Četnici opet izbacuju Tita iz Kuće cvijeća

Autor: Tomislav Marković

Aleksandar Šapić, bivši gradonačelnik Beograda koji se nada da će ponovo obavljati tu funkciju, najavio je da će pokrenuti inicijativu da se posmrtni ostaci Josipa Broza Tita izbace iz Kuće cveća i premeste u Kumrovec. Šapić bi Kuću cveća da pretvori u muzej srpske istorije gde će počivati najveći srpski velikani, Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Radomir Putnik i ostali. Za Šapića je Tito najveće zlo, čovek koji je zatirao „seme srpskom narodu na svaki mogući način, i na politički, i na sociološki, i na kulturni“.

Nasuprot Titu, Šapić je postavio Dragoljuba Mihailovića koji je, kako je rekao, “jedan od naših najodlikovanijih oficira koji je branio Srbiju u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu od Austrougara, a u Drugom svetskom ratu protiv nacista”. Požalio se Šapić da mu, kad pomene Dražu, “skaču na glavu Titovi Jugosloveni”. Još je Šapić napomenuo: “Branio nas je i od onoga od kog smo napravili mit, od Josipa Broza, koji je bio austrougarski kaplar i kao takav pucao po nama”.

Najtuplja olovka u naprednjačkoj pernici

Pre bilo kakve analize Šapićevog pokušaja da nešto sroči i izgovori, trebalo bi napomenuti da je to čovek koji misli da postoji Nambija (vanbračno dete Namibije i Zambije), da se Stenli preziva Kjubik (kao kjubik drva, ijekavski), da se drveće obrezuje, da se pepeo kremiranih ljudi stavlja u urme, a ne u urne, te da mu je „vlast omogućila veću penetraciju u građane“. Nisu to samo lapsusi, već pokazatelji jedne duboke posvađanosti sa jezikom, razumom, smislom, činjenicama i svetom.

Prvo malo faktografije. Kuća cveća nije muzej, već memorijalni deo Muzeja istorije Jugoslavije, tako da se ne može Kuća cveća pretvoriti u muzej. Narečeni muzej posvećen je istoriji obe Jugoslavije, a ne samo SFRJ, i najposećenija je muzejska institucija u ovom delu sveta, sa preko 120.000 posetilaca godišnje, koji dolaze sa svih strana sveta. Većina dolazi da poseti upravo Kuću cveća i da obiđe Titov grob.

Muzej srpske istorije već postoji u Beogradu, planirano je da bude premešten u staru Železničku stanicu koja je, doduše, u međuvremenu pretvorena u Kuću smeća, upravo pod naprednjačkim gradonačelnicima. Muzej istorije Jugoslavije, a samim tim i Kuća cveća, uopšte nisu pod ingerencijom gradskih vlasti, već spadaju pod nadležnost države, odnosno Ministarstva kulture. Ukratko, čak i na nivou elementarnih činjenica vezanih za današnjicu, Šapić nema blage veze šta priča. Od njega se ništa drugo i ne očekuje. Naprednjačka pernica prepuna je tupih olovaka, čak ni među njima Šapić se ne ističe oštrinom, naprotiv. A u tu pernicu je dospeo iz pernice Demokratske stranke, gde ga je doveo mudri Boris Tadić.

Šapićeva priča o istoriji ne zasniva se na čitanju ozbiljne istorijske literature, to su naprosto kafanska bulažnjenja koja su kroz ideološku reviziju ušla u javni diskurs, pa višedecenijskom masovnom propagandom prodrla i u mozgove nesklone čitanju, istraživanju i promišljanju. Draža Mihailović nije ratovao protiv nacista, već su on i njegovi četnici bili kolaboranti, kraj rata su dočekali na strani okupatora. Josip Broz Tito je bio na čelu antifašističkog pokreta koji je oslobodio Jugoslaviju od okupatora. To što se Šapiću i sličnim četničuljcima ne sviđaju istorijske činjenice, njihov je lični problem, to nema veze s istorijom i događajima iz prošlosti. Upravo zbog antifašizma i jugoslovenstva Tito i smeta današnjim sledbenicima Draže i drugih kvislinga.

Nije Šapić naročito originalan, ima 33 godine kako razni desničari, ekstremisti, kokardaši, poklonici kulta krvi i tla pokušavaju da izbace Tita iz Kuće cveća. Pionir tog egzorcističkog poduhvata je četnički vojvoda Vojislav Šešelj, osuđeni ratni zločinac, čijim stopama je sad krenuo i bivši vaterpolista. Daleke 1991. godine, na jedanaestu godišnjicu Titove smrti, Vojislav Šešelj i njegovi radikali hteli su da ruše Kuću cveća, ali im nije pošlo za rukom. Doneli su i glogov kolac ispred Kuće cveća, ne bi li sprečili Josipa Broza da se povampiri.

Radikalima poduhvat nije pošao za rukom i kocem, ali se ideja primila među mračnjacima, pa se proteklih godina svako malo javi neki genije koji bi da premešta Josipa Broza u sekundarnu grobnicu. Navikli ljudi da prekopavaju grobove i relociraju leševe, ostalo im to iz rata, pa ne mogu da se smire ni u miru, već bi svojoj nekrofilskoj žudnji da nekako daju oduška.

Kopači grobova

Pre četiri godine desničarski klub Carostavnik predlagao je da se posmrtni ostaci Josipa Broza “ekshumiraju i unište”, te da se Muzej Jugoslavije “zbriše sa lica zemlje”, a umesto Muzeja podigne “memorijal u spomen žrtvama titoizma”. U isto vreme javio se i lider Dveri Boško Obradović koji je nameravao da Titovo grobno izmesti u zemlju porekla – Hrvatsku, a da Kuću cveća pretvori u “Muzej žrtava komunističkog terora posle Drugog svetskog rata”.

Pre dve godine javio se dr Miša Đurković, direktor Instituta za evropske studije, sa predlogom da se izmeste Kuća cveća i posmrtni ostaci Josipa Broza. To bi trebalo da bude priroritet narednih gradskih vlasti, tvrdio je dr Miša, i dodavao: „Uklanjanje one sramote sa Dedinja biće uslov za početak ozdravljenja ovog naroda, grada i države”. U to vreme oglasio se i Dragan Dobrašinović, lider nečega što se kliče Uspravna Srbija, koji je hteo da na mestu Kuće cveća sagradi Muzej žrtava komunističkih zločina nad srpskim narodom. I on je planirao da Titove ostatke prebaci u Hrvatsku, ali ako ih zemlja porekla ne prihvati, on bi ih ponudio Sarajevu ili Skoplju.

Bilo je mnogo sličnih inicijativa proteklih godina i decenija, neki su čak predlagali i trampu, konkretno – Pokret za obnovu Kraljevine Srbije. Posle otkrivanja spomenika Titu u Podgorici krajem 2018, ponudili su razmenu „Titovog spomen kompleksa na Dedinju za staru srušenu Njegoševu kapelu” na Lovćenu.

Civilizacijski maksimum u SFRJ

Prošle su 44 godine od smrti Josipa Broza, prošlo je više od tri decenije otkad su pomahnitali nacionalisti počeli da ruše zemlju koju je Tito stvorio, ali nacionaliste i dalje proganjaju duhovi prošlosti, četnicima ni Tito ni SFRJ nikad neće biti dovoljno mrtvi. Ne mogu mračnjaci i neprijatelji čoveka da oproste Titu što je stvorio zemlju u kojoj su svi narodi, pa i Srbi, dosegli svoj civilizacijski maksimum. I još ga lažovi optužuju da je zatirao „seme srpskom narodu na svaki mogući način, i na politički, i na sociološki, i na kulturni“.

Pa da vidimo kako je to zatiranje izgledalo u praksi, činjenice su svima dostupne. “Nikada ranije država nije toliko ulagala u obrazovanje naroda kao posle 1945. Na prvom mestu bila je borba protiv nepismenosti na selu, zdravstveno prosvećivanje, uvođenje obaveznog osnovnog školovanja, kao i izgradnja narodnih univerziteta, biblioteka i kulturnih organizacija”, piše Mari-Žanin Čalić u knjizi “Istorija Jugoslavije u 20. veku”.

Nemačka istoričarka, profesorka istorije Istočne i Jugoistočne Evrope na Univerzitetu “Ludvig Maksimilijan” u Minhenu, navodi kako je krajem Drugog svetskog rata polovina stanovništva bila nepismena, da bi taj broj do 1961. opao na manje od 20 posto. U Jugoslaviji je 1945. bilo samo tri univerziteta i dve visoke škole. Trideset godina kasnije bilo ih je 158. Po broju studenata SFRJ je bila na četvrtom mestu u Evropi, iza Švedske, Holandije i SSSR-a. Između 1945. i 1960. broj visokoobrazovanih porastao je deset puta, na 500.000 ljudi. Zabeležen je podatak da je šezdesetih godina 381 državni muzej posetilo osam miliona Jugoslovena, a oko 4,3 miliona gledalaca je išlo u pozorište.

Procvat umetnosti, kulture i potrošnje

U Srbiji, kojoj je Tito zatirao seme u kulturnom smislu, knjige velikih svetskih pisaca štampane su i prodavane u astronomskim tiražima, čak i pesničke zbirke. Nezapamćeni kulturni razvoj došao je kao posledica privrednog razvoja i prosvetiteljske ideje za koju su se zalagali komunisti. “Privredno čudo, veće intelektualne slobode i međunarodna razmena omogućili su zadivljujući procvat umetnosti, kulture i potrošnje, i otvorili velikom delu stanovništva do tada nepojmljive životne mogućnosti”, piše Mari-Žanin Čalić, i nastavlja: “Kritička samorefleksija, želja za promenom i ostvarenjem pretvorila se od elitne u masovnu pojavu”. Došlo je do ogromnih promena i u tradicionalno zaparloženom seoskom životu: “Škole, zadruge, sportska društva, kulturne ustanove, administracija i zdravstvo prodrli su na selo, gde je nestala ranija društveno-kulturna i ekonomska samodovoljnost”.

Ta Titova tamnica naroda gradila je desetine hiljada stanova godišnje, neprebrojne škole i obdaništa, bolnice, domove zdravlja, pruge i autoputeve, sve ono što je bilo neophodno za normalan život naroda Jugoslavije. “Privredno čudo”, kako kaže Čalić, nije dolazilo od kredita, već je “najveći deo kapitala stvoren unutar domaće privrede”. Otuda sledi zaključak: “Nikada ranije država nije toliko ulagala u industriju, elektrifikaciju i infrastrukturu”.

Da ne pričamo o emancipaciji žena, ravnopravnosti polova, socijalnoj prohodnosti, pravu na abortus, suzbijanju nacionalizma i šovinizma, razdvajanju crkve i države, sveopštem napretku u svim sferama koji se odrazio i na dužinu života, pa je prosečan životni vek sa 51 godine (1948) porastao na 70 godina (1981). Baš je Tito srpskom narodu zatirao seme, toliko je radio protiv Srbina da mu je produžio život za dvadeset godina, a i broj Srba se tokom socijalizma sve vreme povećavao.

A onda su došli rodoljubi, patriote, nacionalisti, najveći ljubitelji svog naroda, oni koji toliko vole svoj narod da su mu uništili zemlju, zaratili sa svima, oterali ga u zločin i pogibiju, doneli mu siromaštvo, bedu i sramotu, te usput smanjili broj Srba za koje milionče. Naravno da takvim šampionima destrukcije smetaju i Tito i SFRJ. Nesposobni da stvore bilo šta, sposobni samo da otimaju i ruše, frustrirani, posvađani sa maternjim jezikom, u ratu sa sopstvenom kulturom, nesposobni da razumeju prošlost, sadašnjost, svet, sebe, svoju zemlju – mogu samo da mrze i blate bolju socijalističku prošlost i njenog glavnog arhitektu.

Razumljivo je što Šapić mrzi Tita i SFRJ. U toj zemlji gradonačelnici Beograda bili su ljudi poput Živorada Kovačevića, Branka Pešića i Bogdana Bogdanovića. Bilo je nezamislivo da neko poput Šapića obavlja tako ozbiljnu funkciju ili da se uopšte bavi politikom. Razumljivo je što Šapić mrzi antifašizam. To je čovek koji obožava da se fotografiše sa Veselinom Šljivančaninom, uzdiže u zvezde Ratka Mladića, a jedan od glavnih saradnika mu je Svetozar Andrić, osnivač konc-logora Sušica kod Vlasenice kroz koji je prošlo više od 8.000 zatvorenika, a ubijeno je preko 1.600.

S obzirom da se najbolje oseća među ratnim zločincima, nije ni čudo što Šapiću pada na pamet da deložira posmrtne ostatke Josipa Broza Tita. Premeštanje leševa u sekundarne i tercijarne grobnice bilo je redovna praksa zločinaca, pa je to izgleda ostavilo traga i na fanove “srpskih heroja” koji su iza sebe ostavili pustoš i nemerljivu patnju. Uzalud Šapić i ostali četnici potežu svoje inicijative i satanizuju Tita i SFRJ. U mraku koji su nacionalisti stvorili Titovo delo još jače svetli. Koliko god se revizionisti trudili, njihove laži ne mogu da promene prošlost.