Zašto ruski mediji ne pišu o ruskim piscima

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Srpski književni prevodioci i čitalačka publika oduvek su bili posebno zainteresovani za rusku književnost. O specifičnom karakteru te veze dovoljno govori fraza “ruski klasici”. Klasici nisu ni francuski, ni engleski, ni nemački, ni italijanski, ni španski, već isključivo ruski.

Prevodi ruskih klasika, Puškina, Ljermontova, Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Gončarova i drugih počeli su da se pojavljuju relativno rano u XIX veku, nedugo nakon objavljivanja na ruskom jeziku. Mnogi od tih prvih prevoda i danas se preštampavaju i čitaju, recimo oni iz pera Jovana Maksimovića, Milovana Glišića i njegove sestre Stanke Glišić.

Nezadovoljna čitalačka publika

Slična praksa nastavljena je i u međuratnom periodu, pa i nakon Drugog svetskog rata, u vreme kad je SSSR bio iza gvozdene zavese. Prevođeni su i zvanični sovjetski autori, ali i mnogi proskribovani pisci nedostupni širokoj čitalačkoj publici u domovini, o čemu je ovde bilo reči u tekstu “Povratak u SFRJ i SSSR”. Kontinuitet prevođenja ruskih klasika i najvažnijih savremenih pisaca nastavljen je do dana današnjeg. U Srbiji su objavljeni prevodi knjiga gotovo svih najznačajnijih, svetski poznatih ruskih autora današnjice. Prevedeni su Viktor Peljevin, Vladimir Sorokin, Aleksandar Genis, Viktor Jerofejev, Ljudmila Ulicka, Mihail Šiškin, Boris Akunjin, Ljudmila Petruševska i mnogi drugi.

U 21. veku dobili smo konačno i dva ruska medija koja rade u Srbiji. Prvo je 2015. počeo sa radom portal Sputnik, a potom mu se 2022. pridružio sabrat RT – Balkan. Obe filijale velikih ruskih medija imaju obimne kulturne rubrike u kojima svakodnevno objavljuju tekstove, vesti, priče, intervjue. Najzad su mnogobrojni srpski ljubitelji ruske književnosti dobili priliku da se iz prve ruke obaveštavaju šta rade i pišu njihovi omiljeni autori, šta se dešava u savremenoj ruskoj književnosti, koje su se nove knjige pojavile čije prevode čekamo i tome slično.

Međutim, o tome na Sputniku i RT – Balkanu ni reči. Ranije je Sputnik još tu i tamo umeo da pomene nekog od navedenih pisaca, ali u poslednje dve i po godine – ništa, duplo golo. Imamo dva ruska medija u Srbiji, imamo čitalačku publiku koja voli ruske pisce, ali na dotičnim medijima o njima ne može ništa da sazna, kao da ne postoje. Pritom je reč o autorima o kojima se piše u celom svetu, na desetinama jezika. Zar to nije pomalo bizarno? Da stvar bude još čudnija, urednica Sputnika je Ljubinka Milinčić koja je ranije prevela nekoliko knjiga Ljudmile Ulicke i Mihaila Šiškina, ali eto, sad ne objavljuje ništa o piscima čijim se delima intenzivno godinama bavila.

Novu fašističku kugu Evropljanima je donela Rusija

U kulturnim rubrikama ova dva medija možemo čitati razne stvari, s kim se trenutno ćera Matija, gde glumi Miloš Biković, čime se bavi Kusturica, da li će na Bitefu lepota spasiti svet (bez Ukrajine), koje klasične kompozitore voli Vladimir Putin, o čemu govore romani Aleksandra Vulina prevedeni na ruski, ali ne i šta rade i pišu Genis, Jerofejev, Sorokin i ostali savremeni ruski klasici. Nismo mogli da pročitamo ni vest o smrti pesnika Leva Rubinštejna kad je poginuo u januaru, a nekmoli nekrolog. Normalno, koga briga za velike ruske pesnike i pisce kad može da čita Vulinove izlive maloumlja na papir.

Pa da vidimo šta rade ruski pisci, možda pronađemo odgovor na ovu čudnovatu zagonetku. Evo, recimo, esejista Aleksandar Genis koji redovno piše za rusku filijalu Slobodne Evrope, nedavno je povodom održavanja fudbalskog šampionata u Nemačkoj na kojem Rusija nije učestvovala napisao da je “novu fašističku kugu Evropljanima donela Rusija” i da se jedna zemlja izlečila od fašističke kuge, a druga je od nje obolela, iako je svojevremeno pomogla da se pobedi nemački fašizam.

Pre četiri godine, u intervjuu koji je, gle čuda, emitovan na RTS-u, Genis je govorio zašto ne može više da odlazi u Rusiju: “Prestao sam da odlazim u Rusiju. Zato što mislim da je posle pripajanja Krima Rusija pod Putinom postala nalik nacističkoj državi. Posle 2014. godine i sukoba oko Krima prestao sam da odlazim u Rusiju, jer je 80 posto ruskog naroda podržalo Putina. A mislim da se on ne razlikuje mnogo od Staljina i svih ostalih. To više nije moja zemlja”.

Svi mi Rusi ćemo popiti gorku čašu

U jednom nedavnom intervjuu, novinar je Vladimiru Sorokinu postavio jedno, kako sam reče, “neprijatno pitanje”: “Da li su Rusi, kolektivno ili pojedinačno, odgovorni za rat?” Sorokin je odgovorio – oboje, a potom nastavio: “Naravno, kao Rus, delim ukupnu kolektivnu odgovornost za rat koji je počeo. Ali moram da se zapitam i lično: šta konkretno nisam uradio da sprečim ovaj rat? I tako je sa svakim razumnim čovekom, čini mi se. Ova krivica će rasti, u stvari, i nakon završetka rata nosićemo je u sebi. Svi mi Rusi ćemo popiti gorku čašu. Svaka osoba će nositi svoj kamen na leđima. Koju težinu i veličinu svako će odrediti za sebe. Ali svi smo krivi, naravno. Ne samo Putin i njegov tim. Problem je u tome što se, kao i u Staljinovim godinama, režim oslanjao na činjenicu da postoje milioni ljudi poput Staljina ili Putina. Sa istom svešću i sa istom etikom i rečnikom”.

Nakon što je Rusija u februaru 2022. započela agresiju na Ukrajinu, Sorokin je u “Süddeutsche Zeitungu” objavio tekst “Putin je osuđen na propast”. Na kraju teksta Sorokin veli, u prevodu Maria Kopića: “Putinizam je osuđen na propast, jer je neprijatelj slobode, jer je neprijatelj demokracije. Ljudi su to konačno shvatili. Napao je slobodnu, demokratsku zemlju, jer je slobodna i demokratska. On je taj koji je osuđen na propast, jer je svijet slobode i demokracije veći nego njegov mračni, odurni brlog. Osuđen je na propast, jer želi novi srednji vijek, oslonjen na korupciju, laž, gaženje ljudske slobode. Jer je on – prošlost. I mi trebamo učiniti sve da to čudovište jednom zauvijek i ostane prošlost”.

Vrteška predugo škripi

U intervjuu koji je Viktor Jerofejevdao povodom svog novog romana “Veliki gopnik”, pisac se pozabavio i ruskom prošlošću, sadašnjicom i neizbežnim Putinom: “Uopšte ne verujem u rusku istoriju. Čini mi se da se ruska istorija uopšte nije odigrala. Sama istorija je kretanje, napredak. To se nije desilo u Rusiji. Rusija je bajka, vrteška, to je veoma surova bajka, ali ipak magična. To je uvek obećanje budućnosti koja se nikada nije ostvarila. I sada takođe govorimo o budućnosti, kako iz tabora opozicije, tako i iz tabora vlasti. Ne postoji sadašnjost, a prošlost se menja u zavisnosti od toga ko dođe. Uloge ostaju iste, ali izvođači ovih uloga su različiti: Ivan Grozni, pa Staljin ili Nikolaj I, pa Putin. U tom smislu, on je zaista lik iz ruske bajke, kog smo čekali. Druga stvar je što vrteška predugo škripi; mislim da će se možda na njemu i zaustaviti”.

Slično razmišljaju i ostali ruski pisci, svi se oštro protive zločinačkoj Putinovoj politici, osuđuju rat protiv Ukrajine i nadaju se promeni režima. Zato ih Kremlj proglašava stranim agentima, sudi im u odsustvu, zlostavlja im porodice, sklanja njihove knjige iz knjižara i biblioteka, sve u starom dobrom staljinističkom maniru.

I zato najvećih ruskih pisaca današnjice nema u državnim ruskim medijima. Sputnik, RT – Balkan i ostali putinofoni se pretvaraju da oni ne postoje. Sorokin je, na primer, preveden na više od 30 jezika, ali bedni poltroni iz kremaljskih propagandnih glasila ne nalaze za shodno da objave nešto o jednom od najprevođenijih ruskih pisaca ili da, ne daj Bože, naprave intervju s njim.

Lažni rusofili

Na tome padaju i takozvani rusofili. Oni tobože vole rusku kulturu, umetnost, književnost, puna su im usta velike ruske kulture, ubiše se od kukanja zbog nepostojećeg kenselovanja ruskih umetnika po svetu, a niko da se požali što ruski mediji ne pišu ništa o ruskim piscima. Doduše, ogromna većina tih tobožnjih rusofila nikad nije ni čula ni za ove, ni za mnoge druge ruske autore, jer ne čitaju ništa osim najgluplje putinovske propagande.

Nisu to nikakvi rusofili, već ljubitelji tiranije, sile, čvrste ruke, ropske duše koje žude za gospodarom. A još su i frustrirani zbog osujećene želje, jer gospodar nikako da izbije na Dunav sa svojim tenkovima. Takav im je književni ukus, ne zanimaju ih olovni otisci na papiru, olovo ih privlači samo kad leti iz kalašnjikova.