Mali Putin, a miljenik Zapada

Piše: Katarina Tadić, programska menadžerka Evropskog fonda za Balkan

Lokalni izbori održani 2. juna kulminacija su procesa urušavanja demokratije u Srbiji u poslednjih deset godina, ali nas primer Putinove Rusije uči da može da bude mnogo gore. Od dolaska na vlast 2012, Aleksandar Vučić je svaku instituciju i proces prilagodio sebi i interesima svoje partije. Rezultat su kriminalizovana i zarobljena država, korupcija koja je ušla u sve pore društva i atmosfera nasilja, pre svega usmerena ka političkim protivnicima i kritičnom civilnom društvu, uz skoro potpuno gušenje slobodnih medija.

Da stvar bude gora, izgradnja autoritarne države u Srbiji odigrala se pod budnim okom Evropske unije i SAD. Radi obećanja stabilnosti u Srbiji i regionu, Vašington i Brisel tolerišu Vučićev rat protiv demokratije. Ovakva politika Zapada kratkovida je, jer stabilnost održavana čvrstom rukom neupitno vodi ka rastućim nestabilnostima, unutrašnjim i spoljašnjim, kao što pokazuje primer Rusije.

Loša vest za Srbiju je da prvih dvanaest godina Vučićeve vlasti podseća na Putinov režim od 2000. do 2013. Drugim rečima, samo može da bude gore. Dobra vest je da zavisnost Srbije od zapadnih političkih struktura i ekonomije može da predupredi prelazak u pravu diktaturu. Da bi osigurale pozitivan scenario, EU i SAD moraju da promene popustljiv odnos prema sadašnjem režimu.

Uspon

Vučićev uspon počeo je 2012, kada je Tomislav Nikolić postao predsednik Srbije, a Vučić prvi potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Srpske napredne stranke. Pet godina kasnije Nikolić je skrajnut i Vučić postaje predsednik Srbije. U prvih dvanaest godina vlasti, Vučić je bio na pozicijama potpredsednika vlade, premijera, a sada mu teče drugi mandat na mestu predsednika.

Poređenja radi, Vladimir Putin je došao na vlast 2000, takođe zgodno prelazeći sa mesta predsednika na mesto premijera i nazad. Putin je zapravo prvi put postao potpredsednik vlade 1999, a zatim se, posle Jeljcinove ostavke, kandidovao i pobedio na predsedničkim izborima 2000. Posle dva uzastopna mandata, napravio je, kako Rusi vole da kažu „rokirovku“ (šahovsku rokadu) sa Dmitrijem Medvedevom i obavljao funkciju premijera od 2008. do 2012. Ostatak priče je dobro poznat, predsednički mandat je produžen sa četiri na šest godina, a u martu ove godine Putin je peti put izabran za predsednika Rusije.

Ako se vratimo korak unazad i uporedimo sadašnju Srbiju sa Rusijom u prvih dvanaest godina Putinove vladavine, moguće je povući mnoge paralele. Tri glavne osobine Putinove Rusije su: sveprisutna korupcija, izborne neregularnosti praćene nasiljem i zastrašivanjem političkih protivnika (ili bilo koga ko je kritičan prema njemu) i kontinuirana destabilizacija susednih zemalja, što je doprinelo pretvaranju Rusije u autokratsku zemlju u kojoj Putin vlada poput pravog pravcatog postmodernog cara.

Ove tri karakteristike postaju sve očiglednije u Srbiji pod Vučićem. Opisani procesi nisu identični, jer Srbija, na primer, nema naftu i gas, ali slična matrica vlasti krasi i Srbiju i Rusiju i šalje poruku da mirne i demokratske Srbije i Balkana neće biti sve dok su Vučić i SNS na njenom čelu.

Lojalnost na prvom mestu – „borba“ protiv oligarha i tajkuna

Oba predsednika, Putin i Vučić, u početku su se prerušili u reformiste. Iako su na vlast došli sa razmakom od više od deset godina, na vrlo sličan način su iskoristili nezadovoljstvo naroda izazvano bolnim, postkomunističkim, ekonomskim reformama. Zahvaljujući veštom političkom pragmatizmu, na samom početku su učvrstili svoju poziciju u zemlji i inostranstvu.

Ubrzo nakon dolaska na vlast, Putin se obračunao sa oligarsima i uhapsio Mihaila Hodorkovskog, tada najbogatijeg čoveka u Rusiji i druge (potencijalne) protivnike. Ključna reč 2000-ih u Rusiji bila je stabilnost. Nakon haosa iz 1990-ih, Putin je želeo da slomi vlast nepopularnih oligarha, čije su bogatstvo i uticaj cvetali za vreme njegovog prethodnika Borisa Jeljcina.

Hodorkovski, nikada popularan u Rusiji, stekao je ogromno bogatstvo tokom kontroverznog procesa privatizacije, koji je milione doveo do ekstremnog siromaštva. Još važnije, finansirao je političke partije i medije koji su kritikovali Putina. Prvi put je uhapšen u oktobru 2003. pod optužbom za utaju poreza, prevaru i proneveru, a 2005. je osuđen na osam godina zatvora. Na kraju, Hodorkovskog je Putin pomilovao 2013. i on je potom pobegao iz Rusije. Njegovo zatvaranje simbolično je poslužilo Putinu da, pod izgovorom borbe protiv korupcije, ostalim oligarsima pošalje poruku „ili ste sa mnom ili protiv mene“. Prvi su postali Putinovi finansijeri, na račun ruskog naroda, a drugi su završili u sibirskim zatvorima (ili ubijeni). Putin se zapravo i nije otarasio oligarha, samo je nelojalne zamenio svojim saveznicima.

Slično tome, nakon dolaska na vlast 2012, Vučićeva glavna agenda bila je borba protiv korupcije. Jašući na razočaranju birača Demokratskom strankom, simbolom petooktobarske demokratske revolucije, obećao je da „niko neće biti zaštićen u borbi protiv korupcije“. Gradeći svoju bazu i podršku, čak je sebe postavio kao samozvanog „koordinatora za borbu protiv korupcije“ u vladi.

Kao rezultat toga, Vučić je 2012. napravio medijski šou hapšenjem Miroslava Miškovića, u to vreme jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, koji je u zatvoru proveo 221 dan. Miškovićevo hapšenje je naglo podiglo Vučićevu popularnost i, zajedno sa još nekoliko hapšenja visokog profila, obezbedilo mu laku pobedu na sledećim izborima. Nažalost, kao što je bio slučaj sa Putinom, Vučićev cilj nije bio da iskoreni korupciju, već da stare tajkune zameni drugim, lojalnim pre svega njemu i njegovoj stranci.

Umesto obećanih reformi, obojica su usporili promene i okružili se uskim krugom prijatelja koji su, uz već postojeće lične veze sa kriminalnim grupama, dodatno korumpirali društvo i napravili sistem u kojem svaki uspeh zavisi od bliskosti sa jednim čovekom
Umesto da donesu obećane demokratske i ekonomske reforme, i Vučić i Putin su u prvih deset godina usporili najavljene promene i okružili se uskim krugom prijatelja i saradnika koji su, uz već postojeće lične veze sa kriminalnim grupama, dodatno korumpirali društvo i privredu. Napravljen je sistem u kojem politički i poslovni uspeh elita skoro u potpunosti zavisi od njihove bliskosti sa jednim čovekom.

Izborne prevare kao snežna lavina

Gledajući izbore u Srbiji u decembru 2023. i proteste koji su usledili, ne može a da se ne primeti sličnost sa Rusijom 2011/2012. Protesti izazvani parlamentarnim i predsedničkim izborima iz decembra 2011/marta 2012, koji su Alekseja Navaljnog učinili liderom opozicije, poznati kao Snežna revolucija, bili su najveći izazov Putinovom režimu. Oni su izazvani optužbama opozicije o neregularnom glasanju, opstrukciji kontrole izbora i nezakonitoj kampanji. Poput opozicione akcije „Srbija protiv nasilja“, ovi protesti u Rusiji su ujedinili leve i desne liberale, nacionaliste, javne ličnosti i inače apolitične građane u široku koaliciju sa jednim zahtevom – za fer izbore.

Neuspeh Snežne revolucije konsolidovao je Putinovu vlast kroz pojačanu represiju usled koje su se mnogi opozicionari i ostali kritičari vlasti u potpunosti povukli iz političkog i javnog života. Slom ovih protesta se često vidi kao prekretnica, posle koje je sposobnost Rusije da se odupre Putinovoj diktaturi u značajnoj meri smanjena, ako ne trajno onemogućena.

Vučić je, za sada, uspeo da održi kontrolu i stabilnost svog režima, što pokazuju rezultati izbora 2. juna. Sporadična upotreba nasilja, zajedno sa manipulacijom celokupnog izbornog procesa, osigurala je pobedu, a da pritom podrška režimu sa Zapada ni u jednom trenutku nije prestala.

Primer Putinove Rusije uči nas da izborne prevare ne dolaze preko noći. Izborne neregularnosti kod autokrata poput Putina i Vučića podsećaju na snežnu lavinu. Počinju sa manjim nepravilnostima i idu uporedo sa drugim malverzacijama, najčešće sa gušenjem medijskih sloboda i nasiljem nad političkim protivnicima. Kao što je Peter Pomeracev napisao u svojoj knjizi Ništa nije istina i sve je moguće, sposobnost da se percepcija javnosti u potpunosti izokrene i stvori paralelna stvarnost sastavni je deo Putinove vladavine od prvog dana njegovog dolaska na vlast. Putin je koristio televiziju kao instrument za pretvaranje čitavog društva u neku vrstu samoobmanjujućeg kolektiva, u kome je istina jedan vrlo fleksibilan koncept koji nema mnogo dodirnih tačaka sa stvarnošću. Najekstremnija manifestacija ovih manipulacija vidljiva je danas za vreme rata u Ukrajini.

Srbija pod Vučićem je na sličan način pretvorena u svojevrsnu grotesku u kojoj gotovo sve medijske sadržaje kontroliše režim. Farsična kampanja protiv rezolucije Generalne skupštine UN o Srebrenici, praćena apsurdnim i samooptužujućim sloganom „mi nismo genocidni narod“ poslednji je primer. Nasilni rijaliti programi, zajedno sa propagandnim vestima koje isključivo promovišu vladajuću stranku, a opoziciju i civilno društvo predstavljaju kao izdajnike i neprijatelje, normalizovani su u poslednjih dvanaest godina.

Vladavina nasilja kao modus operandi i uvod u autoritarizam

Nasilje je povezano i sa kontinuiranim dnevnim dezinformacijama i preovlađujućom antizapadnom retorikom. Razmere proruske propagande su toliko velike da 63 odsto stanovništva koje krivi Zapad za rat u Ukrajini, kako pokazuje prošlogodišnja studija Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, čini Srbiju izuzetkom u globalnom kontekstu.

Kao i u Rusiji, gde je od ranih faza Putinove vladavine nasilje bilo modus operandi, kako opisuje Ana Politkovska u svom remek-delu Ruski dnevnik, i u Srbiji su anonimne bande korišćene za kažnjavanje kritičara vlasti, kao što pokazuju brojni slučajevi prebijanja opozicionih političara, novinara i aktivista.

Postepeni proces demokratskog nazadovanja u Srbiji – eufemizam koji se koristi za sve veći autoritarizam – kulminirao je izborima 17. decembra 2023. Pod pretnjom da izgubi vlast u Beogradu, Vučićev režim je pribegao do sada neviđenoj, otvorenoj izbornoj prevari sličnoj Putinovim predsedničkim izborima 2012. Shodno tome, 17. decembar, a potom i 2. jun služe kao opomena onima na Zapadu koji se teše da je Vučić možda autokrata, ali da je garant stabilnosti na Balkanu. Sa režimima kao što su Vučićev ili Putinov, sve osim očuvanja vlasti, uključujući demokratiju i ustavni poredak zemlje, podložno je trgovini, ali će na kraju želji da se ostane na tronu sve drugo biti žrtvovano, čak i mir sa drugim zemljama i narodima u regionu.

Od nacionalnog poniženja do agresivnog nacionalizma

Možda najupadljivija sličnost između Rusije i Srbije je njihovo postkomunističko iskustvo iz 1990-ih i svojevrsno nacionalno poniženje koje je usledilo posle raspada prethodnih država i tokom perioda demokratske tranzicije. Za razliku od zemalja centralne i istočne Evrope, čija je zajednička istorija danas podeljena na pre i posle 1989. i pada komunizma, Rusija i Srbija su prošle kroz složenu i nedovršenu političku, ekonomsku i nacionalnu transformaciju. Rusija je, kao i Srbija, postala nezavisna država ne svojom željom, već izborom drugih bivših federalnih republika SSSR-a.

Nakon što je bila svetska sila tokom većeg dela 20. veka, Rusija je prošla kroz ekonomska previranja i političku krizu koja je kao rezultat imala odvajanje svih petnaest sovjetskih republika, uz saglasnost Moskve, a čija je kulminacija bio krvavi sukob u Čečeniji. Posle jednog veka globalne konkurencije Sjedinjenim Državama, Rusi su ostali poraženi i poniženi. To je kod ruskog naroda stvorilo žudnju za stabilnošću i obnavljanjem nacionalnog prestiža. Čečenski rat i unutrašnja nestabilnost, praćeni brojnim terorističkim napadima, pomogli su Putinu da konsoliduje svoju moć i ojača nacionalno jedinstvo.

Teritorijalne pretenzije na gruzijsku Južnu Osetiju, Abhaziju, moldavsko Pridnjestrovlje, Donbas, Krim i na kraju celu Ukrajinu, ujedinile su naciju i dale „ruskom svetu“ opipljiv oblik i izgled, dok su pojačavale unutrašnju represiju. Kada je Putin 2005. rekao da je raspad Sovjetskog Saveza „najveća geopolitička katastrofa veka“, delom je projektovao ono što većina Rusa već oseća, a delom svojom propagandom učinila da oseća. Današnja Rusija je proizvod krize identiteta koja je nastala 1990-ih i nedostatka sposobnosti da se prihvati da ideološki bankrotirana zemlja nema kapacitet da ponovo izraste u globalnu silu.

Slično, greške i porazi devedesetih godina, ekonomska devastacija, gotovo potpuna međunarodna izolacija, osećaj da su nepravedno kažnjeni od strane Zapada, doveli su do pomešanih nacionalnih osećaja i kod Srba. U kratkom periodu posle 2000. činilo se da se rane mogu zalečiti, međutim unutrašnja politička dinamika, uz proglašenje nezavisnosti Kosova, pomogla je da se nacionalizam, kao vrtoglavi bumerang, vrati u prvi plan. To je, uz razočaranje elitom koja je bila nedorasla da na svojim leđima iznese petooktobarske promene, stvorilo savršene okolnosti za dolazak na vlast Aleksandra Vučića, (bivšeg) ekstremnog nacionaliste, koji se predstavljao kao proevropski demokrata.

Iz perspektive današnje Srbije, demokratski period od 2000. do 2012. često izgleda kao istorijski izuzetak. Vučić je, rešen da po svaku cenu ostane na vlasti, od prvog dana obilato koristio osećaj navodne nacionalne nepravde i poniženja stanovništva. Na unutrašnjem planu je podsticao nacionalizam i antizapadna osećanja, spolja je obećavao da će rešiti pitanje Kosova, dok je povremeno stvarao tenzije u odnosima sa susednim zemljama, postajući, kako Francuzi vole da kažu, glavni vatrogasac-piroman u regionu.

Naučena ruska lekcija je da se diktator ne može ukrotiti

Srbija je mnogo slabija i manja od Rusije, okružena članicama i bazama NATO-a, pa čini se da Vučić ne može sebi da priušti Putinove ratne avanture sa Gruzijom ili Ukrajinom. Umesto toga, on izmišlja neprijateljstva i sukobe sa drugim državama, projektujući srpski svet, iz istog razloga kao i Putin – da konsoliduje naciju i opravda represivnu politiku. Napolju, on se predstavlja kao lider koji je tu da obavi dogovoreno da nepripitomljenu Srbiju drži pod kontrolom. Neutaživa volja za moći dugoročno ga čini nestabilnim i, kako pokazuje primer Banjske iz septembra prošle godine, stvari mu počinju lako izmicati kontroli.

Srbija nije mala Rusija, ali Vučić jeste mali Putin. Kao što su evropski lideri gajili iluzije o Putinu i njegovim namerama da demokratizuje Rusiju, tako se i dalje drže zablude o Vučiću i njegovoj spremnosti da zadrži minimalni standard demokratije u Srbiji. Iako su izbori 17. decembra 2023. iznenadili mnoge zapadne zvaničnike, oni su kao nemi posmatrači ispratili najnoviju epizodu decenijskog sporog umiranja demokratije u Srbiji.

I kao što reči Ane Politkovske iz 2003, da je „postojeće nasilje nagoveštaj stvari koje dolaze“, sada zvuče proročki, tako se i upozorenja novinara o medijskim pritiscima koji dolaze iz ranih dana Vučićeve vladavine danas mogu shvatiti kao crveni alarm koji nikada nije ozbiljno shvaćen.

Ipak, dobra vest je da Srbija, za razliku od Rusije, jednostavno ne može da izdrži ekonomsku i političku izolaciju. Njena ekonomija i tržište su premali i nerazvijeni da bi prekinuli veze sa zapadnim zemljama sa kojima Srbija ima skoro 70 odsto svoje trgovinske razmene i stranih investicija, od kojih zavisi krhki društveni mir. Srbija je politički okružena članicama ili kandidatima NATO-a i EU, a njen uticaj, stvaran i projektovan, određen je učešćem zemlje u regionalnim strukturama.

Drugim rečima, ima nade za Srbiju i njenu demokratiju, ali ne sa Aleksandrom Vučićem. Oni koji ga podržavaju svesno nisu prijatelji Srbije i Zapadnog Balkana. Oni koji to čine nesvesno moraju da pod hitno izađu iz udobne iluzije. Ni Beograd, a ni ostatak regiona posledično, ne mogu biti istinski demokratski ili integrisani sa Zapadom sve dok je u najvećoj zemlji u regionu na vlasti autokrata koji, što se više oseća ugroženim, to će postati nepredvidljiviji. Naučena ruska lekcija je da se diktator ne može ukrotiti. Pre ili kasnije on će se oteti kontroli i od faktora stabilnosti pretvoriti se u faktor nestabilnosti. Zašto ponavljati istu grešku sa daleko manjom i jednostavnijom Srbijom?