Srbija poslije Rezolucije: Negatori genocida u ekstazi

Piše: Tomislav Marković

Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela je Rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Od sledeće godine mnoge države će obeležavati 11. jul kao Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine. Lekcije o genocidu ući će u mnoge školske programe, istina o stradanju Bošnjaka postaje deo kolektivnog pamćenja sveta. Negatori genocida pribijeni su na stub srama, a nekažnjivost zločina je prokazana.

Vlasti Srbije i Republike Srpske vodile su dva meseca mahnitu kampanju protiv Rezolucije, divljajući na sve strane, služeći se svim mogućim sredstvima nedostojnim čestitog ljudskog bića. Postavili su stotine bilborda sa natpisom „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…“, u potpisu: „Ponosna Srbija i Srpska“. Čak su na Kuli Beograd džinovskim slovima ispisali istu sumanutu poruku.

Bahatost zla

Ponovili su hiljadu puta kako će Rezolucija proglasiti čitav srpski narod genocidnim, kako belosvetski zlotvori žele da nam stave žig genocidnosti, iako je to potpuna besmislica, jedino Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i njihovi partijski i medijski telali govore o Srbima kao genocidnom narodu. Potpuno pomahnitali Vučić je u Ujedinjenim nacijama delovao kao vođa huliganske grupe, ogrnuo se zastavom Srbije, odbio je da je skine, govorio bedastoće kojih bi se svako polunormalan postideo, uporno poričući genocid.

Cela Vlada Srbije se okupila da prati sednicu UN, svi ministri su takođe navukli na sebe srpske zastave, kao da su bokseri u ringu. Na kraju, kad je Rezolucija izglasana, po srpskim gradovima usledili su defilei čitavih kolona automobila sa srpskim zastavama, koji su trubili i divljali naokolo, proslavljajući nekakvu pobedu, valjda to što je za Rezoluciju glasalo manje država nego što se očekivalo.

Svaki pristojan čovek osetio je transfer blama gledajući i slušajući divljanje obožavalaca Ratka Mladića i ostalih koljača. Mučno je bilo pratiti te besramne scene koje izvode osobe lišene saosećanja i elementarne ljudskosti, i to povodom najstrašnijeg zločina počinjenog na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Nije to bila banalnost, nego bahatost zla koje se posve razularilo, jer nema nikog ko bi ga zaustavio, pa besomučno divlja, gazeći sve civilizacijske norme.

Čuvari zločinačkog nasleđa

Poruka koju šalju pomahnitali ljubitelji genocida je jasna: oni bi sve ponovili. I genocid u Srebrenici i sve ostale zločine počinjene tokom agresije na BiH. Samo kad bi mogli. Zato i održavaju zločinačko nasleđe Miloševićevog doba u životu, zato rehabilituju osuđene ratne zločince i proglašavaju ih uglednicima, zato šaraju zidove muralima sa likom Ratka Mladića, zato svi režimski mediji uporno poriču zločine i genocid, šire mržnju prema drugim nacijama i stvaraju atmosferu koja liči na pripremu rata. Zato se cela ta krvoločna bulumenta nada da će Rusija slomiti zapadni svet, da će srušiti međunarodni poredak i omogućiti im da nastave tamo gde su zaustavljeni devedesetih godina.

Mučno je bilo gledati bezočno divljanje negatora genocida na čelu s Vučićem prethodna dva meseca. Delovalo je kao produbljivanje moralnog dna, kao da niko ne može dublje da padne. Međutim, kad otklonimo taj afekat, kad trezvenije sagledamo čitavu situaciju, postaje jasno da su srpski mladićevci i karadžićevci zapravo umereni. Sve ovo što nam priređuju, to ogavno podsmevanje žrtvama, te emisije u kojima pričaju viceve o mrtvim Srebreničanima, ta pobednička euforija koju izvode, kao da se radi o nekoj utakmici – to nije njihov maksimum.

Uzdržani zlikovci

Oni se zapravo uzdržavaju, ne ispoljavaju svoju krvožednu prirodu u potpunosti, i to mahom iz geografskih razloga. Nalaze se na tlu Evrope, nekakav su deo sveta, moraju pomalo da paze da ne preteraju. Kad bi pustili svojim mračnim žudnjama na volju, kad bi popustili sve kočnice, to bi izgledalo kao u Indoneziji, kao što smo videli u dokumentarnim filmovima “The Act of Killing” i “The Look of Silence” Džošue Openhajmera.

Tamo dželati koji su izvršili genocid nad “komunistima” sredinom šezdesetih najnormalnije pričaju o svojim zločinima, hvale se njima, ponosno govore o tome kako su davili žrtve žicom, kako su silovali maloletnice, kako su kasapili civile. Urednici propagandnih glasila otvoreno pričaju kako su pripremali genocid, kako je njihov zadatak bio da javnost omrzne buduće žrtve. Voleli bi i naši zlikovci da budu tako slobodni i otvoreni, da najzad javno govore šta misle i žele, ali im zadovoljstvo kvari geografski položaj.

Vučić nije relevantan

Mediji u Srbiji prenose sve što je Aleksandar Vučić izgovorio, pre sednice UN, na samoj sednici i posle nje, kao da se radi o nekim relevantnim stavovima. Sve što je Vučić imao da kaže o Srebrenici rekao je u julu 1995. godine kad je u Skupštini pretio da ćemo ubiti sto Muslimana za jednog Srbina. Sve što Vučić ima da kaže na tu temu rekao je lepljenjem table sa natpisom “Bulevar Ratka Mladića”, glorifikacijom ratnih zločinaca, slavljenjem masovnih ubica.

Vučić je bio deo udruženog zločinačkog poduhvata koji je doveo do agresije na BiH, ratnih zločina, etničkih čišćenja i genocida. Njegova reč ne znači ništa, osim ako bi poželeo da se pokaje za nepočinstva, što njemu ne pada na pamet. Koga zanima šta Vučić govori o genocidu u Srebrenici? Koga zanima šta bi Ajhman i Himler imali da kažu o Holokaustu ili Staljin i Berija o gulazima?

Nije Vučić glavni problem, kao što nisu bili ni njegovi prethodnici. Ključni problem su oni silni birači što su onomad glasali za Miloševića i Šešelja, potom za Koštunicu, a danas glasaju za Vučića i tako omogućavaju kontinuitet zločinačke politike. Problem je većinska Srbija koja pristaje na velikosrpski nacionalizam, poriče genocid i ratne zločine, i ispoljava potpunu ravnodušnost prema patnjama koje su srpske snage nanele Bošnjacima i drugim narodima. Problem je uporno odbijanje da prihvatimo moralnu i političku odgovornost za zlo devedesetih.

Izbjegavanje odgovornosti

Pre više od dvadeset godina umni Srđa Popović je pisao kako “nema nikakve sumnje da je pitanje ratnih zločina pitanje svih pitanja srpskog društva danas”. Prohujale su decenije, a to pitanje i dalje čeka naš odgovor. A svako od nas ima, kako je pisao profesor Nenad Dimitrijević, “dužnost da se odgovori”, jer su zločini i genocid počinjeni u naše ime. Međutim, očigledno je da to nije tako jednostavno učiniti.

Popović je objasnio suštinu problema: “Mi svi negde odlično znamo da, iako nismo krivi za konkretna dela konkretnih zločinaca, odgovorni smo u tom smislu što je zločinački režim bio dugo (i predugo) legitiman (dobio dva miliona glasova septembra 2000. godine!), što su mnogi od nas huškali na ratove, radovali im se, slavili zločince, identifikovali se sa njima, cvećem ispraćali tenkove, i nazivali sve to patriotizmom. Upravo ta (možda ponekad i nejasna) svest o odgovornosti razlog je strasnog poricanja zločina (ako nema zločina, nema ni odgovornosti). A kada se zločini više ne mogu poricati, odgovornost ćemo izbeći tako što ćemo izvršiti zamenu teze: pošto ne možemo osporiti svoju odgovornost, hajde da se branimo od ‘kolektivne krivice’ (o kojoj niko drugi sem tih branilaca i ne govori!)”.

Sve oblike poricanja i izvrdavanja odgovornosti koje je opisao Srđa Popović pre više od dve decenije, imamo i danas. Silina kojom većinski deo srpskog društva toliko dugo poriče genocid i ratne zločine najbolji je dokaz krivice koju osećaju, ali je potiskuju, nesposobni da se suoče sa sopstvenom savešću, da se pokaju za podršku zločinačkom režimu, da se distanciraju od masovnih ubica i zamole žrtve za oproštaj. Rezolucija UN o genocidu u Srebrenici mogla bi da im pomogne u tome, u povratku u civilizaciju, u moralnoj obnovi. Nažalost, šanse da se to dogodi ravne su nuli. Toliko smo ogrezli u laži, falsifikate, poricanje, nečovečnost, nacionalističku mahnitost, predugo traje taj proces našeg sunovraćivanja, pitanje je da li nam uopšte ima pomoći.