Takmičenje u iživljavanju nad žrtvama genocida

 
Za Antenu M piše: Tomislav Marković 
 
Posluga Aleksandra Vučića prinuđena je da se svakodnevno takmiči u disciplini produbljivanja moralnog dna, dokazujući u praksi da uvek može da se padne niže, čak i kad to deluje posve nemoguće. Lestvica gadosti postavljena je tako nisko da to predstavlja izazov svakom naprednjačkom funkcioneru – treba smisliti još goru niskost od postojećih da bi prevazišao partijske konkurente i impresionirao gospodara. 
U smišljanju gadluka i pretvaranju u ljudsku sramotu, između ostalih, posebno se istakla i bivša premijerka, sadašnja predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić. Teško je napraviti top-listu njenih neljudskih izjava, ali poruka koju je uputila Muniri Subašić prevazilazi sve ostale. Iživljavati se nad ženom kojoj su srpske snage u Srebrenici ubile najmlađeg sina, koja je u genocidu izgubila 22 člana porodice – za takvu gadost neophodna je džinovska doza sociopatije.

Neka su njegova djeca živa i sretna 

Povodom obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici, Munira Subašić je održala govor u kojem je, između ostalog, rekla: “Meni je jako žao što gospodin Vučić nije bio sponzor Rezolucije, što nije pokrenuo i što nije postao Vili Brant, pa da živimo zajedno u miru, rahatluku i u poštovanju jedni drugih. Možemo, imamo mjesta za sve ljude u Bosni i Hercegovini, i za Srbe i za Muslimane i Hrvate i Rome i sve”. 
U izjavi za dnevni list “Danas” Munira je dodala: “Meni je žao što Aleksandar Vučić nije bio sponzor Rezolucije, što se na taj način nije nama majkama izvinio. Mrtvi se ne mogu vratiti, ali ipak i on ima svoju djecu. Mora da misli na to. Nije samo njegov život važan – važan je život njegove djece i njegovih unučadi. Trebao je na neki način da traži oprost od majki. Neka su njegova djeca živa i sretna, a on neka očekuje od Alaha kaznu”. 
Funkcionalno pismenom čoveku ne treba objašnjavati šta je Munira rekla, jer funkcionalno pismene osobe umeju da pročitaju tekst i da razumeju njegov smisao. Međutim, to je nedostižna veština za poluusmenu Anu Brnabić. Ona je izjavu protumačila (malo preuzetna reč za njene mentalne operacije, ali neka ostane) kao pretnju Vučiću i njegovim potomcima. Tako funkcioniše naprednjačka hermeneutika: oni uzmu bilo koju izjavu o bilo čemu, propuste je kroz svoj paranormalni mentalni filter, i na kraju uvek ispadne pretnja predsedniku i njegovoj porodici, bez obzira šta je ko zaista rekao. 

Ana Brnabić, hermeneutičarka 

Uostalom, evo autentičnog tumačenja Ane Brnabić: “Munira Subašić izrekla je do sada najmonstrouzniju pretnju - i ne samo po život predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, već direktnu pretnju po život njegove dece i njegovih još uvek nerođenih unučadi. Citat: ‘Meni je žao što Aleksandar Vučić nije bio sponzor Rezolucije, što se na taj način nije nama majkama izvinio. Mrtvi se ne mogu vratiti, ali ipak i on ima svoju djecu. Mora da misli na to. Nije samo njegov život važan – važan je život njegove djece i njegovih unučadi’. Aleksandar Vučić mora ‘misliti na život njegove dece i njegovih unučadi’?!? Šta je ovo - poziv na mir, na poštovanje žrtava??” 
Brnabić je zaboravila da citira poslednju rečenicu: “Neka su njegova djeca živa i sretna, a on neka očekuje od Alaha kaznu”. Dakle, kad nekom kažeš kako želiš da su mu deca živa i sretna, to znači da pretiš njegovoj deci. Po toj logici bi se i poruke tipa “Srećan rođendan” ili “Srećna Nova godina” mogle protumačiti kao poziv na ubistvo. Tamo gde prestaje logika, počinje naprednjački mozak. 

Dva sveta 

Ako kažeš nekom ko se nalazi na visokoj političkoj funkciji da nije važan samo njegov život, već da je važan i život njegove dece i njegove unučadi – to valjda znači da bi dotični moćnik trebalo da pazi kakav svet ostavlja u nasleđe sopstvenom potomstvu. Na Vučiću je bilo da izabere da li će taj svet biti vilibrantovski, dakle svet pravde i pomirenja, ili radikalski – svet mržnje, šovinizma, veličanja ratnih zločinaca, negiranja genocida, ruganja žrtvama i sveopšteg moralnog rasula. Da bude Vili Brant nije ni mogao, jer se Brant borio protiv nacizma, a Vučić je bio funkcioner zločinačke partije, deo ubilačkog režima.  
Vučić se odlučio za drugu opciju, valjda drugačije nije mogao, ne može čovek protiv sebe, pa je zbog zla koje nanosi svojim političkim delovanjem, od devedesetih do danas, zaslužio Božju kaznu. Šta je tu sporno? Gde je tu pretnja? Samo u glavi Ane Brnabić i njoj sličnih lakeja koji su spremni na svaku opačinu zarad lične koristi, zarad otimanja Jovankine vile na Dedinju, zarad lukrativnih položaja, zarad političke i finansijske moći. 

Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima zubi trnu 

U Munirinim rečima nije bilo čak ni onog drevnog verovanja da Bog grehe predaka naplaćuje potomcima. Takvo sujeverje je uvreženo u narodu, ali iako je reč o primitivnom religijskom konceptu, on ipak ima svoju pozitivnu funkciju, jer služi kao ustuk od činjenja zla.  
Ako čovek već nema nikakav etički kodeks, ako ne veruje ni u Boga ni u bilo kakve vrednosti, ako je sklon razbojništvu, zlostavljanju i orobljavanju bližnjih, ako se ne boji da će njegovo zločinjenje imati posledice po njegovu sudbinu – možda bi ga u tom zlikovačkom pohodu mogao zaustaviti strah da će se sve što danas čini sutra odraziti na njegovu decu i unučiće. U tom folklornom poimanju stvari, izrazi “Imaš i ti decu”, “Misli na svoju decu” i slični znače upravo to: ako se već ne bojiš za sebe, pazi šta radiš, ako činiš zlo, ispaštaće tvoji potomci. 
Međutim, čak ni toga nije bilo kod Munire. Njene reči više liče na ono što je govorio prorok Jeremija: “U one dane neće se više govoriti: ‘Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima zubi trnu.’ Nego će svatko umrijeti zbog vlastite krivice. I onomu koji bude jeo kiselo grožđe zubi će trnuti”. Ali, za radikalsko-naprednjačku bulumentu svaka opomena na zlo koje čine predstavlja direktnu pretnju. Zato ne čudi što je Vučić Munirine reči shvatio baš na onaj malopre pomenuti pogrešan način, kao da će njegovi potomci biti kažnjeni za njegove grehove.  

Tama najkrajnja, plač i škrgut zuba 

Reče stari radikal: “A to za Alaha, hvala joj na tome. Nisam veliki vernik, ali moliću se Bogu da se ta fatva ne prenese na moju decu. Šta god vi meni danas pričali, udžbenici u Srbiji će govoriti o tome. To da li će mene Alah ili Bog da kazni, mislim da je na Bogu, a ne na gospođi Subašić“. Jeste na Bogu, ali neke stvari su očigledne, ima ona sveta knjiga sa Božjim zapovestima, te sa jasnim posledicama kršenja tih zapovesti. Ukratko, po toj knjizi Vučiću sleduje tama najkrajnja, tamo gde se čuju samo plač i škrgut zuba. I to zauvek.  
Nikakve fatve nije bilo, naprotiv, kao što smo već citirali, Munira je jasno i glasno rekla: “Neka su njegova djeca živa i sretna”. No, valjda je glas savesti nemoguće ugušiti u potpunosti, zločinac uvek zna da je zločianc, makar u nekom skrajnutom, totalno potisnutom delu svesti, pa osećanje krivice ponekad izbije na površinu.  
Od gorke istine o sopstvenom promašenom životu, potrošenom na zlodejanje, na mržnju i šovinizam, na čisto ništavilo, Vučić se brani srpskim udžbenicima u kojima će pisati lažna verzija istorije, utvarajući da će na vlasti zauvek biti on ili neko sličan njemu, da činjenice nikad neće izaći na videlo, da će falsifikati i krivotvorine pobediti, i da će to trajati do kraja sveta. Jalova je to nada, ali u šta drugo bi mogao da se uzda nepokajani ađutant ratnog zločinca Vojislava Šešelja.  

Naopaki svet 

Čitava ova ujdurma je potpuno sumanuta i izopačena, što je posledica realnosti koju živimo, u kojoj učesnici udruženog zločinačkog poduhvata i dalje drže vlast, umesto da su lustrirani ili osuđeni na robiju, a velikodržavna ideologija koja je dovela do zločina i genocida je još uvek dominantna u srpskom društvu. Da bismo se vratili u kakvu-takvu normalnost i videli ono što se zbiva u pravom svetlu, neophodno je malo proširiti okvir. 
Dakle, par decenija posle Drugog svetskog rata, osoba koja je preživela Holokaust kaže da je nacistički ministar Franc Šlegelberger trebalo da misli na svoju decu i unučiće, da nije važan samo njegov život, već i život njegovog potomstva, te da će ga Bog kazniti. A onda se  Šlegelberger i njegovi saradnici okome na preživelu Jevrejku, vrisnu kako je to monstruozna pretnja deci i nerođenoj unučadi Franca Šlegelbergera, hoće da ubiju nevinog čoveka, da to nije poziv na pomirenje, da nije na nekim tamo žrtvama da određuju nebesku kaznu, već na Bogu, a potom desetine medijskih trovačnica nastave započetu harangu, takmičeći se u gadarijama.  
Takav scenario je, naravno, nemoguć, jer se u narečenom trenutku Šlegelberger nalazio na odsluženju doživotne robije, nikog nije zanimalo šta nacisti i njihove sluge imaju da kažu, niti bi bilo kojem mediju palo na pamet da prenosi njihove izjave. Kod nas je situacija posve obrnuta. Vučić, Dačić, Vulin i mnogi drugi državni funkcioneri bili su deo zlikovačke mašinerije koja je devedesetih počinila jeziva zla širom bivše nam domovine.

Zar se moj sin sastojao od dvije kosti? 

Njima su se u međuvremenu pridružili razni arivistički mediokriteti poput Ane Brnabić, pa nastoje da prevaziđu svoje šefove u besramnosti, podlosti i nitkovluku. Malo im je što su njihove kolege raspoređene na poslove izvođača genocidnih radova pobile čitave porodice, nego se još i iživljavaju nad preživelima, predstavljajući dželate kao žrtve, u bezočnoj inverziji. 
Umesto što se bave budalaštinama, i političkim funkcionerima i svima drugima bi bilo bolje da pročitaju deo obraćanja Munire Subašić u Ujedinjenim nacijama. Da zaćute bar na pet minuta, da prestanu da prave histeričnu halabuku i malo se zamisle. Ako su u stanju. Munira Subašić, majka Srebrenice:    
“Umjesto mržnje i osvete naša djeca su inženjeri, doktori. To je ponos majke Srebrenice. Šaljem poruku svim majkama svijeta da uče od nas, kako smo uspjele da odgojimo našu djecu. Nije bilo lahko, ali smo se izborile. Ja sam 2013. godine pronašla dvije male kosti od mog najmlađeg sina. DNK je potvrdila. Bila sam sretna što sam pronašla kosti, imala sam obilježje da je živio. Imao je nišan gdje će pisati njegovo ime i da je rođen i ubijen u Srebrenici. S druge strane od 2013. s bolom legnem, sa tugom ustanem. Zar se moj sin sastojao od dvije kosti? Mnoge majke kažu da budem sretna, jer neke neće naći niti jednu kost. Svako ima pravo da ima svoje obilježje. Ako se čovjek ne nađe i ne bude imao svoje obilježje, nije ni postojao”.