Kratka istorija progona: Od Bogdana Bogdanovića do Dinka Gruhonjića

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Proglašavanje poštenih, časnih ljudi za ustaše spada u omiljeni sport socijalističko-radikalsko-naprednjačkih i ostalih narodnjačkih falangi već 37 godina. Na osnovu montiranog snimka, za ustašu je proglašen Dinko Gruhonjić, novinar, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Razularena, ali dobro dirigovana rulja već nedeljama preti Dinku smrću, ispisuje preteće grafite u ulazu njegove zgrade, okupira fakultet na kom radi, traži da mu ustanova na kojoj je zaposlen uruči otkaz mimo svakog zakona i pravila.

Stari saveznici

U hajci učestvuju najviši državni funkcioneri, glavešine SNS-a, omladinci sa likom Đinđićevog ubice na majici, anonimni branitelji srpstva na društvenim mrežama, akademci koji su prodali dušu i akademsku čast đavolu, huligani, nacionalno onesvešćeni intelektualci i ostali dežurni lovci na veštice. Atmosfera neodoljivo podseća na Nemačku tridesetih godina prošlog veka, što je i razumljivo, s obzirom na ideološke preferencije ovdašnjih lažnih patriota, a stvarnih uništitelja sopstvene zemlje. Naravno, pogromaši niti traže, niti nalaze prave ustaše i sledbenike ustaške ideologije.

Vladajuća kamarila simpatizere ustaštva, poricatelje genocida u Jasenovcu tretira sasvim drugačije, o čemu je pisao Rastislav Dinić u tekstu “Ustaše u naprednjačkoj Srbiji” na Peščaniku. On je naveo da je ekstremni desničar Tomislav Sunić, poricatelj zločina NDH i simpatizer ustaškog pokreta u decembru 2022. godine održao predavanje u Kulturnom centru Novog Sada, ali to nikome od silnih patriota na navijanje nije zasmetalo do dana današnjeg. Ima tu logike, Sunić ne napada ni Aleksandra Vučića ni srpski nacionalizam, a četnici i ustaše su ionako lepo sarađivali pod nacističkom komandom, pa je logično da i njihovi današnji duhovni potomci slede taj primer.

Proto-haranga

Haranga protiv Dinka Gruhonjića neodoljivo podseća na prvu hajku tog tipa koju su preduzeli Miloševićevi bojovnici pre pomenutih 37 godina. Ta proto-haranga vođena je protiv Bogdana Bogdanovića, arhitekte, graditelja, pisca, profesora, intelektualca, jednog od najumnijih ljudi koje je ova nesrećna zemlja ikad imala. Razlozi su manje-više isti: nacionalistička banda udara na pojedince koji su ih prokazali, koji govore o njihovim zločinačkim namerama i nedelima.

Povod za progon Bogdana Bogdanovića bilo je pismo koje je uputio Slobodanu Miloševiću i Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije nakon Osme sednice. U tom pismu Bogdanović je izvršio temeljnu lingvističku analizu sednice, raščlanio je jezik kojim su se govornici služili, propitivao pojedine karakteristične lekseme, stilske figure i retoričke obrte, i sve to doveo u vezu sa starom staljinističkom matricom govora i posmatranja sveta. Označivši atmosferu oko Osme sednice kao “uzvitlavanje jezičkog terorizma”, a njen jezik kao opresivan, Bogdanović je izveo logičan zaključak: “Podozrevam da će se opresija usmeriti, pre svega, prema spolja, i na naš muževan način usmeriće se odmah prema drugom, prema drugomislećem, prema drugoslovlju”

Štab za diferencijaciju

Osvrćući se u jednom intervjuu iz 1993. godine na svoje pismo, Bogdanović kaže: “Suština je u tome što sam, i ne želeći, nagazio zmiju i što sam shvatio da je na toj sednici rat već bio objavljen. Danas, kada ponovo čitam o tome, vidim da je rat tu već bio najavljen kroz jezik, kroz šifre i metafore”. Dakle, odmah mu je bilo jasno kuda vodi Miloševićev projekat čiji su autori ionako takozvani intelektualci iz nacionalističkih salona. Kazna je usledila odmah u vidu nezapamćene kampanje protiv Bogdana koja je vođena preko svih mogućih medijskih ispostava, na političkim forumima, pa i na ulici.

Govorio je i pisao Bogdanović mnogo puta o tome, a evo šta kaže u knjizi “Zelena kutija”: “Posle otvorenog pisma Slobodanu Miloševiću krenule su na mene lavine optužbi za izdaju nacije i srpstva. Televizija je uz napade i uvrede istrajno prikazivala moje portrete u gro-planu, pa su se na ulici, kad me sretnu, čak i nedužne starice krstile i proklinjale me. Hajka je očito bila dirigovana iz nekog misterioznog centra koji se na partijsko-policijskom jeziku nazivao ‘štab za diferencijaciju’, a diferencijacija je bila veština prepoznavanja neprijatelja i izdajnika i obračun sa njima, čak i na ulici”.

Kao što smo videli proteklih nedelja, štab za diferencijaciju je i dalje aktivan, radi punom parom, a veština prepoznavanja neprijatelja i izdajnika i dalje se smatra osnovnom preporukom za napredovanje u partijskoh hijerarhiji. Partija više nije SPS, nego SNS, ali imena nisu bitna, to su ionako samo prazne ljušture u kojima obitava zloduh zločinačke ideologije koja je satrla sve oko sebe, pa se, nakon silnih vojnih poraza, usredsredila na domaći teren.

Poziv na ubistvo

I Bogdanović je tada, baš kao Gruhonjić danas, proglašen za ustašu. I to istim sredstvima, pisanje pretećih grafita je ušlo u modu krajem osamdesetih, i nikada nije prestalo da bude u nacionalističkom trendu. Bogdan u “Zelenoj kutiji” navodi jedan svoj zapis iz tog doba: “Na stepenicama, na podestu, na ulaznim vratima, pogolema, gotovo metarska slova U, U, U. Dole, u pristupnom hodniku, još i dodatno obaveštenje: ‘Ustaškistan Bogdana Bogdanovića’ i velike crne strele koje dovode do pred naš ulaz. Jednostavno rečeno, poziv na nove pokušaje upada u stan, što u ovdašnjim prilikama može zazvučatii kao poziv na ubistvo. Pošto je Ksenija, sa ženom koja nam pomaže u kućnim poslovima, nekako otrla moje ime, sinoć, ponovljeno, iste reči, ista slova, ista ruka... Komšiluk: ‘Što ne odete iz Beograda, izgubićemo svi glave zbog vas'”.

Potom navodi sledeći zapis: “Živimo u označenoj kući, kao Jevreji posle 1933. u Berlinu. Ja praktično i ne izlazim na ulicu, a ipak živimo kao obično, razgovaramo kao obično, dremamo buljeći u televizor kao obično, a više ništa nije kao obično”. Istini za volju, šešeljevsko-miloševićevska bulumenta nikad nije skrivala svoje istorijske uzore, iz njihove progoniteljske i ubilačke prakse to je bar jasno vidljivo.

Sećajući se tih dana, sada već iz Beča gde se napokon sklonio od fašističke pogromaške rulje navođene iz znamenitog štaba za diferencijaciju, Bogdanović je pisao: “Osećao sam se kao gonjena zver. Odjekivale su pretnje preko radio-talasa, preko televizijskih ekrana, preko novina. Bio sam proglašen za fašistu, ustašu, izdajnika. Beogradska kuća je već bila okićena gigantskim grafitima i pozivima na moralnu, pa i fizičku likvidaciju. Odjekivale su pretnje preko radio-talasa, preko televizijskih ekrana, preko novina. Pratila su ih takozvana pisma čitalaca, a sastavljali su ih uglavnom pripadnici tajne policije ili policajci-amateri kojih je u balkanskim predelima oduvek bilo na pretek. A ta su pisma pozivala na obračun sa mojim knjigama, pa i na rušenje mojih antifašističkih memorijala ili bar na njihovo preimenovanje i naknadnu hristijanizaciju”.

Kad rodoljubi ubijaju i ruše

Tako je za ustašu proglašen čovek koji je sagradio Kameni cvet, spomenik žrtvama koje su ustaše pobile u Jasenovcu. Nisu se zlikovci na tome zaustavili, već su pristupili i najavljenom rušenju spomenika. Znamenita je briga radikalsko-socijalističkih patriota za srpske žrtve, možda najplastičnije formulisana u onoj naredbi Ratka Mladića: “Velešiće tuci, i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo”. Osim ubijanja svih redom, pa i Srba, i stvaranja novih srpskih žrtava, najveći srpski rodoljubi od pamtiveka posvetili su se i rušenju spomenika koji su podignuti u spomen na srpske žrtve.

“Vukovar je bio surovo, besomučno, ali sa strogo vojničkog stanovišta i besmisleno rušen, a na kraju i srušen. Još u toku operacija stigla mi je vest daje Dudik (Dudov lug) nastradao i da su kenotafi  ozbiljno oštećeni. Ostao sam na tu vest hladnokrvan. Najednom sam razumeo da bi me bilo sramota kad bih zažalio za jednom svojom baroknom igračkicom u baroknom gradu kojeg više nema. Ali, sad dolazi na red i jedna pogana uvreda. Spomenik srpskim žrtvama fašizma podigla je ondašnja Republika Hrvatska, a razorila ga je srpska artiljerija. Položaj nije mogao biti vojnički značajan, pa se rušilo iz obesti, možda i iz osvete”, piše Bogdanović.

Kad su jednom počeli sa lepljenjem etikete “ustaša” čestitim ljudima, zlikovci se nikad nisu zaustavili. U ustaše već decenijama ubrajaju sve one koji pružaju otpor velikosrpskoj zločinačkoj politici, desnom ekstremizmu i fašizmu. Za ustaše su proglašavani intelektualci, profesori, novinari, javne ličnosti, antifašisti, borci protiv krvožedne ideologije koja je uništila Jugoslaviju, a Srbiju devastirala i dovela do moralnog i civilizacijskog dna. Mašinerija za progon i istrebljivanje nepodobnih, nepokornih pojedinaca nikada se nije zaustavila, a sada je udarila na Dinka Gruhonjića.

Moralni poraz srpske nacije

Krajnje je vreme da ozbiljno shvatimo upozorenje Bogdana Bogdanovića izrečeno pre ravno 32 godine: “Braćo Srbi, birajte drugoga vođu i tražite nove učitelje, tražite nekoga ko će vas učiti da živite u miru i skladu sa ljudima i sa vremenom u kojem živite. Ratosiljajte se tih histerika i ludaka koji su nas doveli dovde i, sva je prilika, ako ih ne zaustavimo da će nas dovesti do samog dna.

Govorim sad kao Srbin. Najteži poraz će iz svega ovoga izvući srpski narod, a taj će poraz biti moralni, duboko psihološki. Uzmite samo ovaj rat. Svi su ratovi strašni i prljavi, ali smo svi mi vaspitavani i ratovali smo u ime neke pravde, držali smo se nekih ratničkih normi, viteški su bili, a sad smo uvučeni u najprljaviji i najružniji rat u svojoj istoriji, koji smo, uzgred budi rečeno, izgubili. Što su teritorije u nekom neodređenom statusu to ne znači ništa. Taj poraz, taj moralni poraz srpske nacije će i naši unuci i praunuci morati da ispaštaju”.

Možda je to krajnje vreme već prošlo, možda je već kasno za Bogdanovo upozorenje, možda je već pređena granica posle koje više nema povratka. Možda smo mnogo bliži jednom drugom Bogdanovom mračnom proročanstvu iz godine 1993: “Na momente osećam strah za sudbinu srpske nacije. Mi znamo da nacionalizam najbolje od svega može da razori naciju. Srpski nacionalizam je uništio srpsku naciju. I ovo što mi sada gledamo ovde, to je samo model za nešto mračno što će se desiti u budućnosti”.

Mračna budućnost o kojoj protomajstor govori je naša sadašnjica, bez većih izgleda da nam uskoro svane. Srpski nacionalizam je tako temeljno uništio srpsku naciju da samo malobrojni daju znake moralnog života. A onda se na takve pojedince usmeri progoniteljska mašinerija ovdašnjih jahača apokalipse. Ne biti moralni mrtvac je najveći zločin u Srpskom svetu kojim već decenijama vladaju razbojnici.