Nećeš kopati

Piše: Dejan Ilić

Dobro, sad znamo koliko to košta – 200.000 evra. Ako je u Beogradu na protestu protiv kopanja litijuma u Srbiji bilo tih 40.000 demonstranata (na osnovu višedecenijskog iskustva s demonstracija, ja mislim da ih je bilo bar par desetina hiljada više, ali, neka bude da ih je bilo 40 hiljada) na središnjem trgu i u okolnim ulicama, to je 5 evra po demonstrantu. Dobro, uglavnom su dolazile porodice, bilo je i mnogo dece, a među decom, mnoga su stigla u naručju ili kolicama, pa da kažemo i ovako – otprilike 20 evra po porodici. Uzme se tih 200 hiljada i dâ se Novaku, Nikoli, Bogdanu, Zorani… dakle nekome od olimpijskih šampiona se već dâ taj – kako da ga zovemo… neka bude – honorar, da se pojave na nekom sledećem protestu i kažu: nećeš kopati!

Jer, ako može Vučić, što ne bismo mogli i mi. Istina, te pare koje će im Vučić dati, u utorak, dakle, danas ujutru najkasnije – tako je rekao, kao da je reč o „tezgi“, a zapravo i jeste „tezga“ – takođe su naše pare, al ih je on na njih potrošio za svoju ličnu korist, pa sad moramo opet da ih sakupimo, mislim novac, 200 hiljada, dođu nas ti olimpijci tako duplo, al ne mari, stvarno su bili odlični, košarkaši i Novak, a i ostali, da ih sad ne poredimo, šta fali da ih platimo duplo, uostalom, to mu dođe kao još jedna „tezga“ za njih, a i za nas, s tim što sad ne bi odradili posao za vladara lično, nego za opšte dobro i na korist čitave – ako im je tako drago, neka bude – srpske zajednice. Da l’ bi oni tu novu tezgu prihvatili, još ne znamo, al’ mogli bismo da probamo, zar ne.

Dobronamerni čitalac već mi zamera – zašto bismo od vrhunskih sportista očekivali da budu i vrhunski – hajde da to tako kažemo – građanski aktivisti. To su dve različite discipline, i ni u jednoj tački se ne seku. Sve je tako kako kaže čitalac. Ali, kad odete kod Vučića, to više nije sport. Ne možeš se rukovati s Vučićem i praviti se da si neutralan, da te politika ne zanima, da te zanima samo sport. Jer, ako te zanima samo sport, držiš se terena, i zaboraviš na rukovanje s Vučićem, makar i po cenu da te „balkon“ mimoiđe. Jer, ako vaterpolista Dušan Mandić može da preskoči ruku Aleksandra Šapića, iz kojih god razloga da je to uradio, a razlog je verovatno ličan, onda to znači da, iako su „samo“ sportisti, svi oni dobro znaju šta je rukovanje i kako da ga preskoče, kad misle da je to ispravno.

Dobronamerni čitalac odmahuje glavom. Ni on ne misli ništa dobro o Vučiću. Ali, kaže, zadesila nas je ta nesreća, Vučić je zaseo (krađom, dodajem ja) na mesto koje mu daje za pravo da se predstavlja kao simbolično otelovljenje svih nas. On, simbolično dakle, predstavlja našu zajednicu. I kad se sportisti rukuju s njim, kada kod njega idu na poklonjenje, oni se zapravo rukuju s čitavim kolektivom i klanjaju mu se. Nisu sportisti krivi što smo mi dopustili da nas Vučić pokrade i predstavlja se kao predsednik. Sve je ponovo tako kako čitalac kaže. Ali, s tog mesta koje bi trebalo da simbolično otelovi ceo kolektiv, Vučić sve radi da unese razdor i da podeli i pocepa i – treba to reći, jer je istina – uništi kolektiv.

Pa kad se rukuješ s njim, ti se ne rukuješ sa svima nama, nego samo s jednim delom te nesrećne zajednice na čije se čelo on (mora se to ponavljati – krađom) postavio. I kad posle izađeš na „balkon“ (pod navodnicima, jer to odavno, još od „žutih“, nije više običan balkon), ti ljudi koji ti tamo kliču, to možda nismo svi mi. Ili ipak jesmo, jer orilo se i sinoć – „Rio Tinto, marš iz Srbije“. Kao par dana ranije, kada su na ulici njih 40 hiljada vikali isto. Što sportista, naravno, ne mora da se tiče, ali bi trebalo da se tiče svih onih koji se rukuju s Vučićem. Na stvari je sudbina kolektiva, pitanje života i smrti (šta god da o tome kaže Rio Tinto, a uglavnom kaže gluposti), i koliko god da si sportista, valjda nešto o životu i smrti ipak znaš i nekakav stav o tome verovatno imaš.

Jer, ako se takmičiš za Srbe i Srbiju, kako to kaže Vučić – Srbe u Srbiji i svuda po svetu – valjda ti je stalo da taj „narod“ živi, ako ne baš i da živi dobro. Jer, kao, medalju si uzeo ne za sebe i za tih 200 hiljada evra, nego baš za narod i svakog člana tog naroda ponaosob. I ako je sad taj narod egzistencijalno ugrožen, i ako ga ugrožava baš Vučić, ko će onda nositi te medalje koje si osvojio ne za sebe, nego – kako sam kažeš – za narod. I ko će navijati za tebe, jednom kad tog naroda više ne bude. Vučić? Dobra je to slika, prvo se rukuješ s Vučićem, pa izađeš na „balkon“, a dole stoji Vučić i tapše ti. To je budućnost s kojom su se sinoć rukovali sportisti. Ali, neka bude da sve grešim, da ništa što kažem nije tačno.

U nedelju su uhapšena trojica mladića, i sva trojica su dobila po mesec i više dana zatvora. Na „časnu reč“ novinarke Informera i jednog policajca. Toliko je postalo dovoljno da se završi u zatvoru – „časna reč“ Informera i policajca. Ti mladići su vršnjaci olimpijskih šampiona. Na stranu sad što su i oni deo tog nekog imaginarnog kolektiva u čije se ime bore naši sportisti i sa kojim se sasvim identifikuju. Ne moraju sportisti Vučiću da kažu, ej, hapsiš narod u čije se ime mi borimo. Ako smo medalje osvojili za svakog „Srbina“ – kako to Vučić kaže – onda su olimpijski šampioni i ova trojica što si ih juče utamničio. Ne hapse se olimpijski šampioni. Dakle, da stavimo sve to na stranu. Zar nema neke generacijske solidarnosti? Zar se ne može reći – što ti hapsiš naše vršnjake?

To košta, rekao bi dobronamerni čitalac. Istina, košta. Videli smo i koliko – 200 hiljada evra. Dajte da sakupimo taj novac i platimo im. Ne moraju da kažu – nećeš kopati! Neka bude da je to politika koja njih ne zanima. Neka kažu – nećeš hapsiti! To nije politika. To je ljudski.