Autor: Tomislav Marković
Ekipi pozorišne predstave “Knjiga o Milutinu” Zvezdara teatra zabranjen je prelazak granice sa Kosovom, bez obrazloženja. Monodrama u režiji Egona Savina, sa Nenadom Jezdićem u naslovnoj ulozi, trebalo je da gostuje u Kosovskoj Mitrovici i Leposaviću, ali do toga nije došlo zbog nezvanične cenzure.
Zbog ovog poteza kosovskih vlasti podigla se velika buka u srpskoj javnosti. Oglasili su se reditelj, glavni glumac, upravnik Zvezdara teatra Dušan Kovačević, kao i brojni pozorišni reditelji, glumci, Udruženje dramskih umetnika Srbije, pa i sam ministar kulture Nikola Selaković. Govorilo se tu o nasilničkom činu bez presedana, o divljaštvu i primitivizmu, o ataku na srpsku kulturu, o antihumanističkom i antikulturnom gestu, o nastavku terora nad srpskim narodom i njegovim identitetom.
Čista umjetnost
Svi branitelji slobode izražavanja složni su u oceni da je cenzura još besmislenija ako znamo da se radi o antiratnoj predstavi nastaloj po antiratnom romanu “Knjiga o Milutinu” Danka Popovića. Govorilo se o humanosti i duhovnosti predstave i knjige, o humanističkoj i ljudskoj poruci protiv mržnje, o tome kako tu nema nikakve političke ili nacionalne provokacije, već je reč o čistoj umetnosti koja nas oplemenjuje, upozorava i podiže našu svest.
Kao što reče Nenad Jezdić: “’Knjiga o Milutinu’ je svakako, nešto najlekovitije što danas svi treba da čujemo, ali u atmosferi najveće stigmatizacije mog naroda, nekoliko decenija unazad, zabrana i granice za kulturu me nimalo ne iznenađuju. (…) Ne dozvoliti Srbima ili bilo kome da prisustvuje izvođenju svog kulturnog, duhovnog i slavnog nasleđa kroz predstavu ‘Knjiga o Milutinu’, jeste odraz straha i panike”.
Umetnička dela se nipošto ne smeju zabranjivati, cenzura je naprosto nedopustiva, pa je razumljivo negodovanje u srpskoj kulturnoj javnosti. Međutim, ima i drugih pogubnih pojava na umetničkoj sceni. Na primer, lažno predstavljati nacionalistički pamflet kao antiratnu prozu. Ili – koristiti romanesknu formu kao platformu za plasiranje uvreženih predrasuda i za opštu nacionalnu mobilizaciju.
“Knjiga o Milutinu” je najpopularnija predstava u srpskom pozorištu. Na repertoaru se nalazi od novembra 2021. godine, imala je preko 200 izvođenja, karte su rasprodate unapred, a sala je uvek dupke puna. Tokom dve i po godine mediji su pisali isključivo hvalospeve o predstavi i knjizi koja je poslužila kao predložak, kako režimski tako i nezavisni, nigde nije bilo nikakvih disonantnih tonova. Popovićev roman je predstavljen kao “druga srpska Biblija” (nisam znao da su i originalno Sveto pismo napisali Srbi, ali čovek se uči dok je živ), a glavni junak Milutin Ostojić kao “arhetip jednog naroda” i “neznani junak”.
Prećutani tekstovi
Roman Danka Popovića objavljen je 1985. godine i doživeo je nezapamćen uspeh: štampano je četrdesetak izdanja u preko pola miliona primeraka. Nacionalni kritičarski udarnici pisali su hvalospeve i brzo kanonizovali roman, proglašavajući ga “književnom paradigmom srpskog stradanja i uništavanja svega što je autentično i nacionalno”, kako reče Tiodor Rosić. “Knjiga o Milutinu” svoju popularnost ne duguje književnim kvalitetima, nju niko nije ni čitao kao fikciju, već kao istinitu verziju srpske istorije koja je vazda bila stradalnička.
Slika koja je u javnosti stvorena o “Knjizi o Milutinu” ne obazire se na kritičke tekstove koji su o njoj napisani. O Popovićevom romanu je dosta pisano, Mirko Đorđević mu je posvetio obiman esej “Književnost populističkog talasa”, objavljen u zborniku “Srpska strana rata” 1996. godine. U eseju “Vreme inkubacije” (“Sarajevske sveske”, 2003) Nikola Bertolino je najviše pažnje posvetio “Vremenu smrti” Dobrice Ćosića, ali se osvrnuo i na “Knjigu o Milutinu” koja predstavlja svojevrsan nastavak Ćosićevog romana.
Saša Ćirić je 2007. godine u “Betonu” objavio tekst “Rustikalna knjiga kraljeva i budala” u kojem je analizirao ideološki podtekst Popovićevog romana. “Knjigom o Milutinu” više puta se bavila Dubravka Stojanović, poslednji put u knjizi “Prošlost dolazi” koja je objavljena krajem prošle godine. Ugledni kulturci i medijski radnici se ponašaju kao da ovi tekstovi nikada nisu napisani, kao da ne postoje. A u njima se nalazi prava istina o Popovićevom delu, koja se drastično razlikuje od predstave koju nam nude vrli nacionalni pregaoci na medijskom i kulturnom polju.
Municija za Miloševića
“Milutin je zamišljen kao junak koji zaista treba da otvori proces nacionalnog osvešćivanja, preispitivanja ukupne prošlosti tokom ‘dva veka’ novije srpske istorije” piše Đorđević, on je “neka vrsta književnog medijuma koji izražava određeni nacionalni program”. A autor tog programa je Dobrica Ćosić, Popović samo razrađuje njegove teze. Bertolino je utvrdio da je lik Živojina Mišića u “Vremenu smrti” poslužio kao model za Milutina. Popovićev junak govori i razmišlja vrlo slično, ponekad i isto kao Ćosićev junak.
Milutin Ostojić, prototip šumadijskog seljaka, zaista govori protiv rata i nepotrebnog stradanja, ali iznosi i neke druge teze koje su devedesetih poslužile kao osnova za nova klanja. Kako piše Bertolino, Popovićev roman izlaže “’istine’ koje u još uvek zajedničkoj državi seju teško međunacionalno nepoverenje, pa i mržnju, čime na najneposredniji način doprinosi izbijanju rata izazvanog upravo ‘zbog države i neki krajevi’”. Stvaranje Jugoslavije je bilo velika greška, svi okolni narodi Srbima rade o glavi, oni su nam vekovni neprijatelji, sa njima nema života – to su zapravo Ćosićeve ideje koje Popović daje u prijemčivijoj formi, otuda i popularnost romana.
“Manje-više celokupnu vojvodinu ideologiju i političku filosofiju Milutin je digao do ranga jednog kompendijuma narodne mudrosti koji se u godinama Miloševićevog populističkog pokreta, posredstvom medija, pretvorio u skup uputstava za neposrednu političku akciju”, zaključuje Bertolino.
Drugim rečima, Popovićev roman je poslužio kao posrednik za popularizaciju Ćosićevih ideja koje su Miloševiću poslužile kao oruđe za pripremu rata. I onda nam naši kulturnjaci i novinari zbore o antiratnom delu.
Mala crvena knjiga
“’Knjiga o Milutinu’ je organizovana ‘monofono’, sa tendencioznim ciljem obrazlaganja jednog stava, čak i na mestima u romanu gde postoji polemika između dva ili više stanovišta. Ona predstavlja kompendijum etno-istorijskih predrasuda koje će se uvrežiti tokom 90-ih u Srbiji: da je srpski narod istorijski zloupotrebljen, da su Srbi stradalnički narod i naivna žrtva onih kojima je pobedu doneo ‘na tacni’, s njima se potom i zbratimio, da bi ga ovi izdali”, piše Ćirić.
Književni kritičar beleži i da stavovi Milutina Ostojića “počivaju na etničkoj generalizaciji i sadrže elemente ksenofobije”, što se ogleda u tipičnoj nacionalističkoj strategiji – “kada pripadnici jednog naroda kao pripadnici vojne formacije čine zločin (austro-ugarski vojnici, albanske grupe, ustaše, komunisti), zločinjenjem je obeležen čitav taj narod”.
Te davne 2007. godine Ćirić je upozorio da tekuća kanonizacija “Knjige o Milutinu” ima jasnu političku pozadinu i sasvim određen cilj: “Uzurpatori nacionalne tradicije hirotonisanjem romana Danka Popovića daju oprost Miloševićevoj politici ‘ispravljanja istorijskih nepravdi’ i ‘uspravljanja’ Srbije”. U međuvremenu je došlo do još radikalnije zloupotrebe, Popovićev roman nije samo deo književnog kanona, već je postao i relevantan izvor za udžbenike istorije. Dubravka Stojanović piše da su “predstave iz književnosti, od Dobrice Ćosića preko ‘Knjige o Milutinu’, direktno ušle u naš sistem obrazovanja, preskočivši potpuno kritičku istoriografiju”.
Stojanović smatra da je taj roman “prekretni događaj”, i nastavlja: “Mislim da komotno tu knjigu možemo da zovemo ‘mala crvena knjiga’, sećajući se kulturne revolucije Mao Ce Tunga. Ta knjiga je odigrala presudnu ulogu. Sa 140 i nekoliko strana ona je neka vrsta dajdžest dela Dobrice Ćosića”. Posledice su stravične: “Taj preokret koji se desio kroz književnost, kroz ‘Golubnjaču’, kroz predstavu ‘Kolubarska bitka’, kroz ‘Knjigu o Milutinu’, naravno, kroz istoriografiju koja se u sve to uključila. Taj prelom koji se desio osamdesetih i koji je stvorio ratove je doveo do, po mojoj sadašnjoj proceni, jednog paranoidnog, klaustrofobičnog, ksenofobičnog, anksioznog razumevanja samog sebe okruženog neprijateljima”.
Zašto se svi prave blesavi
Sve navedeno je odavno poznato i svakom dostupno, polovina ovih tekstova može se pronaći na internetu. Pa zašto se onda svi prave blesavi? Zašto se pretvaraju da je reč o antiratnoj knjizi kad je poznato da je “Knjiga o Milutinu” osamdesetih godina poslužila za nacionalnu homogenizaciju i mobilizaciju, za širenje autoviktimizacijske priče kao opravdanja budućih zločina?
Zašto bi neko ko želi da napravi antiratnu pozorišnu predstavu dramatizovao i postavljao na scenu baš “Knjigu o Milutinu”? Kako se ne setiše antiratnih priča Dragiše Vasića, “Dnevnika o Čarnojeviću” i “Lirike Itake” Miloša Crnjanskog ili poezije Dušana Vasiljeva? Milutin Ostojić je antiratni heroj, a Proka Naturalov iz “Apoteoze” Crnjanskog nije? Jasno je zašto “malu crvenu knjigu” srpskog nacionalizma rehabilituje Nikola Selaković, ali zašto to čine protivnici Aleksandra Vučića?
Odgovor je bolno očigledan. Kulturna elita želi da svrgne naprednjački režim, ali bi da sačuva nacionalistički ideološki projekat.
Sumanute ideje koje su dovele do ratova i sveopšte katastrofe čuvaju se i šire kroz književnost, pozorište, školske udžbenike i medije. Uostalom, serije po romanima Dobrice Ćosića snimljene su u produkciji “United Media”, i još nas ubeđuju kako “otac nacije” nije bio ni nacionalista ni šovinista. Po toj istoj naopakoj logici koja prkosi činjenicama i razumu, bardovi režije i glumišta nas ubeđuju da je “Knjiga o Milutinu” antiratno štivo sa humanističkom porukom. Politika je samo vrh ledenog brega, naši ključni problemi počivaju u kulturi.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR