Ne stupaj na stazu bezbožnika i ne hodaj putem zlikovaca

Za Antenu M piše: Tomislav Marković 

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić otputovao je u Njujork da se bori protiv Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici. To je nastavak borbe koju je Vučić vodio devedesetih godina prošlog veka, dok je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Tada se borio da do etničkog čišćenja, ratnih zločina i genocida dođe, takva je bila ideologija SRS-a, a danas se bori za negiranje etničkog čišćenja, ratnih zločina i genocida nad Bošnjacima.

I tu nema nikakvog paradoksa ili nelogičnosti, poricanje je poslednja faza genocida, a možda i pretposlednja, jer posle nje sledi glorifikacija zločinaca, održavanje ubilačke ideologije u životu, e da bi se mržnja sačuvala živom i obezbedio društveno-politički ambijent za neke potencijalne buduće pokolje. Što bi rekao nacionalni bard Matija Bećković: Ćeraćemo se još!

Porfirije, funkcioner Srpske napredne stranke

Pre odlaska u Njujork, predsednik je u ranim jutarnjim časovima svratio do formalno hrišćanskog Hrama svetog Save, da se pomoli Bogu za uspeh svog antihrišćanskog poduhvata. To je već poprilično nelogično, sumanuto i divlje iracionalno, ali ne i neočekivano. Bilo je slučajeva da se razbojnici mole Bogu, tražeći od njega pomoć za uspešno obavljanje pljačkaške i koljačke delatnosti. U literaturi se pominju čak i slučajevi kad se razbojnik obraćao Bogu da mu pomogne u pljačkanju crkve.

Zatražio je Vučić od patrijarha Porfirija blagoslov za svoju bezbožnu borbu protiv Rezolucije kojom se 11. jul proglašava za dan sećanja na genocid u Srebrenici, kojom se osuđuje svako negiranje genocida i odaje pošta nevinim žrtvama. Naravno, duhovni poglavar jedne formalno hrišćanske crkve dao je Vučiću blagoslov. I ne samo da mu je dao blagoslov, već je u Hramu svetog Save služio i poseban moleban za blagosloven put Aleksandra Vučića i za uspeh u negiranju genocida i sprečavanje izglasavanja Rezolucije. Ništa neobično, Porfirije se odavno ponaša kao visoki funkcioner Srpske napredne stranke, kao odani vojnik nacionalističkog režima i saveznik ratno-zločinačke klike.

Zamenio je patrijarh službu Bogu za službu Vučiću i velikosrpskom zlikovačkom projektu. Zato mu nije problem da otvoreno laže kako Rezolucija ceo srpski narod okrivljuje za Srebrenicu, da vređa žrtve, da koristi Uskršnju poslanicu za negiranje genocida, za optuživanje onih koji su genocid preživeli kako lažno svedoče, da zloupotrebljava srpske žrtve koje su ustaše ubile u Jasenovcu kako bi njihovim stradanjem zakrilio Ratka Mladića i celokupan režim koji je stajao iza genocidnog projekta.

Moleban za negiranje genocida

I to je nastavak borbe koju su crkveni jerarsi vodili devedesetih godina. Blagosiljali su sveštenici masovne ubice pre polaska u pokolj, episkopi su podržavali projekat stvaranja Velike Srbije ognjem i mačem, bili su na strani koljača, veličali su Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Biljanu Plavšić i sve ostale ukoljice. U ime srpstva, a ne u ime Boga. U ime boginje Nacije, protiv Boga Avraama, Isaka i Jakova, protiv Onog koji jeste.

Odavno je postalo uobičajeno da su ljudi koji sebe nazivaju vernicima, pravoslavcima, hrišćanima zapravo obožavatelji ratnih zločinaca, razbojnici, lopovi, kontroverzni biznismeni, otimači od siromašnih i slabih, poklonici svake opačine i nitkovluka. Nema tog zlikovca, ubice ili pljačkaša koji se ne poziva na svetog Savu i ostale svece, kojem kuća nije puna ikona sa likovima svetitelja, koji se ne krije iza crkve i navodne vere. Evo, recimo, onaj vlasnik najveće plantaže marihuane u Evropi veličine 25 fudbalskih stadiona – okružio se ikonama u nadi da će ga svete slike sačuvati od zakona, kako nebeskog tako i zemaljskog. Vaistinu veliki vernik.

Sve se okrenulo naopačke u našem svetu, kao u nekoj izokrenutoj priči, svi pojmovi su izvrnuti naglavce, preinačeni u sopstvenu suprotnost. Ljudi koji danas sebe nazivaju vernicima u Svetom pismu nosili su sasvim drugačiji naziv – bezbožnici. O tome se u Bibliji govori bar na nekoliko stotina mesta, tamo su pojmovi jasno postavljeni, nema nikakvih nedoumica oko toga ko je pravednik, a ko bezbožnik.

Jedu kruh bezbožnika i piju vino nasilja

„Jest, bezbožnika ima u narodu mojem. Oni vrebaju zgureni kao ptičari, postavljaju zamke i hvataju ljude. Kao krletka puna ptica tako su kuće njihove pune nepravednog dobra. Zato su postali moćni i bogati. Pretili su postali i gojni; jest, njihova zloća prelazi svaku mjeru. Ne brinu se za pravdu, ne nastupaju za pravicu sirote i ne odlučuju stvar siromaha” – tako veli prorok Jeremija. U drugom prevodu umesto “bezbožnik” stoji “zlikovac”, a umesto “nepravednog dobra” – “grabeža”. Bezbožnik i zlikovac su sinonimi, to su opaki ljudi, zločinci, lupeži, lopovi, prevaranti, oni koji pljačkaju i zlostavljaju sirotinju.

“Blagoslovljen je čovjek, koji ne stoji u vijeću bezbožnika i ne ide putom grješnika i ne sjedi u društvu opakih. Nego je njegova radost u zakonu Gospodinovu i o njegovu zakonu razmišlja dan i noć”, piše psalmopevac David. Bezbožnici su oni koji ne drže Božje zapovesti, dakle ljudi koji otimaju tuđe, svedoče lažno, robe i ubijaju, klanjaju se idolima bogatstva, moći, nacije, čega god. Slika i prilika današnjih moćnika koji se zaklinju da su vernici. Današnji ekvivalent vijeću bezbožničkom je, na primer, Glavni odbor SNS-a i SPS-a, ili Sabor SPC-a.

“Ne stupaj na stazu bezbožnika i ne hodaj putem zlikovaca. Bježi od njega, nemoj ići po njemu, ukloni mu se i prođi ga. Oni ne mogu počinuti ako ne učine ništa zlo i san im je uzet ako koga ne zavedu. Jer jedu kruh bezbožnika i piju vino nasilja. Staza je pravednika kao osvit; on sve više svijetli do potpuna dana. Put je bezbožnika kao tamna noć, ne znaju na što će se spotaknuti”, stoji u “Mudrim izrekama” (“Pričama Solomunovim”).

Pod jezikom su njegovim muka i nesreća

Latinsku izreku “Ni dana bez linije” koju Plinije Stariji pripisuje slikaru Apelu zamenila je izreka “Ni dana bez opačine, pljačke, afere, laži, zločina, otimačine, nepravde, ponižavanja slabih, zlostavljanja nevoljnih”. To je životni moto bezbožnika (srpski: vernika) koji ne mogu da odu na počinak ako nisu nekog ojadili.

Psalmopevac David daje sličan portret bezbožnika: “Obijesni bezbožnik jadnika goni,
u zamke ga hvata koje mu postavi. (…) Usta mu puna kletve, lukavstva i prijevare,
pod jezikom njegovim muka i nesreća. U zasjedi čuči pokraj ograda, potajno ubija nevina, očima siromaha vreba. U zaklonu sjedi k’o lav u pećini, vreba da opljačka jadnika i da ga povuče u mrežu. Pritajen čuči na zemlji, od nasilja mu siromasi padaju”.

Bezbožnik se uzda da nema Boga, da neće biti istrage ni Strašnog suda, pa zato može da radi šta god mu je volja, ne obazirući se na Božje zapovesti, na etičke norme, oslanjajući se samo na zakon jačeg, na golu silu. “Bezbožnik zbori u obijesti svojoj: ‘Ne, istrage nema! Ta ni Boga nema!’ I u tome sva mu je misao”, piše psalmopevac.

U naopakom svetu u kojem živimo došlo je do totalne inverzije. Bezbožnikovo uzdanje nije u nadi da Bog ne postoji, već mu se zlikovac mirno moli, tražeći blagoslov i pomoć za sopstvena nepočinstva. Bezbožnici su ispunili hram na molebanu, e da bi od Boga zatražili okrepu i snagu da istraju na putu razbojničkom, na putu duhovne smrti, ruganja žrtvama i slavljenja ubica.

Sudbina je njihova ognjeni vjetar

Drugačije izgledaju molitve u svetim tekstovima. Vernici se mole Bogu da satre bezbožnike: “Ustani, Gospode Bože, podigni ruku, ne zaboravi siromaha. Zašto da bezbožnik prezire Boga, zašto da kaže u srcu: ‘Neće kazniti’? Jer ti vidiš, gledaš jad i nevolju, u ruci je mjeriš. Siromah se tebi predaje, ubogu ti si pomoć! Pakosnu grešniku satri mišicu, kazni mu pakost da je više ne bude! Jahve je kralj u vijeke vjekova, iz zemlje njegove nestat će pogana. Počuj, o Jahve, čežnju siromašnih, okrijepi im srce, uho prikloni: da zaštitiš pravo ubogih i tlačenih, da straha više ne zadaje čovjek zemljani”.

Ima u Svetom pismu i radikalnijih delova koji se tiču bezbožnika, na primer: “Ustaje Bog, njegovi se neprijatelji rasipaju! Na pogled njegov bježe mrzitelji njegovi! Kao što se dim rasprši, tako ih ti raspršiš; kao što se vosak rastopi od ognja, tako izginu bezbožnici pred Bogom”. Ili: “Gospodin ispituje pobožnike i bezbožnike; njegova duša mrzi onoga koji čini nasilje. On pušta na bezbožnike kišu živa ugljevlja i sumpora; sudbina je njihova ognjeni vjetar”. Ili: “Narodima si zaprijetio, bezbožnike uništio, imena si im zauvijek i vječno iskorijenio”.

Sudeći po bogonadahnutom tekstu iz svete knjige hrišćana, moleban koji je služio patrijarh za Vučića, naprednjačke glavešine i delegaciju iz Republike Srpske – neće uroditi plodom. Naime, hrišćanski Bog ne uslišava molitve bezbožnicima, pogotovo kad se mole za uspeh sopstvenih nakaradnih, zlikovačkih planova.

Da imaju uši da čuju, čuli bi šta im je poručio prorok Isaija iz dubine prohujalih vekova: “Vaši su gresi lice Božje zastrli, i on vas više ne sluša. Jer ruke su vaše u krvi ogrezle, a vaši prsti u zločinima. Usne vam izgovaraju laž, a jezik podlost mrmlja. Misli su vam misli zločinačke, pustoš i propast na vašim su putevima”. A da u ovoj šatro pravoslavnoj hrišćanskoj zemlji ima vernika, zavapili bi zajedno sa psalmopevcem: “O moj Bože, istrgni me iz ruke bezbožnika, iz ruke grješnika i nasilnika!” A potom bi i sami nešto preduzeli da skinu ovu sramotu i ruglo sa vlasti, kako svetovne tako i duhovne.