Kad nemaš lustraciju, imaš autokratiju

Za Antenu M piše: Tomislav Marković 

Zaborav je naša jedina nada, uteha, gotovo religija. Kad bismo se setili šta je juče bilo, možda bismo drugačije gledali na ono što se događa danas, a ta promena perspektive u smeru realnosti bi nam pomogla da stvorimo drugačiju sutrašnjicu.

Nasušne potrebe dana nas sprečavaju da okrenemo glavu unazad i da pogledamo u prošlost, tvorci javnosti stalno stvaraju utisak da će nas retrovizorski način odvući od prešnih poslova, ubeđujući nas da za takve zaludice nema vremena.

Vreme za razgovor

Imamo nad glavom nasilnički režim, autokrata je zarobio državu i društvo, razvalio ionako krhe institucije (doduše, gotovo bez ikakvog otpora), zbratimio se sa kriminalnim krugovima, nasilje je sveprisutno, premrežilo je čitavu zemlju, odavno smo ušli u zonu jarko crvenog alarma. Treba skidati silnike i nasilnike sa vlasti, boriti se protiv vladajuće kaste, protiv oligarhije koja se postavila iznad zakona, što i nije naročito težak poduhvat u sredini u kojoj čuvari zakona nisu preterano zainteresovani da rade svoj posao.

Međutim, nakon 12 godina borbe protiv režima Aleksandra Vučića stigli smo do početka, opozicija je najzad osvojila nekoliko varoši, beogradskih opština, te najzad ima odbornike u 89 gradova i opština širom Srbije. Naprednjaci pokušavaju opoziciji da ukradu pobedu u Nišu i na Novom Beogradu, verovatno će građani morati da brane svoje glasove na ulici. Dakle, autokrata nikako da padne uprkos nebrojenim dosadašnjim najavama, tako da vremena ima. A pošto već imamo vremena, mogli bismo da porazgovaramo i o toj famoznoj jučerašnjici, u predahu između dve bitke.

Radikalska prošlost

Za početak nije zgoreg postaviti jedno glupo pitanje: Otkud uopšte Aleksandar Vučić na mestu nezvaničnog posednika neograničene političke moći? Otkud on uopšte u politici, danas i ovde? Čovek je devedesetih godina prošlog veka bio deo zločinačkog aparata, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, radikalski poslanik u Parlamentu, krajem decenije bio je zloglasni ministar informisanja koji je cenzurisao medije i gušio slobodu govora.

To je onaj isti čovek što je u julu 1995. godine sa govornice u Narodnoj skupštini obećavao: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana“, ugledajući se na nacističku tarifu iz vremena okupacije Srbije. Vučić je istu tu Narodnu skupštinu proglasio sigurnom kućom za Ratka Mladića, a ulične table na Bulevaru Zorana Đinđića prelepljivao plakatima sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“.

To je onaj isti političar što je sa Vojislavom Šešeljem obilazio srpske položaje na Palama, tokom opsade Sarajeva, držeći u ruci neki čudan predmet, da li je u pitanju malokalibarski kišobran ili kratkotrzajni stalak za kameru – još nije utvrđeno. To je onaj isti čovek što je bio član redakcije partijskog glasila „Velika Srbija“, platforme za širenje zlikovačke ideologije i ratno huškanje.

Nelustrirane snage

I to su samo najpoznatiji Vučićevi ispadi iz prošlosti, ko zna šta bi se još pronašlo kad bi neko malo začeprkao po nedavnoj epohi. Jasno je kao dan da je Vučić trebalo da bude lustriran i onemogućen da se ikada više kandiduje za bilo koju javnu funkciju. Srbija je imala Zakon o lustraciji (zvaničan naziv: Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava) koji je bio na snazi deset godina, prestao je da važi 2013. godine. Po tom zakonu nikada niko nije osuđen, to je zakon koji nijedan jedini put nije primenjen. Čak nije ni formirana Komisija za lustraciju pri Narodnoj skupštini, koja je trebalo da utvrdi da li su nosioci javnih funkcija iz devedesetih kršili ljudska prava.

Zakon je predviđao da se postupak lustracije sprovede prema brojnim javnim funkcionerima: predsedniku Republike, premijeru, predsedniku pokrajinskog izvršnog veća, poslanicima Narodne i pokrajinske skupštine, ministrima i njihovim zamenicima i pomoćnicima, gradonačelnicima, predsednicima opština, članovima gradskih i opštinskih vlada, rukovodiocima raznih državnih i lokalnih organa, načelnicima okruga, sudijama Ustavnog i raznih drugih sudova, tužiocima i njihovim zamenicima, direktorima i članovima upravnog odbora javnih preduzeća i ustanova, predsedniku i članovima saveta univerziteta, rektorima univerziteta i dekanima fakulteta; urednicima, direktorima i ostalim rukovodiocima medijskih kuća, direktorima državnih banaka, udbaškim funkcionerima, načelniku generalštaba, načelniku kontraobaveštajne službe itd.

Niko nije odgovarao za svoja nepočinstva, svi su se izvukli, pa među njima i aktuelni gospodar Srbije Aleksandar Vučić. Režim Slobodana Miloševića je pao, privremeno, ali nikada nije razmontiran. Za to nije bilo famozne političke volje, Vojislav Koštunica se pokazao kao čovek kontinuiteta i čuvar zločinačkog nacionalističkog nasleđa, Zoran Đinđić je pokušao nešto malo da uradi, ali nije imao vremena, iste te nelustrirane snage su ga rukom državnog službenika Zvezdana Jovanovića Zvekija ubile u martu 2003. Nakon atentata i prekida akcije “Sablja”, sunovrat je tekao prirodnim tokom, na kraju je rezultirao današnjim stanjem razularenog nacionalističkog divljanja, sveopšte pljačke, bezakonja, nasilja, apatije, pokornosti građanstva.

Ponor zla

Šanse za drugačiji razvoj događaja bile su minimalne. Miloševićev ubilački režim je oboren, ali ne zbog ratova, nebrojenih zločina, genocida, raseljavanja, uništavanja gradova, spaljivanja sela i svekolikog pustošenja. Nije oboren zbog nacionalizma i svih njegovih krvavih posledica, pa i opozicija je mahom bila nacionalistička. Nisu građani Srbije bili masovno zgroženi zločinstvom socijalističko-radikalske hunte, nisu bili zgađeni i posramljeni zbog Vukovara, Sarajeva, Dubrovnika, Prijedora, Višegrada, Srebrenice, Suve Reke.

Nije glasačima bila moralno nepodnošljiva masovna grobnica u Batajnici, nadomak Beograda, nisu rešili da obore zlikovačku vlast koja je leševe civila prevozila hladnjačama, kako bi sakrila tragove zločina. Antiratna, antinacionalistička Srbija uvek je bila manjinska, ona druga Srbija što se nije mirila sa zločinom, po rečima Radomira Konstantinovića. Vučić je ponikao u tom zlikovačkom miljeu, oformio se pod paskom ratnog zločinca Šešelja, kalio se izbacivanjem Hrvata iz njihovih domova i bljuvanjem mržnej na sve čestito i ljudsko.

Iza ove današnje autokratije, nasilništva, kriminalnih bandi koje haraju zaštićene moćnom rukom države, iza svih tih razbojnika koji legalizuju kapital kroz dilove sa državom, iza besomučnog riganja mržnje u tabloidima i sličnim trčilažama, iza zarobljavanja institucija i društva, iza izbornih krađa, iza ucenjivanja i ponižavanja naprednjačkih glasača, iza mahnite putinofilije i odsecanja Srbije od sveta – stoji nešto hiljadu i sto hiljada puta užasnije. Iza svega stoji ponor zla iz kog su izmileli Vučić i njegovi pajtaši po oružju. Mračni tunel u kojem smo se zaglavili, bez svetla na vidiku, deo je istog pejzaža.

Prošlost na Andrićevom vencu

Nikome se ne mili da se zagleda u taj ponor, da malo pogleda odakle Vučić dolazi, da uoči prelomnu tačku naše istorije od koje je sve krenulo u katastrofu. Na javnoj sceni vlada pretvaranje da se apokalipsa nije dogodila, a ako se možda i dogodila – mi s njom ništa nemamo, a ako smo nešto s njom i imali – davno je to bilo, to je daleka prošlost, zašto bismo se vraćali u pluskvamperfekat, imamo mnogo hitnijih problema, na primer kako smeniti Vučića. I sve tako, izgovor na izgovor, poricanje na poricanje, negacija na negaciju, kao u udžbeniku Stenlija Koena.

A najcrnji fragment naše mračne prošlosti sedi na Andrićevom vencu u predsedničkom kabinetu i drži sve konce u svojim rukama. I dobro zna odakle je došao, šta ga je načinilo ovakvim, kome za šta ima da zahvali, ko su mu saveznici, koja je to ideologija koju brani, koji je to društveni (bolje rečeno – podzemni) milje koji ga je stvorio i koji valja sačuvati za budućnost. Ako želiš da poraziš protivnika, bilo bi pametno da znaš s kim tačno imaš posla.

Od zaborava prošlosti nema selameta. Pogotovo što je taj zaborav veštački, lažan, hinjen, jer je dirigovan i nametnut. Onima koji bi da obaraju naprednjački režim i da menjaju srpsko društvo, bilo bi bolje da malo pogledaju u nedavnu epohu koja je samo naizgled prošla. Ako ne žele da nam i budućnost bude podjednako mračna kao prošlost.