Amfilohije Radović, pavang hujan crnogorsko-primorski

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Držao otac Gojko Perović duhovnu tribinu u Čačku, na glavnom gradskom trgu, pred malobrojnom publikom, a na temu Kosovskog zaveta. Na kraju je zaključio da ih je sve “zasuo pljusak Božje blagodati i blagoslova svetoga kneza Lazara”. A kad se već dotakao atmosferskih prilika, to ga je neminovno asociralo na blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija Radovića. Kakve veze ima kiša sa Amfilohijem?

Evo kakve. Veli Gojko, mrtav ozbiljan: “Blaženopočivši mitropolit Amfilohije imao je sto darova i čuda. Međutim, ako mu budu slikali ikone, moj predlog je da na njoj mora da bude neko razagnanje oblaka. Nekoliko puta sam posvedočio kako je zaustavljao kiše. On je imao taj dar. Jednom u Napulju, nekoliko puta na Njegušima, u Arilju, sada u Čačku”.

Čudna mi čuda

Potom je sveštenik šamanske crkve ispričao najupečatljiviju priču o Amfilohijevim magijskim sposobnostima da razgoni oblake i zaustavlja kišu. Za dan kad je bilo predviđeno osvećenje Hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, vremenska prognoza je predvidela gromove, munje, prolom oblaka za veče uoči osvećenja hrama.

Dolaze visoke zvanice, carigradski patrijarh, moskovski patrijarh, kiparski arhiepiskop, uznemirilo se vaskoliko sveštenstvo, šta da rade ako udari nevreme. Svi se bacili u uzruj, jedino Amfilohije odiše smirenoumljem. Sa apsolutnim pouzdanjem gospodara vremena, mitropolit mirno saopštava bratiji: “Neće biti kiše!“

Dođe veče pred osveštanje hrama, vremenska prognoza se ne menja: “I dalje najavljuju munje i gromove. Međutim, kada je počela akademija, nebo iznad Podgorice se razvedrilo da su na njemu sve zvezde mogle da se prebroje”. Tako je u Čačku zborio duhovnik Gojko, pred udivljenim vernicima neke religije. Što reče Rastko Petrović u pesmi “Najsentimentalniju o sitosti legendu”: “Neko s desna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča”.

Kišni šaman

Do juče sam bio ubeđen da je Amfilohije Radović bio pravoslavni monah, mitropolit jedne nominalno hrišćanske crkve, a sad nas njegov najbliži saradnik obavesti da to nije tačno. Prema ovoj priči ispada da je Amfilohije pripadao animizmu, te da je služio kao vrač, čarobnjak, šaman. Ali ne bilo kakav šaman, već – pavang hujan. To je naziv za posebnu vrstu šamana u Indoneziji i Maleziji koji se bave magijom vezanom za vremenske prilike. Pavang hujan u prevodu znači – kišni šaman. Za razliku od pavang hujana koji kontroliše vremenske nepogode, postoje i druge vrste šamana, oni koji pomoću magije sprečavaju napade opasnih divljih životinja. I ova vrsta šamana ima podvrste: pawang harimau (tigar-pavang) i pawang buaya (krokodil-pavang).

Iako je reč o drevnoj praksi, ona se upražnjava i dan-danas. Pre dve godine indonežanski kišni šaman Damai Santoso govorio je o svom poslu za Al Jazeeru na engleskom. „Kišni šamani tradicionalno ’premeštaju’ vremenske prilike sa jednog mesta na drugo. To radimo tako što se molimo Bogu i tražimo da nam pomogne da pomerimo oblake. Ako mnogo ljudi to traži u isto vreme, biće saslušani. Bog je uvek blizu i on će izbaviti”, objasnio je Santoso.

Njegov posao je da kontroliše vremenske prilike, da razgoni oblake i sprečava nepogode, kako kiša i oluja ne bi pokvarile neku proslavu ili okupljanje. Svaki put kada neko organizuje veliku zabavu, venčanje, koncert, politički miting ili svečano otvaranje nekog objekta, Santoso je taj koga ljudi zovu da obezbedi vedro nebo. Zapravo, ova praksa je toliko raširena da mnogi profesionalni organizatori proslava imaju kišne šamane sa kojima redovno rade. Imaš svoje ljude za ketering, za aranžiranje cveća, svoje konobare, barmene i koktel-majstore, DJ-eve i orkestre, pa i svog pawang hajuna. Čist profesionalizam.

Specijalna veza

Za razliku od indonežanskih kolega, kišni šaman crnogorsko-primorski kontrolisao je padavine i nevreme samo za verske praznike i pravoslavna saborovanja, dočim svoje magijsko umeće nije stavljao u službu profanih ceremonija kao što su svadbe, rođendani, ispraćaji u vojsku i slične prigode. Takođe, nije mu padalo na pamet da taj dar iskoristi kako bi sačuvao seljacima letinu od grada i drugih vremenskih nepogoda. Indonežanske kolege nisu tako samožive, niti usredsređene samo na vlastitu korist, oni često rade pro bono, za dobrobit zajednice, pa tako po tri sata izgovaraju molitve kako bi osigurali vedro nebo dok njihove komšije asfaltiraju ulicu ili izvode neke druge javne radove.

Pavang hujan nije samo razgonitelj oblaka, njegova magija deluje u oba smera. Kad je rezervoar za skladištenje goriva državne naftne kompanije Pertamina zahvatio plamen, pavang hujan je pozvan da prizove kišu i tako pomogne da se ugasi požar. To se događa u izuzetnim slučajevima, ipak je uobičajeno da se od kišnih šamana traži da samo premeste kišu negde drugde. Ima i trajnijih angažmana, tako je jedna filmska ekipa unajmila pavang hajuna da s njima radi svakodnevno tri meseca, tokom snimanja filma koje se uglavnom odvijalo na otvorenom, i to usred kišne sezone. Šaman kaže da je imao 85 posto uspeha u rasterivanju kiše, ponekad bi je slao u svoje selo, ali nije u tome preterivao, jer ne želi da dođe do prirodne katastrofe i poplave.

U Indoneziji, Maleziji, na Baliju, Javi i drugde mediji su puni vesti o kišnim šamanima i njihovom radu, to je svakodnevna, uobičajena pojava. Gojko Perović je ispričao lovačku priču usmerenu na buduću kanonizaciju počivšeg mitropolita, želeći da ga predstavi kao čoveka koji je imao posebnu vezu s Bogom, toliko jaku da je čak mogao po svojoj želji da upravlja kišom, olujom, munjama i gromovima. Kad mi tamo, a ono međutim – u nekim krajevima sveta je takva praksa uobičajena, pa čak postoji i posebna profesija za doždozaustav i kišopremeštaj. Propade Gojku teza o ekskluzivnosti Amfilohijeve duhovne veze sa Tvorcem, koja ga preporučuje za sveca, istu takvu vezu sa Bogom ili duhovima kiše, oblaka i vremenskih neprilika ima na hiljade ljudi u pomenutim krajinama, i to već milenijumima.

Potreba za čudesnim

Moguće je da ava Gojko naprosto izmišlja, stvara mit o Amfilohiju, pripremajući ga za kanonizaciju, to uvek lakše ide ako se budućem svecu mogu pripisati nekakva čudesa. Ne bi mu bilo prvi put da se nonšalantno odnosi prema činjenicama i istini, u njegovom slučaju to dođe kao profesionalna deformacija. Međutim, ne bi me čudilo ni da je pokojni mitropolit zaista verovao da može da zaustavi kišu. Proveo je decenije na položaju apsolutne moći nad ljudima, navikao je na poslušnost svih oko sebe, na to da drugi bespogovorno izvršavaju njegovu volju. Teško je ostati priseban u takvim okolnostima, odlepi čovek, pa poveruje da može da upravlja stihijima i prirodnim elementima isto kao što gospodari ljudskim bićima. Nije mitropolit imao baš nisko i skromno mišljenje o sebi, lako to eskalira do manije veličine.

Kako god bilo, prilično je nisko zloupotrebljavati lakovernost sujevernih ljudi koji će poverovati svom pastiru šta god da kaže, a pogotovo ako zbori o čudesima. Čovekova potreba za čudesnim je neutoljiva, iz nje su nastali mitovi, legende, bajke, fantastična književnost i još trista čuda. Po mišljenju Vilijema Blejka, čak su i religije delo fantazije, njih je stvorio “pesnički genije”, o tome govori Blejkov prorok Jezekilj.

Iza mitova i legendi o bogovima, polubogovima, herojima, vilama, baucima, zmajevima, patuljcima, troglavim psima, sirenama, kentaurima, anđelima, demonima, vešticama, čarobnjacima i ostalim junacima ljudske mašte – stoji osećanje da je svet tajanstven i da se ne može do kraja spoznati razumom i logikom. Da je svet sam po sebi čudo, kao što je čudo to što uopšte postoji nešto, mada bi kudikamo logičnije i razumnije bilo da ne postoji ništa.

Zato je posebno odurno poturanje lažnih čuda, što je redovna praksa raznih crkvenih lica. Ne može čovek bajanjem da spreči kišu, niti da poremeti lanac uzročno-posledičnih odnosa. Odvratan je taj šićardžijski odnos s Bogom, to neprestano nastojanje da se nešto prigrabi za sebe, da se izmoli nekakva korist, sitni ćar, da se Bog iskoristi za sopstvene banalne potrebe kao što je lepo vreme uoči nekog crkvenog obreda na koji dolaze VIP zvanice. Kao da je Bog nebeska kasica-prasica ili sobar, lakej zadužen da ispunjava naše želje i hirove. Čista blasfemija, ostatak drevnih animističkih vremena, vere da se magijskim formulama, bajanjem, posebnim rečima, pokretima, ritualima mogu ukrotiti duhovi prirodnih stihija.

No dobro, crkva je navikla da pokorava pastvu čudima, makar i lažnim, kao što lepo piše u “Legendi o velikom ikvizitoru”. A ljudi imaju običaj da se zadovoljavaju surogatima, takva im je pala priroda. Ko ne vidi da je samo postojanje čudo nad čudima, tome ni zaustavljanje kiše i gospodarenje olujnim oblacima ne može pomoći. Umesto slušanja kojekakvih sumnjivih duhovnika bez duha i njihovih opsenarskih priča, mnogo je bolje pažljivo pročitati jednu pesmu Vislave Šimborske koja govori o našoj temi.

Vašar čuda

Obično čudo:

to što se događaju mnoga obična čuda.

Prosto čudo:

u noćnoj tišini lavež

nevidljivih pasa.

Jedno od mnogih čuda:

lagan i mali oblačak,

a kadar da zakloni veliki težak mesec.

Nekoliko čuda u jednom:

jova odražena u vodi

okrenuta s leve strane na desnu,

raste s krošnjom na dole,

uopšte ne seže do dna,

iako je voda plitka.

Čudo na dnevnom redu:

dosta slabi i umereni,

a za vreme oluje jaki vetrovi.

Prvo čudo na koje naiđeš:

krave su krave.

Drugo, ništa gore:

ovaj a ne neki drugi voćnjak

od ove a ne neke druge koštice.

Čudo bez crnog fraka i cilindra:

beli golubovi u letu.

Čudo, jer kako ga inače nazvati:

sunce danas izišlo u tri i četrnaest,

a zaći će u dvadeset nula jedan.

Čudo koje ne izaziva čuđenje, onako kako bi trebalo:

na ruci manje od šest prstiju,

više od četiri.

Čudo, samo se osvrni:

sveprisutni svet.

Dopunsko čudo, kao što je sve dopunsko:

ono što je nezamislivo,

zamislivo je.