Tucić: Većina mirno živi dok slušaju zvukove iz Aušvica koji se nalazi pored njihove kuće

Autor: Siniša Tucić

Povodom aktuelnih dešavanja, pretnji smrću novinarki Ani Lalić i Dinku Gruhonjiću, kao pisac, Novosađanin i pravoslavni vernik, imam potrebu da se oglasim, a svoj tekst da započnem svima poznatim citatom iz Novog zaveta koji je i sama suština problema na koju mnogi na ovim našim nesrećnim postkonfliknim prostorima decenijama zaboravljaju:

“A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš? Ili, kako možeš reći bratu svom: Stani da ti izvadim trun iz oka tvog; a eto brvno u oku tvom? Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda izvaditi trun iz oka brata svog” – Jevanđelje po Mateju, Glava 7.

Krivica  Ane Lalić i Dinka Gruhonjića  sastoji se u tome što dosledno kritikuju  stanje u  neposrednom okruženju i zato što uvek kreću od vlastitog društva, od zajednice u kojoj žive, ne da bi toj zajednici naudili, niti da bi bilo koga uvredili i ponizili, nego da bi tu istu zajednicu učinili, boljom, da bi sebe i druge učinili boljima. Upravo to je to brvno u sopstvenom oku na koje većina nas u ovim našim državama na prostoru nekadašnje Jugoslavije zaboravljamo, spremni da kao iz puške osudimo drugu stranu.

Živeći u porodici u kojoj se uvek negovao i podržavao kritički duh i sloboda mišljenja, veoma rano sam se susreo sa situacijama u kojima su pojedini ljudi bili žigosani jer su se,polazeći od sopstvenog nacionalizma, obračunavali sa zlom u sopstvenim društvima. Najbolji drug moga oca, hrvatski pesnik Goran Babić, morao je 1991. da napusti Hrvatsku i da se trajno naseli u Beogradu, jer je stao u odbranu prava Srba koji su izbačeni iz Ustava. Kada je na zidu zgrade u kvartu u kojem je živeo pročitao grafit “Zabranjeno za Srbe, pse i Cigane”, u svom poslednjem tekstu u hrvatskim novinama napisao je “tražite me među Srbima, psima i Ciganima” i prvim vozom napustio Zagreb u koji se ni dan danas nije vratio. Tome je prethodila uvreda koju je doživeo od jednog zastupnika sa govornice, da je on, Goran Babić “isprdak ljudske vrste” nakon čega je usledio gromoglasan aplauz celog hrvatskog Sabora.Sličnu sudbinu je doživeo i beogradski arhitekta Bogdan Bogdanović, koji iste godine zbog suprostavljanja velikosrpskom nacionalizmu nije smeo da izađe iz svog stana, da bi na kraju sa suprugom Ksenijom morao zauvek da napusti Beograd i da emigrira u Beč. Književnik Mirko Kovač je takođe morao da ode, jer je u istom Beogradu bio fizički napadnut zbog kritike srpskog nacionalizma. Brojni su primeri progona slobodomislećih intelektualaca i intelektualki na našim prostorima. Kao što ovih dana Ana Lalić i Dinko Gruhonjić dobijaju anonimne pretnje putem društvenih mreža, tako su u anonimnom članku “Hrvatske feministice siluju Hrvatsku” objavljenom u Globusu 1992. godine hrvatske novinarke i književnice Jelena Lovrić, Rada Iveković, Slavenka Drakulić, Vesna Kesić i Dubravka Ugrešić bile lažno opotužene  da su lobirale protiv hrvatske države na kongresu PEN-a u Rio De Žaneiru. Nakon toga su bile izložene javnom linču da su “izdajnice”, tako da je jedna od njih, Dubravka Ugrešić morala da napusti Hrvatsku. U novije vreme i književnik i kolumnista Boris Dežulović dobija osudei u Beogradu i u Zagrebu zbog svojih tekstova o trenutnom stanju u našim nesrećnim državama. Pre izvesnog vremena, doživeo je salvu napada i osuda kako u Hrvatskoj zbog svog teksta o Vukovaru, tako u Hrvatskoj tako i u Srbiji zbog svog teksta  o Beogradu.

Kritika sopstvenih društava, obračunavanje sa zlom u sopstvenoj sredini, odavno je postala sastavni deo kulture. Osvrnimo se samo na XX vek, na Tomasa Mana, Bertolda Brehta, Gotfrida Bena, koji su se kao Nemci suprostavljali nemačkom nacizmu. Veliki austrijski književnik Tomas Benhard je do srži kritikovao austrijsku malograđanštinu i nedenacifikovane bivše članove nacionalsocijalističke partije. Brojni su primeri kritike američkih intelektualaca koji su se suprostavljali američkom imperijalizmu, ratu u Vijetnamu, kao što se i danas pojedini kritički glasovi u Rusiji suprostavljaju ruskoj invaziji na Ukrajnu i zbog toga su izloženi progonu u sopstvenoj zemlji. Kao student prve godine Srpske književnosti i jezika sada daleke 1998. godine, u tadašnjem Građanskom listu Nezavisnog društva novinara Vojovodine u tekstu “Poslednji džokeri memorandumske elite” kritikovao sam nasilje režima Slobodana Miloševića nad kosovskim Albancima, jer sam smatrao da je to moja dužnost. Godinu dana kasnije, kada su zapadne zemlje, članice NATO pakta bombardovale moj grad, upravo su  intelektualci u zemljama koje  su učestvovale u bombardovanju i davale podršku vojnoj intervenciji svojih zemalja kritikovali bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Pomenuo bih samo svima poznatog Noama Čomskog, francuskog filozofa Alena Badjua, mađarskog pisca Đerđa Konrarda…

Festival Rebedu, ove godine održan pod nazivom “Kupi mi, mama jedan mali rat”, na kojem su učestvovali Ana Lalić i Dinko Gruhonjić, okuplja eminentna imena iz javnog života, književnike i književnice čije su knjige čitane u svim republikama bivše Jugoslavije, novinarke i novinare čiji je rad prepoznat, aktiviste i aktivistkinje koje su više decenija prisutne u javnosti. Na festivalu su, pored Ane Lalić i Dinka Gruhonjića,  učestvovali književnik i glumac Feđa Štukan,  muzičar Zoran Predin, aktivistkinja Aida Ćorović, filozof Boris Buden, pesnik Sinan Gudžević, svima dobro poznati TV voditelj Zoran Kesić, već pomenuti Boris Dežulović… Ceo koncept ovog i ovakvih sličnih festivala jeste razgovor, dijalog, kreiranje prostora u kojem će se govoriti o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti naših prostora i upravo je to ono čega se boje nacionalističke vladajuće elite. Strah od alternative danu mrmota koji živimo bezmalo trideset godina je znak da je autokratski režim uvideo da u ovom društvu postoje ljudi koji misle, koji hoće bolje, koji žele drugačije. Lično sam prisustvovao promocijama knjiga i Feđe Štukana i Zorana Predina i Borisa Dežulovića u novosadskom Bulevar buksu na kojima su ljudi stajali jer nije bilo mesta da se sedne, gde su živo diskutovali, postavljali pitanja.

Serija pretnji i napada na Anu Lalić i Dinka Gruhonjića jeste veoma opasna hajka  koju ja jasno i nedvosmisleno osuđujem, ali i napad na kulturu saradnje među slobodomislećim ljudima koji žive u različitim državama regiona i međusobno se druže, sarađuju, razgovaraju. Strašna je činjenica da je to ustvari korak ka ukidanju javne sfere delovanja kao tekovine prosvetiteljstva o kojoj je pisao čuveni evropski sociologi filozof Jirgen Habermars.

Novinarka Ana Lalić je dobila kanonadu uvreda jer se drznula da ima svoj politički stav i da napiše da lekari u bolnicama nemaju osnovnu zaštitu od kovida, te da se ne slaže sa urbanističkom politikom grada u kojem živi. Jer je dovoljno obrazovana da zna da postament ne sme biti veći od spomenika  i što piše da ne pristaje da pojedini glumci svoje umeće i talenat sa filmskog platna prebace na izborne plakate partije koja se ka kulturi ophodi kao prema šugavoj mački. Zato što ne pristaje da žmuri na činjenicu da se peva pesma “veseli se srpski rode”, dok se na sto metara dalje  ukopavaju zemni ostaci 30 Srebreničana, od kojih je najmlađi imao 15 godina. Progon novinarke Ane Lalić traje nekoliko godina i ona je privođena za vreme pandemije zbog kritičkog pisanja o kliničkom centru Vojvodine za vreme vandrednog stanja 2020. Mnogo bi joj lakši put bio da je odabrala da kao novinarka sedi u kafićima u Promenadi ili na Štrandu i da piše afirmativno o “uspesima aktuelne vlasti”, da se ne bavi nasiljem, ratnim zločinima devedesetih. Ipak, ona kao unuka partizana, svesna da zlo fašizma nije pobeđeno,ne okreće glavu i suočava se sa zlom. Nažalost, većina nas se ponašamo kao članovi porodice komandanta Rudolfa Hesa koji mirno žive dok slušaju zvukove iz Aušvica koji se nalazi pored njihove kuće. Aktuelni film “Zona interesa”,  postaje metafora za svet u kojem živimo.O izgradnji verskih objekata, kao vernik možda imam malo drugačiji stav, ali sam svakako protiv urbanističkog nasilja. Ono što mogu da napišem je, da je Ana Lalić, koja se zalaže za sekularnu državu bolje shvatila novozavetni citat o brvnu o svom oku i da doslednije u svom radu primenjuje evanđelski princip jer polazi od sebe i od sopstvene zajednice, nego mnogi zabrinuti „pravoslavci” koji joj joj šalju preteće poruke o izgradnji trideset crkava na Limanu.

Profesor na katedri za žurnalistiku Dinko Gruhonjić jeste kritičar nacionalističkog zla i njegov jedini „greh“ je što se dosledno drži činjenica. Jednom prilikom je izjavio da svojim studentima na predavanju uvek savetuje da sve što on govori provere i na drugom mestu, što je prava retkost među sujetnom akademskom zajednicom na našim fakultetima. Mediji, političari, poslanici u skupštinskoj sali, pripisuju mu gebelsovskim metodama nešto što on nije izgovorio, a najžalosnije je što u celoj hajci učestvuju istudent prodekan i predsednica studentskog parlamenta. O svemu tome sam pisao pre više od deset godina i ne bih o tome trošio reči, ali se nadam da će Filozofski fakultet imati dovoljno autoriteta da  odbrani svoju autonomiju i da uzme u zaštitu svog kolegu koji je izložen orkestriranoj hajci. Ipak, moram konstatovati da, dok se novinar Dinko Grhonjić optužuje da je na montiranom snimku veličao ustaškog zločinca Dinka Šakića, u Jutarnjem programu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom kod Milomira Marića gostuje opskurni hrvatski desničar Igor Vukić koji u svojoj knjizi negira genocid u Jasenovcu, u prijatnom ćaskanju sa ratnim zločincem Vojisavom Šešeljem i ta činjenica prolazi bez ikakve osude!

Odavno je poznata anegdota o pošti u Sarajevu ili u bilo kom gradu bivše Jugoslavije pred početak građanskog rata, kada na grafit na pošti “Ovo je Srbija”. pametan čovek odgovara onome ko je grafit napisao – Budalo, ovo je pošta. Činjenica da je početkom devedesetih godina na  ovim prostorima pobedila politika onih koji su po zidovima pisali nacionalističke grafite, što je na koncu dovelo do razaranja, prekida komunikacije, razdvajanja ljudi i sveopšteg raspada. Pre trideset godina, kada sam daleke 1993. krenuo u prvi razred gimnazije u centru grada, na Pozorišnom Trgu preko puta robne kuće Nork, počela je da se gradi zgrada poštanske štedionice na kojoj  piše “Uskoro pošta”. Ta građevina ni dan danas nije završena i svaki put kada prođem pored nje, setim se priče o grafitu “Ovo je Srbija”. Nedovršena zgrada pošte u centru Novog Sada za mene je metafora vremena koje prolazi, u kome nismo kao zajednica u stanju da uspostavimo komunikaciju ni unutar zajednice u kojoj živimo, ni sa susedima sa kojima smo ratovali. Iako u 21. veku u eri interneta postoje mnogo brži načini razmena informacija od poštanskog saobraćaja, oni se, nažalost, ovih dana zloupotrebljavaju u progonu Ane Lalić i Dinka Gruhonjića. A studenti koji ovih dana blokiraju Filozofski fakultet i traže progon profesora, očigledno nisu u stanju da kritički čitaju grad u kojem žive, ulice kojima sekreću i da nešto nauče iz metafore nedovršenih građevinskih objekata urbanističkog haosa u kojem žive. Umesto toga, pristaju da budu oružje u rukama stabilokratskog režima u progonu slobodne misli.