Genocid, zagađenje i druge gradske teme

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Na lokalnim izborima u Srbiji dominirale su nacionalne teme, kako u decembru, tako i u junu. U toj oceni slažu se nezavisni mediji, ozbiljne nevladine organizacije, istaknuti analitičari. Umesto da tema bude uvođenje kanalizacije u beogradske opštine koje ni u 21. veku nemaju ovu bazičnu civilizacijsku tekovinu, umesto da se priča o poboljšanju gradskog saobraćaja, smanjenju zagađenja, urbanističkom planiranju, sprečavanju devastacije grada i uništenja kulturnih spomenika, zelenim površinama i ostalim pitanjima koja su važna za svakodnevni život građana, naprednjaci i ostali samozvani rodoljubi nametnuli su takozvane nacionalne teme.

Šta spada u korpus tih nadaleko poznatih nacionalnih tema? Genocid u Srebrenici, kako da se Srbi odbrane od nepostojeće optužbe da su genocidni narod, ratna prošlost, ratni zločini počinjeni u okolnim zemljama, Kosovo kao sveta srpska zemlja i deo Srbije, nacionalni interesi (šta god to bilo), podrška ruskoj agresiji na Ukrajinu, opredeljenost za Kremlj a ne za Evropsku uniju, Srbija u BRICS-u i pročaja.

Ne znam da li je sintagma nacionalne teme najpogodniji izraz za sve navedeno, možda bi bilo primerenije govoriti o nacionalnoj sramoti. Mahniti nacionalistički jastrebovi ne odustaju od sumanute politike iz najmračnijeg istorijskog perioda ove zemlje, zagovarajući kontinuitet sa zločinačkim projektom Miloševićevog režima, nastavljaju da nas odvajaju od demokratskog sveta i usmeravaju ka najtiranskijim režimima današnjice.

Jednostavan odgovor

Ubeđuju nas da nam nije mesto na evropskom kontinentu, gde se nalazimo, već da treba da se povezujemo sa propalom državom, zločinačkom Rusijom, jednopartijskom Kinom, vazalnom diktatorskom Belorusijom i sličnim nenarodnim režimima. Nisu to nacionalne teme, ni nacionalna pitanja, to je nacionalna izdaja koja traje već decenijama i prolazi nekažnjeno. Takve providne šibicarske fore ne bi trebalo da zbune nikog razumnog.

Odgovor na svako naprednjačko, radikalsko, socijalističko, zavetničko, dverjansko, deesesovsko pominjanje nacionalnog je jednostavan: Budućnost ove zemlje je u EU i NATO, u demokratskom i civilizovanom svetu, a vi svi zajedno, samoproklamovani rodoljubi, radite direktno protiv interesa svakog građanina ove zemlje. Rusiji treba uvesti sankcije pod hitno, proterati sve ruske špijune iz zemlje, pohapsiti njihove domaće kolaboracioniste, rasformirati onaj lažni humanitarni centar u Nišu, vratiti NIS u državno vlasništvo.

Vas koji ste učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu treba prosto lustrirati, a ove koji nisu stigli da uzmu svoje parče plena jer su bili premladi treba ostaviti da se kisele u svojim frustracijama. Suočavanje s prošlošću, tranziciona pravda, izgradnja kulture sećanja i dobrosusedskih odnosa su naši prioriteti. Granice su nepovredive i nepromenljive, odustajemo jednom zanavek od Velike Srbije, Homogene Srbije, Srpskog sveta i svih sličnih hegemonističkih, ekspanzionističkih projekata.

Razdvajanje od mozga i empatije

Međutim, takve decidirane reči nikako da čujemo od onih koji bi da smene naprednjački režim i promene Srbiju. A od nekih možemo da čujemo i sasvim obrnute stavove, da ne kažem naopake. Na izborima u Beogradu 2. juna od svih opozicionih lista najviše je osvojio pokret Kreni-promeni, 17 procenata. Lider ovog pokreta Savo Manojlović gostovao je tokom predizborne kampanje na TV N1, pa je tu progovorio koju reč o tim takozvanim nacionalnim temama, doduše nevoljno.

Veli kandidat za gradonačelnika: „Pitanje genocida nije pitanje ideologije, da li ste veliki Srbin ili ste Evropljanin, nema veze sa stavom prema genocidu, to je pravno pitanje. Definicija genocida znači da se desilo uništavanje jedne etničke grupe, znači bez razdvajanja i bez kriterijuma, u celini ili delimično. To znači da su ubijani, odnosno vršena druga dela prema njima tako što niste pravili razlikovanje po polu... Pravni stav je da nije bitno, dakle, da li je vršeno razdvajanje kada su se ubijali prema polu i prema rasi, pošto je tamo... Pardon, prema polu i prema godinama. Pošto je tamo izvršeno to razdvajanje tako što su muškarci ubijani, punoletni muškarci, to nije bio genocid, ali to ne umanjuje nijednu žrtvu tamo. I to što ćemo mi danas pričati da li je bio genocid ili nije, neće rešiti nijedno pitanje.

Mi sada pričamo o tome i to pitanje se postavlja, a ja vam tvrdim, i to nije vaša greška Tanja, ali ja vam tvrdim da 90 posto novinara i političara ne zna definiciju genocida, a uzima za pravo da odgovara na to. Mogu da vam iznesem i druge stavove, dakle – da, za mene je prema Ustavu Republike Srbije Kosovo deo ove države, što naravno ne znači da ću pričati nekakve gluposti koje neki pričaju kako će ga vratiti oružjem...“

Definicija genocida

Teško je komentarisati ove paranormalne izlive poricateljskog uma, ali nešto ipak mora da se kaže. Nisu u Srebrenici ubijani samo punoletni muškarci, već i maloletni dečaci, a bilo je i žrtava ženskog pola. Najmlađa žrtva genocida bila je beba Fatima Muhić, zlikovci su je ubili čim je došla na ovaj prokleti svet. Savo Manojlović je doktor pravnih nauka koji ne zna definiciju genocida, i još drugima spočitava neznanje.

U Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida koju su Ujedinjene nacije donele 1948. godine, „pod genocidom se podrazumijeva bilo koje od slijedećih djela, počinjenih s namjerom da se potpuno ili djelimično uništi jedna nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa: (a) ubistvo članova grupe (naroda); (b)uzrokovanje teških tjelesnih ili mentalnih povreda članovima grupe (pripadnika određenog naroda); c) namjerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji dovode do njenog potpunog ili djelimičnog fizičkog uništenja; (d) uspostavljajući mjere s namjerom sprječavanja rađanja u okviru grupe (naroda); (e) prinudno premeštanje djece iz jedne grupe u drugu”.

Dakle, ono što govori Savo je gola neistina, to isto priča i Ana Brnabić, kao i brojni drugi poricatelji i relativizatori: ako nisu pobijeni svi pripadnici jedne grupe, to nije genocid. Kao što vidimo iz definicije koja je prihvaćena u celom svetu, to naprosto nije tačno.

Šta je genocid naspram zagađenja

Voditeljka je podsetila Sava na međunarodne presude, na to da Srbija nije učinila ništa da spreči genocid, pa se postavlja pitanje da li je on, kao pravnik, obavezan da poštuje presude međunarodnih sudova.

Savo odgovara: „Svi muslimani koji žive u Beogradu za mene su Beograd i smatram da njima oko te priče ništa neće biti bolje. Svi Srbi koji žive u Beogradu za mene su Beograd i smatram da sam i ja Beograd. I ja mislim da se njih mnogo više tiče da li u ovoj zemlji, znači u Beogradu... kol’ka god je cifra, ljudi se prepucavaju oko broja mrtvih, da li je tamo bilo dve ili osam hiljada, ne znam. To može da utvrdi samo onaj ko će otići tamo i krenuti da ih broji, ali koja god da je cifra – za dve godine u Beogradu, znači umre znatno veći broj ljudi nego u Srebrenici, a ja kažem da je to moguće rešiti ako ukinemo, to jest smanjiti ako ukinemo kotlarnice i mazut, i usvojimo druge mere iz našeg programa“.

Ima tako nekih pojava koje zbunjuju čoveka, prosto ne zna šta bi rekao, šta bi bio adekvatan komentar. U ovom slučaju verovatno bi neka najgadnija moguća psovka jedina bila primerena izgovorenim gadostima. Možda bi to moglo da se prokomentariše politički nekorektnim pitanjima: Da li je Manojlović moralni ili običan idiot? Ili oboje? Ili nešto treće, mnogo gore od obe varijante?

Dehumanizacija koja teče

Zamislimo da kandidat za gradonačelnika nekog nemačkog grada u predizbornoj kampanji dođe na televiziju, pa izjavi: „Kol’ka god je cifra, ljudi se prepucavaju oko broja mrtvih, da li je tamo bilo dva ili šest miliona, ne znam. To može da utvrdi samo onaj ko će otići tamo i krenuti da ih broji, ali koja god da je cifra – godišnje u svetu, znači umre znatno veći broj ljudi nego u Holokaustu, ali mi imamo rešenje za taj problem, i to konačno“. To je potpuno nezamislivo iz raznih razloga, između ostalog i zato što su ovakve relativizacije i negiranja Holokausta zabranjeni zakonom.

Mogle bi se Manojlovićeve nakazne izjave čivijati i raščlanjivati u sitna crevca, ali nema potrebe, dovoljno je i par napomena. Način na koji nesuđeni gradonačelnik govori o žrtvama genocida, retoričke figure, poređenja – ima efekat dehumanizacije. Ne bi se reklo da on govori o ljudskim bićima, inače mu ne bi bilo svejedno koliko je ljudi pobijeno. Ne bi čoveku bilo svejedno ni da govori o životinjama, kamoli o ljudima. Međutim, dehumanizacija je potpuna, kao da je reč o „paketima“, što reče Ljubiša Beara tokom vršenja genocida.

Povezivati žrtve genocida, ljude koji su streljani samo zato što se drugačije zovu – sa zagađenjem nije samo znak neosetljivosti i bizarne ravnodušnosti, već je i indikativno. Masovni zločin zahteva ideološku pripremu, a u okviru tih pripremnih radnji neophodno je ubediti počinioce i javnost u normalnost ubijanja. Da bi se to postiglo, treba propagandnim delovanjem stvoriti sliku o drugom kao nižem biću, stranom telu, tuđincu, nečemu prljavom, nečistoći koja kvari čistoću naše nacije. U tekstu „Odustati od opsesije čistim identitetima” profesor Jovan Komšić navodi jednu rečenicu Dobrice Ćosića koja dobro ilustruje ovu vrstu demonizacije drugog i drugačijeg: “Ne težiti etnički čistoj Srbiji, ali i osloboditi one koji se ne osećaju zadovoljno u Srbiji i zagađuju srpsku zemlju”. I četnički ekolozi se baciše na oslobađanje u okviru operacije etničkog čišćenja koja je dostigla vrhunac u genocidu u Srebrenici. A potom je usledilo poricanje kao poslednja faza genocida. I traje do dana današnjeg, kraj mu se ne vidi.