Piše: Tomislav Marković Skoro polovina od jedanaestorice kandidata koji učestvuju u trci za predsednika Srbije pripadaju retrogradnim politikama od kojih niko dobra nije video. Njih petorica razlikuju se samo po količini nacionalizma u venama, a pokrivaju ideološki prostor koji se kreće od umerene desnice do čistog desnila.
Tu su Miroslav Parović iz Narodnog slobodarskog pokreta (ex Treća Srbija) koji je doveo predstavnike ekstremnog AfD-a iz Nemačke da ga podrže, zatim Aleksandar Popović iz Demokratske stranke Srbije – mlađa i bleđa verzija Vojislava Koštunice, pa lider ekstremnih Dveri Boško Obradović koji je u kampanji iznenada otkrio da u Srbiji postoje žene, onda izvesni Milan Stamatović iz ruskokolonaškog Narodnog pokreta i prevejani klovn zločinačkog lica Vojislav Šešelj, povratnik iz Haga. Svi odreda su protivnici puta u Evropsku uniju i uopšte evropskih vrednosti, zagovaraju približavanje Putinovoj Rusiji, čuvaju Kosovo kao zenicu oka i zalažu se za patriotizam kao svoje prirodno i poslednje utočište.
Desničarski princip je isti, sve su ostalo nijanse. Sreća za Srbiju je što niko od njih nema nikakve šanse da pobedi na izborima, jer je jedino što oni nude povratak u slavna vremena kad je Beograd spaljivan, rušen i pljačkan u uvek popularnoj "odbrani Kosova".
Nešto kao demokratska opozicija
Pored njih, imamo i četvoricu kandidata koji predstavljaju nešto što bi se moglo označiti kao demokratska opozicija. Tu je lider pokreta Dosta je bilo Saša Radulović koji se kandidovao iz samo njemu znanih razloga, valjda da odvuče koji procenat glasova i poboljša rejting svoje stranke. Osim što je opozicija Vučiću, nije baš najjasnije zašto je Radulović predstavnik demokratski orijentisanih građana. Setimo se samo njegovog poslanika Dušana Pavlovića kojem prošle godine nije bilo jasno zašto Skupština Srbije treba da usvoji novu deklaraciju o Srebrenici, pošto staroj – po njemu – ništa ne fali.
Tu je i Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji jedini ima par suvislih tačaka u programu – priznavanje nezavisnosti Kosova i uvođenje poreza Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Međutim, problem je što ti predlozi dolaze kasno. Čanak je već decenijama na političkoj sceni, bio je dugo deo vlasti, ali to nije iskoristio da opravda poverenje koje su mu glasači pružili.
Kao glavni protivnici Aleksandru Vučiću na ovim izborima izdvojili su se Vuk Jeremić i Saša Janković. Činjenica da se stari nacionalista Jeremić odjednom pojavljuje kao nekakav demokratski kandidat dovoljno govori o provaliji u koju je upala srpska politička scena. Jedan od najgorih ministara spoljnih poslova koje je Srbija ikad imala, koji je mandat proveo šetkajući se po svetu i ubeđujući razne države da ne priznaju nezavisnost Kosova, usput svađajući Srbiju s kim stigne, političar vrlo ograničenih sposobnosti, čovek čije su nezajažljive ambicije obrnuto proporcionalne skromnim kapacitetima, sada se predstavlja kao "glas naroda".
Niko ne vređa narod toliko kao oni koji ga, navodno, najviše vole i neprestano se pozivaju na njega.
Kad nema kandidata, dobar je i Janković
Kandidatura Saše Jankovića kao ključnog protivnika Aleksandru Vučiću samo pokazuje do koje je dubine očaja došla demokratska opozicija. Kako neko može da pomisli da će čovek sa harizmom kuvane kokošije noge uspeti da privuče glasače, to je valjda jasno samo onima koji su Jankovića podržali. Kako reče jedan manje poznati autor, šteta što Janković za himnu kampanje nije uzeo stihove Električnog orgazma "Ja ne postojim, jer mene nema". Pošto se predsednički izbori već održavaju, a treba nekog suprotstaviti Vučiću, bolje je imati ikakvog nego nikakvog kandidata. Kad nema dobrog kandidata, dobar je i Janković.
Opozicija već pet godina ne može da se oporavi od poraza koji joj je nanela Srpska napredna stranka. Bezglavo tumara po sceni, umesto da pokuša da formira ozbiljnu alternativu koja nam je potrebna kao nasušni hleb, ona se topi i nestaje. Potrošenim kadrovima poput Borisa Tadića, Dragana Šutanovca ili Čedomira Jovanovića ne pada na pamet da siđu sa scene, uprkos tome što su izgubili svaki kredibilitet, a novi ljudi poput Saše Jankovića nemaju ni snage ni sposobnosti za ozbiljnu političku borbu. Pritom, ni za Jankovića nije baš jasno zašto bi trebalo da predstavlja demokratski nastrojeno građanstvo.
U intervjuu za Sputnik (medij koji je Evropski parlament stavio u isti red sa propagandom Islamske države Irak i Levant) Janković je rekao da ne bi potpisao nezavisnost Kosova, kako gaji pozitivna osećanja prema Rusiji i ne vidi potrebu da Srbija bude članica NATO-a. Za razliku od svog najljućeg protivnika koji misli potpuno isto.
Vučićevo jednoumlje
Favorit predsedničkih izbora je aktuelni premijer Aleksandar Vučić, samo što neki istraživači predviđaju da će pobediti u prvom, a neki u drugom krugu. Njegova nadmoć nad političkim protivnicima je svima vidljiva, ali je mnogo manje vidljivo da je njegova kandidatura posledica nemoći Srpske napredne stranke. Nije se Vučić kandidovao zato što je najbolji kandidat, nego zato što drugog nema. Svi drugi u vrhu SNS-a su obični poslušnici, bledi i neubedljivi, osim Zorane Mihajlović, ali ona povremeno pokazuje opasne simptome samostalnog mišljenja, što je automatski diskvalifikuje. SNS je tigar od papira, stranka koja se drži na jednom čoveku – kad Vučić padne, to će biti i kraj naprednjaka.
Vučić je i ranije pokazivao sklonost da sebe izjednači sa državom, ali se u predsedničkoj kampanji potpuno razulario. Država, to sam ja – to je postalo njegovo geslo. Političke protivnike izjednačio je sa neprijateljima protiv kojih su sva sredstva dozvoljena, uključujući i optužbe da je supruga Vuka Jeremića šef mafijaškog klana. Vučić je pokazao privrženost jednoumlju i potpuno nerazumevanje političkog pluralizma. On je jedini koji radi za Srbiju, svi koji misle drugačije su neprijatelji koji prizivaju "makedonski scenario", "Soroševi plaćenici", ljudi koji žele da destabilizuju zemlju iz čiste pakosti i prizme prema Vučićevim uspesima.
Stiče se utisak da premijera nervira sama činjenica da postoje druge političke partije i ljudi koji ne misle kao on. To ne govori samo o njegovom autoritarnom karakteru, već i o osećanju nesigurnosti i strahu da će se podrška koju uživa brzo istopiti ako zaista ne sprovede ozbiljne reforme i poboljša položaj građana Srbije. Neće on pobediti zato što je najbolji, već zato što opozicija nije u stanju da stvori drugačiju politiku i kakvu-takvu alternativu. Zato nije nikakvo čudo što nisu mogli da se ujedine oko jednog kandidata, već su se rasporedili u strelce koji će promašiti metu.
Promašene kritike
Pritom, opozicija nije u stanju čak ni da Vučiću uputi suvisle kritike, većina njihovih primedbi je promašena. Zameraju mu što svu vlast grabi za sebe (što su radili svi njegovi prethodnici, uključujući i kritičare), što urušava institucije (koje ne postoje jer su urušene pre 30 godina), što vrši pritisak na medije i slobodu govora (što je radio i Tadićev režim, a još su zabranjivali i knjige i pisce proglašavali teroristima).
Posebno je komičan Jankovićev spot u kojem ljudi koji ga podržavaju govore njegovim glasom (valjda je ideja da jednog diktatora treba zameniti drugim), a najviše onaj deo u kojem Kokan Mladenović kaže da Srbija ne sme biti zemlja "u kojoj se posao dobija preko partije", a sam je bio upravnik Ateljea 212 zahvaljujući Demokratskoj stranci.
Umesto praznih priča, bolje bi im bilo da se okrenu egzaktnim pokazateljima neuspeha vladajućih struktura. Kada je formirana vlada u julu 2012. godine, prosečna plata u Srbiji iznosila je 41.180 dinara; nakon skoro pet godina vladavine, u februaru 2017. godine prosečna plata iznosila je čitavih 41.508 dinara. Skoro 2,7 evra više, zaista impozantan uspeh.
Maksimović po diviziji
Najveće iznenađenje ovih izbora je Ljubiša Preletačević Beli koji je parodiranje politike sa lokalne scene preneo i na državni nivo. Njegova kandidatura izazvala je pravu lavinu oduševljenja na internetu, mnogo ljudi u njemu vide jedinu alternativu postojećem nepodnošljivom sistemu. Njegov politički performans potpuno je ogolio nakaradne političke mehanizme u Srbiji.
Ispostavilo se da fiktivni lik može da pokrene mnogo veću društvenu energiju od onih koji su bar naizgled realni. I to bez para, bez infrastrukture, bez podrške bogatih donatora, čak i bez novca iz budžeta koji je odbio da primi, takoreći bez ičega. Prema istraživanjima Demostata, on će osvojiti 9,5 posto glasova i biti drugi na listi. Beli je mnogima vratio nadu samim tim što se razlikuje od svih drugih igrača na političkoj sceni i što izvrgava ruglu sistem koji ih je stvorio.
Međutim, na izborima se nažalost nije kandidovao Ljubiša Preletačević Beli, već Luka Maksimović, kako glasi njegovo građansko ime. A kad Maksimović počne da priča o ozbiljnim temama, onda lupa kao Maksim po diviziji. Na pitanje o Srebrenici kaže: "Ne mogu da kažem da je to konkretno genocid, ali definitivno jeste zločin, kao što je zločin počinjen nad Srbima"; protivi se gej brakovima, srce mu je u Rusiji, a kad ga pitaju za Kosovo kaže: "Kosovo za mene definitivno nije država". Sve opšta mesta nacionalističke ideologije koja se ovde udišu s vazduhom i posisaju s majčinim mlekom. Šteta.
U početku je izgledalo kao da bi se oko Belog mogla formirati nekakva tačka otpora sveopštem crnilu. Međutim, za stvaranje istinske alternative nisu dovoljni humor, poštenje i nezadovoljstvo postojećim stanjem. Potrebno je mnogo više. Koga zanima šta, neka pažljivo proučava biografiju Zorana Đinđića.
Sve u svemu - imamo izbore, ali nemamo izbora. Imamo samo jedanaest nijansi ničega.
Izvor: Al Jazeera
Tadija
Kolega Tomislave na neke momente imam osjećad da se baš slažete sa onim što kritikujete. Kritikujete autoritativnog lidera, a pri tom zaključujete da protivkandidati moraju biti harizmatične ličnosti. Au contraire dosta nam je harizmatičnih vođa za tri života. Treba nam neko da izgradi institucije koliko - toliko.
Lijeni Crnogorac
Analiza kao narucena od Kuma (mafije) Minhauzena ( slaze cim zine). Cilj ovijeh izbora nije da Srbija dobije genijalnoga predsjednika, vec da spomenutoga samodrzca posalje na buniste povijesti. Sve iznad toga je cist bonus. Autor ove analize ima svoje politicke nazore i sve sto nije kako on misli katastrofalno je.
Biljana
Briljantna analiza!! G-dine Markovicu svaka cast... pozdrav iz Londona