Rekvijem za san o slobodi

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Toliko je u ovoj zemlji sve postalo iracionalno da izmiče racionalnoj analizi. Teško je divlje bezumlje i razularenu sumanutost mirno secirati razumom, argumentima, nije jednostavno elementarnim činjenicama pobijati očigledne laži kad ljudi masovno žele da veruju u neistine i apsolutne besmislice. Na primer, do pre samo nekoliko decenija vladala je realna predstava o Rusiji, odnosno ondašnjem Sovjetskom Savezu.

U Jugoslaviji su prevođene knjige silnih disidenata, znali smo sve o gulazima, logorima, masovnim ubistvima miliona nevinih ruskih građana. Prevođeni su i brojni pisci koje su enkavedeovci ubijali: Osip Mandeljštam, Danil Harms, Boris Piljnjak, Isak Babelj...

Nesrećna zemlja

Bila su nam dostupna svedočanstva o totalitarnom sistemu i logorima iz pera Aleksandra Solženjicina, Varlama Šalamova, Nadežde Mandeljštam, Karla Štajnera. I naši pisci su se bavili tim temama, poput Danila Kiša u zbirci priča „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Znali smo sve o aferi koja je nastala nakon objavljivanja knjige i rezultirala briljantnim polemičkim delom „Čas anatomije“. Znali smo da je sovjetska vlast ubila Gumiljova, cenzurisala i zatirala najbolje autore poput Ahmatove i Zoščenka, progonila Pasternaka, Bulgakova, Brodskog, Platonova, a nebrojene pisce, umetnike, filozofe proterala u emigraciju.

Rusija je bila nesrećna zemlja koja uništava sopstvene ljude, ubija intelektualnu elitu, satire obične građane, bez ikakvog reda i krivice, SSSR je bio sinonim za režim koji drži par stotina miliona ljudi u ropstvu. Rusofilija je bila normalna pojava, ali se odnosila isključivo na rusku kulturu, dočim je za totalitarni politički poredak bio rezervisan prezir, a saosećanje za milione koji pate pod okrutnom staljinističkom i post-staljinističkom čizmom. Nikom iole razumnom nije padalo na pamet da u Rusiji vidi nekakav ideal, društvo kakvom treba težiti ili, daleko bilo, poželjnu sliku budućnosti.

A tek Kina! Okrutna tiranija koja je sopstvene studente gazila tenkovima na Trgu Tjenanmen u Pekingu. Nesrećna zemlja bez slobode, zatvorena, izolovana, ropska, prezrena kao i Sovjetski Savez. O Iranu i sličnim državama da i ne govorim. Ropske zemlje kojima vladaju verski fanatici, pripadale su više srednjem veku nego današnjici, kao nekakvi relikti prošlosti.

Pogled na zapadnu stranu

Naši ljudi su odlazili da žive i rade u Nemačku, Švajcarsku, Austriju, Sjedinjene Američke Države, Francusku. Neki su se vraćali, neki su ostajali, ali u kolektivnim predstavama to su bile zemlje kojima treba težiti, tamo se živelo slobodnije, bogatije i lepše. Odatle su dolazili filmovi, muzika, literatura, tehničke naprave, velike i male stvari koje život čine radosnijim i udobnijim. Slika budućnosti naše zemlje nalazila se na Zapadu. A gde bi drugde?

Socijalizam se liberalizovao osamdesetih, približavajući se tom svetu za kojim smo žudeli, čiji smo punopravni deo želeli da postanemo. Pred kraj socijalizma mnogi su verovali i nadali se da će i kod nas zavladati demokratija, pluralizam, da ćemo konačno nalikovati tom zapadnom svetu u koji su naše oči već dugo bile uperene. Novo rukovodstvo pod Slobodanom Miloševićem imalo je druge planove: ratove, osvajanja, razaranje države, očuvanje apsolutne vlasti na što većem prostoru.

I tako i bi, ali uz masovnu podršku miliona glasača koji su birali razne varijante autoritarnih i totalitarnih politika. San o zapadnjačkom načinu života, slobodi i demokratiji brzo je zaboravljen, kao da ga nikada nije ni bilo. Ustupio je mesto nacionalističkim strastima koje su propagirane i indukovane sa političkog vrha, uz neprekidni tam-tam pokornih medija. Razum je ustuknuo pred raspomamljenim izvitoperenim emocijama koje su usađivane stanovništvu preko medijskih trovačnica. Neverovatna je lakoća sa kojom su građani masovno podlegli sveopštoj nacionalističkoj histeriji u kojoj istrajavaju do dana današnjeg.

Žudnja za ropstvom

Nekoliko decenija kasnije obreli smo se u inverznom svetu, gde je sve postavljeno naopačke. Danas su upravo one prezrene zemlje, Rusija i Kina, ideal kojem težimo, iako su i dalje autoritarne, ropske i pogubne po individuu. Nema te diktature, tiranije i totalitarizma koje ne obožavamo. Predsednik Rusije, masovni ubica Vladimir Vladimirovič Putin – ima status božanstva, u njega ljudi veruju mnogo više nego u Hrista, a svakako uživa neuporedivo veće poštovanje i odanost.

S druge strane, zapad je postao najomraženiji deo sveta, oličenje samog đavola, demonska oblast u kojoj caruju dekadencija, obezduhovljenost, materijalizam, zli kapitalizam i ostali demončići. Mržnja prema demokratiji i slobodi, prema pravnom poretku i poštovanju zakona, prema sistemu koji uvažava ljudsko dostojanstvo – narasla je do gigantskih razmera. Svo zlo je projektovano na zapadnu stranu, sve se izokrenulo i postavljeno je na glavu. Ropstvo je postalo poželjno stanje, sistemi koji ponižavaju sopstvene građane svedene na nivo mužika su naš ideal, a države u kojima se može živeti normalno, slobodno, životom dostojnim čoveka – omražene su, oklevetane i satanizovane.

Sve ovo su sada već opšta mesta, neupitne dogme, aksiomi u koje se ne sumnja, uprkos što to nema nikakve veze s mozgom ili stvarnošću. U samo tridesetak godina prešli smo put od poprilično razumnog i realnog pogleda na stvari do mahnitog bezumlja koje ne priznaje nikakve činjenice, istine i stvarnost.

Verujemo samo lažovima i prevarantima

Već decenijama biramo isključivo zlikovce, zločince, lopuže i demagoge da vladaju ovom nesrećnom zemljom. Kad se na političkoj sceni pojavi neko razuman, ozbiljan, pošten, demokratski opredeljen, neko ko ovoj zemlji želi bolju, slobodniju i srećniju budućnost – taj biva prezren, omražen i popljuvan. Tako je bilo, na primer, sa Antom Markovićem, Ivanom Đurićem i Zoranom Đinđićem. Ko god nam želi dobro – taj je izdajnik i strani plaćenik, a ko god nam radi o glavi, pretvara nas u topovsko meso, besomučno nas pljačka, lišava nas slobode i života – taj je patriota, veliki Srbin, lider, obožavani vođa.

Verujemo isključivo lažovima, šibicarima i prevarantima. Što nas više lažu – više im verujemo. Ko se usudi da kaže ponešto istinito – taj biva proglašen za izroda, autošovinistu, slučajnog Srbina i narodnog neprijatelja. Takvo stanje traje već decenijama, a izlaza nigde nema na vidiku, jer nema ni trunke volje da realno sagledamo sopstveno stanje, da shvatimo kako smo i zašto dospeli u ponor, pa da se onda odatle čupamo kako znamo i umemo.

Naša propast bi se mogla objasniti na razne načine, ali bojim se da je svako racionalno objašnjenje donekle manjkavo. Nosimo ogroman teret krivice za ratove, agresiju, nebrojene ratne zločine, etnička čišćenja, masovna silovanja, konc-logore, razaranje zemlje i genocid. Međutim, i druge države su činile svakojake strahote, istorija je puna užasnih zločina, pa su nekako uspele da se suoče sa prošlošću, da se distanciraju od zla, da se pokaju i preokrenu. Francuska i Nemačka su vekovima ratovale, a danas najnormalnije sarađuju i žive u miru.

Predaja bez borbe

Bilo smo izloženi besomučnoj propagandi, kako domaćoj tako i ruskoj, ali i drugi su bili meta raznih lažipriča, pa su smogli snage da se odupru i iskorače u bolju budućnost. Rusija rovari i na Baltiku, i po istočnoj Evropi, ali bez rezultata. Šta su sve radili Gruziji, pa opet vidimo da Gruzijci masovno demonstriraju, žele da budu deo evropske porodice naroda, da žive u slobodi i demokratiji, ne žele da ropću pod ruskom čizmom.

Ukrajina je na meti ruskih zločinaca već decenijama, ali se Ukrajinci na sve moguće načine bore za svoju slobodu, protiv aždaje koja preti celom evropskom kontinentu. Stradaju u toj borbi, braneći se od ruskih okupatora, bore se ne samo za sve nas, nego i umesto nas. Skupa je cena koju plaćaju za želju da budu deo civilizovanog sveta, ali se ne predaju. A mi smo se predali bez borbe, dobrovoljno, čak radosno, sa entuzijazmom i oduševljenjem. Decenijama su nas gnjavili razni veliki Srbi svojom pričom o svetinji nacionalnog identiteta, a danas bi se ti isti lažni rodoljubi rado utopili u rusku naciju, asimilovali i postali Rusi.

Ako se ikada iskobeljamo iz ove mentalne i moralne provalije u koju smo se veselo strovalili, biće nam potrebno mnogo pameti i truda da uopšte shvatimo šta nam se to dogodilo, zašto smo uništavali susede, a usput razorili i sami sebe. Kako vreme odmiče, šanse za promenu kursa i oporavak su sve manje, nada da ćemo se vratiti iz sunovrata sve je bleđa. Kao da smo masovno oboleli od žudnje za samouništenjem, kao da nas je obuzela neka mračna sila koja nas strmoglavljuje, kao da smo pronašli radost samo u propadanju. Sami pali, sami se ubili.