Da li smo krivi?

Autor: Aleksej Kišjuhas

Govoreći o šansama reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Kataru (2022), predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio sledeće: „Ja sam jedan od retkih ljudi u Srbiji koji je celog Jaspersa pročitao, to su hiljade stranica i… Ja mislim da mi možemo čak i do polufinala“.

Za one sa jeftinijim ulaznicama za Katar, „Jaspers“ nije sportista ni fudbalski stručnjak, već čuveni nemački filozof, egzistencijalista i humanista Karl Jaspers.

I sad, Vučić je golemo omašio za polufinale (reprezentacija Srbije bila je poslednja u svojoj grupi), ali je bio u pravu za golemi opus ovog filozofa.

Do svoje smrti 1969. godine, Jaspers je objavio više od trideset knjiga, iza sebe ostavio i preko 30.000 neobjavljenih stranica teksta, te ogromnu i veoma važnu pisanu korespondenciju.

Akademija nauka i umetnosti iz Hajdelberga pokrenula je osamnaestogodišnji projekat objavljivanja svih Jaspersovih dela, rukopisa i pisama u jednom izdanju – u čak 50 tomova. S tim u vezi, ni najveći štreberi i doktorandi filozofije koji pišu tezu o Jaspersu verovatno nisu pročitali „celog Jaspersa“.

Ali, bilo bi veoma korisno da je predsednik zaista pročitao bar jednu knjigu Karla Jaspersa – „Pitanje krivice“ („Die Schuldfrage“) iz 1946. godine.

Ova čuvena studija nastala je iz serije njegovih posleratnih predavanja koja se bave pitanjem nemačke krivice i odgovornosti za ratne zločine.

Izdanje na srpskom jeziku je iz ratne 1999. godine (Samizdat/FreeB92, prevela Vanja Savić).

Jaspers od 1933. otvoreno govori protiv nacizma, zbog čega je odmah otpušten sa posla profesora filozofije na Hajdelbergu.

On i njegova supruga (Jevrejka) ostaju u Nemačkoj tokom rata, uz stalnu pretnju da će biti odvedeni u koncentracioni logor.

Pomalo razočaran, Nemačku je napustio tek 1948, i do kraja života predaje filozofiju u Švajcarskoj.

Ali, pre toga, Jaspers je svojim sugrađanima, svetu, i istoriji ideja ponudio spomenuto i izuzetno delo, „Pitanje krivice“.

Jer to pitanje (p)ostaje važno i danas, pa i zbog planirane Rezolucije Ujedinjenih nacija o „Međunarodnom danu refleksije i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine“. Tim povodom, Republika Srbija i Republika Srpska pokreću zajedničku diplomatsku akciju da se rezolucija ospori, a njeno usvajanje stopira.

Uz poziv da „svi Srbi“ istaknu srpsku zastavu ukoliko rezolucija bude usvojena: „Dan kasnije, pošto nas proglase za genocidni narod, mi ćemo da istaknemo naša nacionalna obeležja, našu najlepšu trobojku“, poručio je predsednik Vučić.

A ministar spoljnih poslova Dačić dodao da je „reč o nameri da se označi jedan narod, i naravno da se na to prikači genocid, i da ispadne da su Srbi, pored Huta, jedini narod na svetu koji je obeležen kao genocidan“.

A istina je da tačno niko, osim nacionalista i srpskih tabloida, ne govori o – genocidnom narodu, zlo i naopako.

Kolektivna krivica čitavog naroda jednostavno ne postoji u međunarodnom pravu, niti u mišljenju dobronamernih ljudi.

Uostalom, da li su beli Amerikanci „genocidni narod“ zbog zločina prema crncima tokom perioda ropstva i segregacije?

Englezi zbog kolonijalnih zločina Britanskog carstva, ili Belgijanci zbog genocida u Kongu?

Turci zbog genocida prema Jermenima? Japanci zbog zločina i genocida prema Kinezima?

Nemci zbog Holokausta? Maks Plank, Tomas Man, pa i Karl Jaspers? Huti zbog genocida prema Tutsijima?

Pa, nisu. Isto kao što to nisu ni Srbi.

I zato, nakon izricanja presude Ratku Mladiću, glavni haški tužilac Serž Bramerc je odmah poručio da ova presuda „nije presuda srpskom narodu“.

S druge strane, zamisao o „kolektivnoj krivici“ jeste i veoma drevna, kao i popularna u javnosti. Zato što ljudi nikako ne žele da se osećaju nacionalno krivim i odgovornim, već jedino nacionalno ponosnim („Ljudi ne vole da slušaju o krivici, o prošlosti.

Oni, jednostavno, ne žele više da pate; žele da izađu iz ove bede, da žive, ali ne i da naknadno promisle stvari“ piše Jaspers).

Međutim, ukoliko smo kolektivno ponosni zbog sportskih uspeha Novaka Đokovića ili naučnih uspeha Nikole Tesle, da li onda valja da se kolektivno stidimo (i osećamo izvesnu krivicu) zbog ratnih zločina Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića?

Još od Sofokla i grčke mitologije, kuga je pogodila čitavu Tebu ili sve njene građane – zbog pojedinačnog zločina i incesta od strane kralja Edipa.

Kolektivna krivica ili stigma na ceo jevrejski narod nastala je zbog ubistva izvesnog Isusa iz Nazareta.

Jesmo li odmakli od te mitološke kolektivne krivice i zašto nismo?

Pa i nakon Holokausta, mnogi mislioci su razborito raspravljali o tome da li je nemački narod moguće smatrati kolektivno odgovornim za zločine nacista ili ne.

„Bez izuzetka, svi mi Nemci imamo obavezu da jasno sagledavamo pitanje svoje krivice, i da izvučemo zaključke“, piše „autošovinista“ Jaspers.

I sad, on analitički razlikuje četiri vrste krivice.

Prvo, čistu krivičnu odgovornost ili zločine. To su one objektivno dokazive zločinačke radnje konkretnih pojedinaca, i o kojima se radilo u Nirnbergu (ili Hagu).

Drugo, političku krivicu. Ona se sastoji u zločinačkim radnjama države i njenih državnika, a zbog kojih i sami moramo snositi određene posledice kao političke životinje ili ljudi kojima se upravlja jer, „svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast“.

Treće, moralnu krivicu. Ovo su postupci koje činimo kao pojedinci, jer smo „primorani na to“ ili „samo radimo svoj posao“ poput Ajhmana. Naređenje je naređenje, ali i zločin je zločin, piše Jaspers.

I, četvrto, metafizičku krivicu. Svako od nas kao pripadnik ljudske vrste je odgovoran za svaku nepravdu i zločine na svetu, ukoliko ne uradimo sve što je u našoj moći da ih sprečimo. I onda, da li smo krivi?

„Odgovor koji sebi damo, predstavljaće temelj naše svesti o bivstvu i naše samosvesti. Za nemačku dušu to je sudbinsko pitanje.“

Dakle, krivica nije jedna niti prosta, već složena stvar na bar četiri nivoa.

Na primer, krivično i moralno su krivi oni pojedinci koji su aktivno učestvovali u pripremi ili izvršenju ratnih zločina.

A oni koji su pasivno tolerisali ove događaje ostaju politički i metafizički krivi ili odgovorni.

I zato, samo kritička samorefleksija Nemaca može da dovede do istinske kulturne i političke obnove nacije posle rata.

Slično tome, i Srbija se mora suočiti sa svojom prošlošću i hipotekom ratnih zločina koja nam takođe ne dopušta istinsku obnovu ili napredak kao države i nacije. Umesto toga, mi odabiramo da budemo kolektivno „krivi“ u očima drugih, umesto pojedinačno ili pak moralno odgovorni.

Dođavola, zašto? Najzad, samo jedan dan nakon najavljenog usvajanja Rezolucije o Srebrenici u UN, biće i godišnjica masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“.

I ne moramo čitati Jaspersa, dovoljno je da pročitamo izuzetan tekst o krivici i odgovornosti Slobodana Negića („Za sada bez dobrog odgovora“), oca ubijene Sofije Negić. Jer „metafizička krivica“ Jaspersa zapravo je – odgovornost.

Po Jaspersu, dokazima i zdravom razumu: Srbi nisu genocidan narod, a u Srebrenici je počinjen genocid.

Naša Republika bi zato među prvima morala podržati Rezoluciju UN o genocidu u Srebrenici.

Moralno, politički, pa i da bismo skinuli stigmu sa srpskog naroda u međunarodnoj javnosti i popularnoj imaginaciji, pošto i „Mi“ osuđujemo pripadnike sopstvenog naroda koji su počinili zločin. I vlast i opozicija bi tada obeležavali zloglasni 11. jul, kao i čitavo čovečanstvo, i kojem valjda nelagodno pripadamo?

Za Jaspersa, prihvatanje odgovornosti je preduslov slobode i demokratije: „Znati da si odgovoran prvi je pokazatelj buđenja političke slobode. Ta sloboda je stvarna, a ne tek zahtev koji se spolja nameće neslobodnim ljudima, samo u onoj meri u kojoj ovo saznanje postoji i priznaje se.

U unutrašnjoj političkoj neslobodi čovek se pokorava, dok se, s druge strane, ne oseća krivim. Znati da si odgovoran predstavlja početak unutrašnjih potresa, koji hoće da ostvare političku slobodu“.

I onda, da li smo zaista pročitali Jaspersa?

Ne mora celog, može i samo „Pitanje krivice“.