehajno. Šta ih briga, pa neće oni da ginu, kao što nisu ginuli ni u prethodnim ratovima, već su sveopštu nesreću koju su izazvali koristili za pravljenje političkih karijera i sticanje imovine. Nekom rat, nekom brat; nekom mrtvački sanduk, nekom stan od stotinak kvadrata. O sumanutoj neodgovornosti i ravnodušnosti prema sudbini građana Srbije najbolje svedoči jedna izjava tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića. Kad su ga, tokom pregovora u Rambujeu, novinari pitali da li mu je jasno da odbijanje dogovora znači rat sa NATO paktom, Milutinović je odgovorio: „Que sera, sera”.

Poklonici kulta tuđe smrti

Miloševićev režim je iskoristio bombardovanje da pojača etničko čišćenje i pokolje Albanaca. Proterali su više od 850.000 ljudi, uništavali čitava sela, a vojska i policija su ubijale civile kako im se ćefne. Leševe albanskih civila su prevozili hladnjačama i sahranjivali po masovnim grobnicama, u Batajnici i drugde. Nisu štedeli ni trudnice, ni starce, ni decu u kolevci. Usput su sprovodili i sistematsko brisanje identiteta, oduzimali su lična dokumenta, spaljivali matične knjige, zatirali sve dokaze da su Albanci ikada živeli na Kosovu.

Nisu se poklonici kulta tuđe smrti libili ni da žrtvuju pripadnike sopstvenog naroda, šta im teško. Tako su ostavili 16 radnika RTS-a da poginu u bombardovanju, iako su znali da će televizija biti gađana. Usput su se obračunavali sa opozicijom i nezavisnim medijima, ubijen je Slavko Ćuruvija, a Zoran Đinđić je morao da se skloni u Crnu Goru da ne bi izgubio glavu. Srpske žrtve su unapred ukalkulisane u nacionalističku računicu smrti.

U predvečerje rata Antonije Isaković je razgovarao sa Latinkom Perović, kad je shvatila da nacionalistička klika planira rat, Isaković je odgovorio: „Ali, znaš, to neće biti rat u Srbiji, i poginuće samo 80.000 ljudi!“ Bilo je i kudikamo većih patriota među srpskim umnicima i vođama, na primer Biljana Plavšić. Ona je govorila kako Srba ima 12 polovina, pa ako i pogine polovina, nije neka šteta, jer će ostatak uživati u plodovima pobede. Za razliku od popularnog socijalističkog pisca, Plavšić je bila spremna na mnogo krupniju žrtvu, čak šest miliona mrtvih Srba.

Rodoljubima nikad dosta srpskih žrtava

Otuda ne iznenađuje činjenica da državne institucije do dana današnjeg nisu našle za shodno da prebroje i popišu žrtve stradale 1999. godine. Tim poslom pozabavio se Fond za humanitarno pravo, ali država na to ne obraća pažnju, već ćutke prelazi preko broja žrtava, kako bi ostavila prostor za manipulacije i dodatnu autoviktimizaciju. Takvi su naši rodoljubi, njima srpskih žrtava nikad dosta. Koliko god ljudi da pogine, oni su nezadovoljni, uvek očekuju više od svog voljenog naroda.

Uprkos silnim razočaranjima u srpski narod koji ih jednostavno nije dostojan, naši profesionalni rodoljubi nalaze utehu u tome što svaku žrtvu mogu da iskoriste za svoje potrebe. Svakog 24. marta patriotski profiteri liju krokodilske suze nad poginulima u bombardovanju, nad onim istim žrtvama koje su sami, pri čistoj svesti i koliko-toliko zdravoj pameti gurnuli u pogibiju.

Prvo su učinili sve da dođe da rata, odbili su sve predloge, sabotirali sve pregovore, s gnušanjem odbacili sva diplomatska rešenja, a onda tobož žale zbog žrtava rata. Među ožalošćenima posebno se izdvaja predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je šampion u svemu, pa i u empatiji, on neprekidno nariče nad onima koji su dali život za otadžbinu. A dok su obični, nedužni ljudi davali živote za otadžbinu, ta ista otadžbina je Vučiću dala stan od 117,5 kvadrata na Novom Beogradu.

Tako stvari funkcionišu u vrlom velikosrpskom svetu. Nacionalno onesvešćeni intelektualci, političari, popovi, propagandisti i ostali uglednici napujdaju široke narodne mase na osvajanje životnog prostora, ali u tom osvajanju ne prođu svi jednako. Neko osvoji prostor u ilovači “dug metar i osamdeset i dubok metar i pedeset”, kao onaj pilot u Brehtovoj pesmi, a neko osvoji poslovne prostore, nebrojene kvadrate u vilama i stanovima, uz pripadajuće titule, bogatstvo, moć, slavu i ugled.

Miloševićevska kultura lažnog sećanja

Zvanična verzija sećanja na NATO bombardovanje diskretno prećutkuje sve pobrojane činjenice, koristeći ga samo za autoviktimizaciju i podgrevanje antizapadnog sentimenta. Ni reči o zločinima srpskih snaga nad civilima, ni slova o zločinačkom karakteru Miloševićevog režima i nacionalističke ideologije koja mu je služila kao legitimacijska osnova. Na snazi je miloševićevska kultura lažnog sećanja, što je i logično, budući da su na pozicijama vlasti i moći njegovi ljudi, a velikosrpska ideologija u čije ime su činjena zlodela je jedini dozvoljeni pogled na svet.

Današnje poremećeno stanje kolektivne svesti od početka je bilo planirano. Kao što piše Vuk Perišić u eseju “Demon nacionalizma”, posvećenom Miloševiću: “Znao je da će bombardiranje fatalno otuđiti stanovništvo od Zapada i zapadnih vrijednosti na čemu je njegova propaganda intenzivno radila već dulje vrijeme”. Politički akteri ne žele da priznaju zašto je došlo do bombardovanja i zašto je Kosovo pobeglo od Srbije glavom bez obzira.

Umesto gorke istine koja bi srpskom društvu omogućila konačno suočenje sa sopstvenim likom u ogledalu, politička elita nas uljuljkuje u zabludi da nismo ni za šta krivi, da smo uvek bili samo pravednici i žrtve. Na tom falsifikatu pogubnom po društvo i elementarno moralno osećanje zdušno sarađuju vlast i najveći deo opozicije, uz nesebičnu podršku akademskih krugova, intelektualnih salona, crkvene hijerarhije, medijskih poslenika i svih drugih proizvođača javnog mnjenja. Pored ovakve nacionalne elite, neprijatelji nam zaista nisu neophodni.