Kako ostvariti planirano?

Piše: Aleksandar Sekulović

Plan američke administracije za sređivanje prilika u Crnoj Gori, čije je izvršenje povereno Dritanu Abazoviću kao čoveku niskih moralnih i intelektualnih standarda i zato pogodnom za manipulaciju, usmeren je na realizaciju Konačnog cilja (A) i više međustepenih ciljeva od kojih je najvažniji cilj (B) Prevođenje žednog preko vode. Cilj (B) je veoma važan jer bez njegove realizacije nije moguće ostvariti ni cilj (A).

Važnost cilja (B), tj. prevođenja partija manjinskih naroda od saradnje sa crnogorskim blokom na saradnju sa talibanskim blokom (DF, Demokrate, SNP, URA) proizlazi iz činjenice, koja se može lako dokazati, da od partija manjinskih naroda zavisi koji će blok imati većinu u društvu i parlamentu. To znači da se vlast crnogorskog bloka ne može nikada dokrajčiti bez prevođenja partija nacionalnih manjina na stranu talibanskog bloka. Naravno, radi se o veoma teškom zadatku jer je crnogorski blok zaslužan što se manjinski narodi i njihove partije osećaju bezbedno, slobodno i ravnopravno kao i svi drugi građani Crne Gore, dok je talibanski blok bio izvor zastrašivanja i otvorenih pretnji manjinskim narodima. Taj imidž ova dva bloka u očima manjinskih naroda trebalo je radikalno promeniti i tako stvoriti uslove za ostvarivanje cilja (B).

Budući da između manjinskih naroda i talibanskog bloka postoji jasno neprijateljstvo stvar je morala da bude tretirana pažljivo, postupno i sa velikom dozom sofizma kako bi se dve strane osvestile šta se dogodilo tek kada se nađu za istim stolom.

Prva faza u ovoj operaciji bio je tobožnji izlazak URE iz talibanskog bloka i približavanje manjinskim partijama sa pričom da je učinjena velika greška što one nisu uključene u vladu nakon 30. avgusta, da se u vladu sa crnogorskim blokom ne mogu vratiti jer Amerikanci neće nikada dozvoliti da taj blok dođe na vlast, te da je njima jedina perspektiva da se udruže sa UROM. A da bi taj njihov savez, iako ubedljivo manjinski, mogao da dođe na vlast, iskoristiće podršku crnogorskog bloka sa rušenje komično-tragične vlade Z.Krivokapića, što je sve i učinjeno u drugoj fazi ove operacije. Tom prilikom, iako nije bilo potrebe, u vladu Abazovića uključena je i talibanska SNP sa ciljem da se talibani i manjinske partije postepeno privikavaju jedni na druge kako njihova puna saradnja ne bi delovala šokantno. U međuvremenu, naloženo je ostalim partijama talibanskog bloka da smire svoju antimanjinsku retoriku, što je i učinjeno pa se njihovi omiljeni šovinistički ispadi sada gotovo i ne čuju.

U trećoj fazi planirano je da vlada URE i manjinskih partija definitivno raskine sa crnogorskim blokom tako što će ga naterati da izazove krizu vlade i istu sruši. Tom cilju trebalo je da posluži potpisivanje ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom, pri čemu je planirano da to bude učinjeno na takav način da crnogorski blok bude do kraja iritiran i prinuđen da ruši vladu u kojoj je i sam participirao. A unapred se znalo da će manjinske partije po tom pitanju ostati pasivne i neutralne jer njih u suštini ne interesuju pitanja u vezi sa SPC.

U četvrtoj fazi, kada crnogorski blok izazove krizu vlade, uskače talibanski blok koji, kao klerikalna organizacija, ne može da dozvoli da vlada padne zbog potpisivanja ugovora sa njihovom crkvom. Odmah zatim vrši se rekonstrukcija vlade, sve partije talibanskog bloka ulaze u vladu i sa partijama manjinskih naroda imaju komotnu većinu. Tako je cilj (B) u potpunosti ostvaren a partije manjinskih naroda našle su se u bliskoj saradnji sa svojim dojučerašnjim neprijateljima.

Dalji razvoj događaja u Crnoj Gori u pravcu ostvarivanja cilja (A), tj uključenja Crne Gore u sastav Srbije, nije teško predvideti. Glavni faktor u ovom procesu biće stav Zapada, poglavito SAD, koji se, paradoksalno, potpuno poklapa sa stavom Rusije. Naime, upornim propagandnim radom država Srbija i Srpska pravoslavna crkva uspeli su da u mentalnu strukturu i Zapada i Istoka unesu narativ o tome da je Crna Gora komunistička tvorevina, da je to srpska pokrajina u kojoj žive Srbi, da su je komunisti proglasili za nezavisnu državu kako bi ponizili Srbiju, tj. da je Crna Gora isto što i komunizam u kome se crkva i religija surovo proganjaju. Nije teško zamisliti kakve reakcije u američkoj administraciji, kao i u evropskim u doba trampizma čiji duh još uvek traje, izaziva sama reč „komunizam“, kao što nije teško zamisliti reakciju vrlo sličnog ruskog i američkog klerikalizma, ispunjenog misticizmom, propovedništvom i religioznim fanatizmom, na priču o proganjanju crkve i religije. A ako se tome dodaju i uporne žalopojke Aleksandra Vučića da je Zapad teško kaznio Srbiju i u Hagu i sa bombardovanjem i sankcijama, da Srbija ne može više da podnese da sve gubi a da ništa ne dobija, te da bi bilo pravedno da dobije makar Crnu Goru u zamenu za gubitak teritorija i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovine, a naročito za gubitak Kosova, onda je razumljivo anticrnogorsko raspoloženje na Zapadu koje se najpre manifestovalo kroz uslov od 55% na referendumu o nezavisnosti, zatim kroz ravnodušan odnos prema pokušaju državnog udara 2016, da bi se na izborima 2020. pretvorilo u aktivnu saradnju sa talibanskim blokom.

Nakon formiranja novog političkog saveza sledi ubrzana akcija na realizaciji cilja (A). Prvi čin biće odigran na narednim parlamentarnim izborima na kojima će talibanski blok, uz pomoć svih resursa sa kojima raspolaže Srbija, svesti crnogorski blok na oko 25% kako je prognozirao talibanski mula Raković i ostvariti apsolutnu nadmoć. Prva odluka tog novog nazovi parlamenta biće odluka o ujedinjenju sa Srbijom a druga o proglašenju DPS za kriminalnu i zločinačku organizaciju i o zabrani njenog rada. Sledstveno tome svi čelnici DPS biće po kratkom postupku osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora, dok će Milo Đukanović biti osuđen na doživotnu robiju zbog ugrožavanja ustavnog poretka i podsticanja na pobunu tako što je:

Prisustvovao sastancima NATO čelnika,

Govorio ružno o srpskom nacionalizmu,

Nije uputio čestitku Joanikiju povodom izbora za šefa SPC,

Odbio da za ambasadora postavi prvoborca talibanske kontrarevolucije Budimira Aleksića

Prisustvoivao proslavi 13. Jula,

Više puta bio u poseti Cetinju,

I počinio razna slična krivična dela.

Cetinje će biti proglašeno za zatvoren grad u koji se može ulaziti i izlaziti samo uz prethodnu dozvolu a njegovi stanovnici moraće da nose bele trake oko ruke. Gradovi će biti ukrašeni muralima i statuama Draže Mihailovića, Amfilohija Radovića, Vučića i Pabla Eskobara, a biće i razne druge ikonografije na radost levičarskih, liberalnih i demokratskih krugova iz Srbije i raznih NGO koji su oduševljeno pozdravili pobedu talibana 30.8.2020.

Naravno, detalje i tajming realizacije ovako zamišljenog talibanskog plana određivaće Zapad u skladu sa svojim interesima i procenama (na pr., da li spajanje Crne Gore sa Srbijom znači njen izlazak iz NATO pakta ili ulazak Srbije u NATO?), a ti interesi i procene zavisiće od budućih zbivanja na Balkanu, u Evropi i u svetu, naročito na Dalekom Istoku, što je sve jedna velika nepoznanica.